Momo Kapor je imao četiri godine kada je poginula žena koja ga je volela najviše. Njegova majka Bojana, legla je preko njega i tako ga zaštitila od smrtonosnih hitaca bombe koja je pala na staru tursku kuću.
Ispod njenog tela, nastavio je da živi Momo.
Bakina sestra Janja vodila je računa o njemu u Sarajevu, a kada se rat završio otac ga dovodi u Beograd.
Kapor diplomira slikarstvo u Beogradu i tu upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Ana i Momo se venčavaju i dobijaju ćerke Anu i Jelenu Kapor.
Njih tri su bile njegova prva književna publika.
Njihov brak pun ljubavi naglo se prekida kada Momo upoznaje Ljiljanu Todorović za kojom gubi glavu.
"Bio je šarmer. Upoznali smo se u Knez Mihailovoj ulici, šetao je sa svojim budućim kumom Mišom, koga sam ja poznavala. Miša i ja smo pričali, a Moma je na deset koraka od nas razgovarao s nekom ženom i preko ramena mu pokazivao da priča još, da me zadrži. Kad je prišao, predstavio se. Naravno da sam znala ko je jer sam dobijala njegove knjige na poklon od drugarica. Onda mi je rekao: ‘Znate, ja ću pored vas morati da idem s hoklicom! Ili ne, idite vi trotoarom, a ja ću ivičnjakom," pričala je Ljilja.
U roku od godinu dana od kako su se upoznali, Momo se razveo od Ane i oženio Ljiljanu. Svakim danom su se voleli sve više, bezuslovno. Ljiljana je obožavala da mu udovoljava, a on ju je gledao kao boginju! Nije počeo dan bez: "Dobro jutro, ljubavi!" Posebno je voleo da je ponosno gleda sa zadnjeg sedišta, dok vozi.
Međutim, manje poznata je činjenica da je Momo svoju prvu suprugu Anu prevario sa Jelisavetom Karađorđević u Njujorku.
U knjizi "Kaporova školica" Aleksandar Đuričić je napisao kako je došlo do ljubavi Mome Kapora i Jelisavete Karađorđević:
"Njujork mu je mirisao na život, sladostrastan, zavodnički, umetnički, a kako je voleo da deli sva uzbuđenja, naširoko je podelio i ovo. Postao je nezvanični ekskluzivni distributer američke kulture i svih mogućih prekookeanskih mirisa. Od sredine sedamdesetih, pa narednih petnaest godina radio je u Njujorku po nekoliko meseci godišnje u studiju svog prijatelja Laleta Đurića i za to vreme više naučio o slikarstvu ne go u čitavom prethodnom životu. Našao je utočište.
Na sasvim drugom kontinentu počinjao je da živi od crtanja i da ostvaruje svoj dečački san. Neumorno je istraživao čuvena mesta i intervjuisao najveće umove tog doba.
Jedan od uzbudljivijih njujorških susreta dogodio se kada ga je prijateljica Svetlana Ston povela, mada se mnogo opirao, na prestižni parti kod Nine Rozenvold na Petoj aveniji, „gde će biti ceo Njujork“.
Atmosfera je bila uzavrela, mešali su se lažni osmesi sa zvukom potpetica, malo se flertovalo i mnogo se plesalo. U nekom trenutku ostao je potpuno sam sa čašom šampanjaca u ruci. Seo je u jedan ugao i u džepu blejzera opipao bedž na kojem je pisalo KISS ME I’M SERBIAN, kupljen u San Francisku mesec dana ranije. Izvukao ga je i iz dosade zakačio za rever. Pijuckao je šampanjac i posmatrao glamuroznu reviju lepote i sujete. Odjedanput mu je prišla tamnokosa lepotica u crnoj haljini, čiji je duboki izrez, pridržavan tankim bretelama, otkrivao prelepe bele grudi posute ljupkim pegicama. Uprla je prst u bedž i rekla:
– Daj mi to!
Zbunjen, spustio je čašu šampanjca na patos, otkačio bedž s revera i ustao da joj ga zakači na tanku bretelu, dok su mu prsti drhtali od uzbuđenja pri pogledu na njene grudi.
– Šta će ti to? – jedva je promucao.
– Ja sam naša – rekla je koketno.
– Odakle si?
– Iz Beograda.
– Iz Beograda... – ponovio je zapanjeno.
– A iz kog si kraja?
– Iz kog kraja? Šta znači iz kog kraja?
– Mislim, gde si rođena?
– Oh, rođena – ponovila je. – U Belom dvoru.
Sledio se od zaprepašćenja.
Iz male tašne od srebrnih perli izvukla je posetnicu i pružila mu je. Na njoj je pisalo: Elisabeth Karagiorgevic – Princess of Yugoslavia.
Princeza! Bajke su ipak moguće, pomislio je; otkrio je pravu princezu. Princezu iz sopstvene zemlje u koju joj je bilo zabranjeno da se vrati, kao i svim njenim rođacima Karađorđevićima. Bila je to 1976. godina i Tito je još uvek bio u punoj snazi, kao i njegova tajna policija. Gledala ga je krupnim, malo razmaknutim očima boje najtamnijih borovnica.
Tada je počeo da piše roman „Zoe“, iz njega su naprosto kuljale reči koje nije mogao da zaustavi. Nije prestao da piše ni u avionu, na povratku u Beograd. Nikada brže nije preleteo okean.
Kad se vratio u Beograd pričao je da je upoznao našu princezu, ali niko nije znao, čak ni tadašnji rojalisti, da knez Pavle ima ćerku i da se zove Jelisaveta.
Onda je pisac shvatio da je zaboravio kako se zovu neke ulice, neki džez-orkestri, izvesni ljudi i jela u ‘Đinu’ na Leksington aveniji, pa se vratio u Njujork i počeo da sakuplja jelovnike, vizitkarte, planove grada i pozorišne programe sa Brodveja.
NE PROPUSTITE
Da stvori Zoe.
Odnos princeze Jelisavete Karađorđević i Kapora bio je predmet raznih spekulacija i kada je izašao roman Zoe, a i decenijama kasnije. Postao je neka vrsta urbanog mita, o kojem se i ćutalo i šuškalo.
Predrag Peđa Nešković, jedan od najznačajnijih savremenih slikara, Kaporov drug iz studentskih dana, dočekuje me u svom skučenom ateljeu na Starom sajmištu, koji odiše prošlošću, ali i vedrinom, i svedoči o ovoj burnoj romansi i Mominom intimnom životu iz tog perioda.
„Dok je bio u Americi, u tom navratu skoro godinu dana, Kapor je bio u vezi s Jelisavetom Karađorđević. Kada se vratio iz Njujorka dolazio je kod mene, mnogo smo pričali, poveravao mi se, bio je uzbuđen. Onda je zvao Jelisavetu odavde, iz ovog ateljea, nije mogao da telefonira od kuće. Prisustvovao sam njihovim ljubavnim razgovorima. Pričao mi je kako su posle vođenja ljubavi ležali i toliko bili iscrpljeni da su jeli neki džem kako bi se oporavili od strasnih zagrljaja. To je bilo burno i strasno. Tada je bio oženjen Anom.“
NE PROPUSTITE
Bonus video:
