Momo Kapor je bio istaknuti jugoslovenski i srpski književnik, slikar, novinar čiji je rad ostavio dubok trag u našoj savremenoj kulturi. Svojim perom uvek se osvrtao na ključne teme, a najlepše je opisivao Beograd. Njegov književni opus obuhvata širok spektar žanrova, uključujući romane, priče, eseje i putopise. Nostalgija, identitet, ljubav i melanholije bile su stvari koje su ga najviše intrigirale, često je oslikavao život u balkanskim gradovima kroz bogate opise i karaktere.
Pored književnosti, Kapor je takođe ostavio značajan trag i u oblasti likovne umetnosti. Njegove slike, često inspirisane balkanskim pejzažima i folklorom, ističu se bogatstvom boja i emotivnom dubinom.
Kao novinar, Kapor je bio poznat po svojoj oštroumnosti i duhovitosti. Pisao je za brojne novine i časopise, pružajući svoj jedinstveni pogled na aktuelne događaje i društvene fenomene.
Njegova sposobnost da uhvati duh vremena i ljudske emocije čini ga jednim od najvoljenijih književnih stvaralaca sa prostora bivše Jugoslavije.
O poseti Hilandaru pisao je sa osobitim oduševljenjem, smatrajući ga idealnim mestom za jednog pisca.
"Velika lekcija koju sam dobio u životu je lekcija iz Hilandara. Kad odeš na Hilandar i ostaneš neko vreme, vratiš se potpuno oslobođen sujete.
Jednostavno shvatiš da nisi niko i ništa i da je to fantastično i da sve te gluposti kojima si robovao, uspeh, novac, slava, da to sve ne vredi ništa. To je takvo mesto gde se za vreme noćnog bdenja pojavljuju svi mrtvi i svi živi i ti se oslobađaš tereta ovog sveta, približavaš se najvišem stepenu duhovnosti i izgleda ti besmislena rečenica koju si do tad upotrebljavao: Idemo na to i to mesto, tamo se dobro jede.
To je najveća glupost, koju sam izgovarao često u životu. Što kaže Končalovski, na poljskom ve-ceu kod njegove majke gosti su pisali: Ovde se završava kulinarska umetnost gospođe Končalovski.
Ne padati više na pamet da se nerviraš što nisi dobio neku nagradu, izgledaš samom sebi bedan kada se setiš da si se nervirao što nisi zastupljen unekoj antologiji, što te nisu negde pozvali, a ja nikud ni ne idem uglavnom.
Hilandar je mesto gde je vreme stalo. Ono tamo ništa ne znači. U njemu su u svakom trenutku svi živi i svi mrtvi. U razgovoru sa kaluđerima, malo-malo, pa neko pomene oca Savu koji je rekao da sada treba raditi ovo ili ono. Pitao sam ko je otac Sava, koga tako često pominju.
On je tamo neprekidno, kao da je živ, samo malo odsutan, kao da je otišao na metoh u Kakovu kod Jerisosa, pa će da se vrati.
U takvom duhovnom stanju, koje prožima život u Hilandaru, čovek može da ostane samo jedan dan, noć ili čitavu godinu, ili kao neki od monaha i punih četrdeset, tek, hodočasnik će postati bolji čovek.
To je idealno sedište za jednog pisca, koji takvu vrstu askeze i monaštva obavlja uvek kada piše knjigu. Nije slučajno što je Hilandar najstarije sedište naše pismenosti i književnosti, što su tamo pisali najveći duhovi koje ima ovaj narod.
I uopšte, kada ćete doći u Hilandar? To putovanje se ne planira; jednostavno, nešto vas pozove i vi osetite da morate da odete tamo i nije dobro da odete pre nego što osetite da bi trebalo.
Put u Hilandar nije turizam, već lekcija iz ljudskosti, mogućnost daosetite zbog čega se razlikujete od životinjskog carstva ili carstva biznisai politike.
Svi ljudi koji jure za novcem, kojima je sticanje osnovni cilj uživotu, koji stalno igraju rulet i misle da su besmrtni, a onda pročitate da su u zatvoru, ili da su umrli od infarkta, da su zaboravljeni za nedelju dana i pored obećanja zagrcnutih na sahrani da ih nikada neće zaboraviti, svi oni bi morali da se zamisle, možda posete Hilandar i provedu tamo neko vreme, da vide da nije stvar samo u jelu i piću ni sticanju, već u mudroj rečenici pokojnog oca Mitrofana: “Naše je samo ono što damo drugima”, istakao je svojevremeno Momo Kapor.
