Suzan Sontag rođena je 16. januara1933. u Njujorku u jevrejskoj porodici. Već u ranoj mladosti izgubila je oca, a s majkom je imala vrlo loše odnose. Sa 17 godina udala se za sociologa Filipa Riefa, s kojim je godinu kasnije dobila sina Dejvida, ali brak nije potrajao i nakon 8 godina su se rastali.
Njeno obrazovanje bilo je raznovrsno. Nakon studija književnosti u Čikagu prelazi na Harvard gde magistrira filozofiju, a 1957. osvaja stipendiju za jednogodišnje studije na Oksfordu.
Međutim, smetao joj je tamošnji seksizam, pa odlazi na studije u Pariz gde se uključuje u francusko filmsko stvaralaštvo, filozofiju i pisanje.
Izuzetno mesto u socijalnoj, kulturnoj i umetničkoj kritici Suzan Sontag zaslužila je svojim delima u kojima je kritikovala ‘elitnu’ kulturu i analizirala odnos moralnih i estetskih ideja.
Predstavlja jednu od ključnih svedoka i učesnica prelomnih kulturnih zbivanja od šezdesetih godina prošlog veka pa sve do svoje smrti. Smatrala se „ošamućenom kao estetom i opsednutom kao moralistkinjom“ te je tvrdila da ju jedino zanima pisanje o teškim slučajevima. Upuštala se u neprilične i za klasičnog intelektualca nevažne teme; pisala je o pornografskoj imaginaciji, naučnoj fantastici, bolesti, fotografiji, kempu, vaspitanju, putovanjima u Kinu i Hanoi.
Njen književni opus obuhvataju četiri romana (The Benefactor, Death Kit, The Volcano Lover i In America), nekoliko drama (Alice in Bed i Lady from the Sea) i devet kritičkih eseja (Against Interpretation, On Photography, Illness as Metaphor, Regarding the Pain of Others, itd.). Napisala je i režirala četiri dugometražna filma: Duet for Cannibals (1969) i Brother Carl (1971), oba u Švedskoj; Promised Lands (1974), kojeg je napravila u Izraelu za vreme rata 1973.; i poslednji, Unguided Tour (1983), koji je nastao prema njenoj kratkoj priči, a snimljen je u Italiji.
Kao aktivistkinja za ljudska prava, preko dve decenije Sontag je vršila dužnost predsednice američkog PEN-a, međunarodne organizacije posvećene slobodi izražavanja i unapređenja književnosti, u sklopu koje je vodila niz kampanja u ime progonjenih i zatočenih pisaca.
Iako je njen prvi roman The Benefactor objavljen kada je imala 30 godina, pisanjem je počela da se bavi mnogo ranije. Već sa 14. godina počinje da piše dnevnik i nastavlja s vođenjem dnevničkih zapisa tokom celog života.
„U dnevniku se ne izražavam samo otvorenije nego šta mogu prema bilo kojoj osobi, stvaram se. Dnevnik je vozilo mog osećanja sebe. On me predstavlja kao emocionalno i duhovno nezavisnu“, stoji zapisano na jednoj stranici.
Nikada nije dopustila objavljivanje ni jednog reda iz svojih dnevnika. Njoj bliski ljudi znali su da ih kontinuirano vodi. Kada bi ispunila jednu svesku spremala bi je na hrpu s prethodnima, u ormar u svojoj spavaćoj sobi. Nakon njene smrti, dnevnike je objavio njen sin Dejvid. Prvi dnevnik nazvan je prema jednoj njenoj rečenici: “Sve počinje sada– ponovo sam rođena.”
Čitajući dnevničke zapise može se upoznati pravu Suzan. U svoj je dnevnik s 15 godina, kada je shvatila da je biseksualna, zapisala:
„Sada osećam da imam lezbijske nagone (napisala sam ovo ne opirući se)“.
Sa 16 godina prvi put je spavala sa ženom, a u dnevnik napisala:
„Možda sam bila pijana, ali bilo je predivno kada je H. počela da vodi ljubav sa mnom… Postala sam potpuno svesna da je obožavam, a i ona je to isto znala.“
S 24 godine Sontag odlazi s H. u Pariz, gde upoznaje dramaturškinju Mariu Irene Fornes, s kojom započinje svoju drugu vezu koja je obeležila njene srednje godine. Nakon zajedničkog života s Fornes bila je s još nekoliko žena, ali zasigurno je najvažnija njena veza sa fotografkinjom Eni Libovic, s kojom je provela deceniju pre svoje smrti.
Umrla je 28.decembra 2004. u Njujorku u 71. godini života nakon duge borbe s leukemijom. Iza sebe je ostavila stotinu zapisa i dnevnika koji dočaravaju njen intelektualni svet, prožet dilemama, emocijama i strašću.
