1. oktobra 1913. godine venčali su se Vita Sakvil-Vest i Harold Nikolson. Bilo je tu poprilično obaveza, u Knoleu u Kentu, u velikoj kući u kojoj je Vita odrasla, u ovoj rezidenciji njena porodica živela je još od ranog 17. veka.
Šest stotina svadbenih poklona bilo je raspoređeno na stolovima u Velikoj sali. Samo 26 ljudi moglo je da stane u malu privatnu kapelu, ali stotine, uključujući četiri vojvotkinje, došle su na zabavu nakon toga. Vita je nosila zlatnu venčanicu. Imala je dve deveruše, od kojih je jedna u to vreme bila u vezi i to sa drugom, sestrom njenog novog muža, dve žene imale su aferu dugu 15 godina.
Ovo nije trebalo da bude konvencionalan brak. I Vita i Harold su tokom njihove veze imali mnogo ljubavnih afera sa drugim ljudima, njene su skoro uvek bile sa ženama, a njegove uvek sa muškarcima. Ipak, uprkos ovoj skoro stalnoj neveri - ili možda zbog toga - njihov brak je nesumnjivo bio jedna od najdubljih mogućih ljubavi jedno prema drugom.
Kada su se verili, početkom 1912. godine, svako od njih je znao da je homoseksualac, ali nijedno nije rekao drugom. Homoseksualni činovi su u to vreme bili nezakoniti, ali njihov brak nije bio čin prikrivanja ili konvencionalnosti. Jednostavno su se zaljubili jedno u drugo.
Harold je imao 25 godina, sin diplomate koji je bio ambasador u Sankt Peterburgu i koji je sam pristupio diplomatskoj službi. Prvi put je sreo Vitu na maloj večeri u Londonu 18 meseci ranije.
„Došao je kasno“, sećala se, „veoma mlad, živ i šarmantan, a prva primedba koju sam čula bila je „kako zabavno!“ kada ga je domaćica zamolila da glumi domaćina. „Sve je bilo zabavno za čoveka njegove energije, vitalnosti i poleta. Sviđale su mi se njegove nezadržive smeđe lokne, njegove oči koje se smeju, njegov šarmantni osmeh."
Užitak u životu širio se u njegovom odnosu prema seksu. Njegove afere sa muškarcima, kako je napisao njegov biograf (i nekadašnji ljubavnik) Džejms Lis-Miln, „vodile su se na duhovitom, fizičkom i opuštenom nivou“ i brzo su zaboravljene. Zgodni, inteligentni, kultivisani mladići bili su jedno od užitaka života, u kojima se uživalo, kao i u mnogim drugim aspektima života.
Razmišljanje sa muškarcima je uvek trebalo da bude 'veseli porok'. Čim neko počne da je shvata previše ozbiljno — a kamoli da se time hvali — aferi bi trebalo doći kraj.
A seks nikada ne bi trebalo da bude ono što je on nazvao 'jadan'. Bio je snob i jednom prilikom je jednom od svojih ljubavnika, književnom kritičaru Rejmondu Mortimeru, rekao da mu je „odvratna ideja da džentlmen po rođenju i obrazovanju spava sa gardistom“.
„Požuda je dobra stvar, plemenita stvar“, napisao je. 'Ne bi trebalo dozvoliti da se spusti za petu.' Požuda je za njega, u stvari, bila simptom naše osnovne životne snage. Potisnite požudu i potisnuli biste izvore vitalnosti i kreativnosti. „Nečiji um će klonuti“, rekao je Mortimeru. 'A ako kamata ide, ide mozak.'
Četiri godine nakon što se oženio Vitom, kada je ona već rodila dva sina, Bena i Najdžela, Harold je bio primoran da prizna Viti da je imao seks sa drugim muškarcima.
Na kućnoj zabavi na velikom imanju Knebvort u Hertfordširu u oktobru 1917. godine, on se zarazio veneričnom infekcijom i doktor je rekao da mora da kaže svojoj ženi o tome. Njena reakcija je bila da ode na kratko kod prijatelja u Oksfordu, ali za nekoliko dana mu je oprostila i vratila se kući čitajući mu nacrt romana koji je pisala.
Za Vitu je čitavo pitanje njene seksualnosti bilo daleko teže.
Za njega je seks bio skretanje sa strane, ne mnogo drugačije od skijanja. Sa druge strane Viti je ono što je bila seksualno bilo presudno važno za njenu predstavu o sebi kao osobi.
Harvi Džejms, konzervator knjiga koji radi u Long biblioteci u Sisinghurstu - kući u Kentu u koju su Harold i Vita otišli da žive 1930. - naišao je na malu rukopisnu pesmu, na francuskom, koju je Vita napisala 1918.
Ona je ugledala svetlost dana tek 95 godina pošto je napisana. Pesma baca iznenađujuće svetlo na Vitinu prirodu i njenu sopstvenu, možemo reći, oštru predstavu o sebi.
Znala je da je na mnogo načina duboko konvencionalni član engleske vladajuće klase, vezana za svoju zemlju, tradiciju, engleski pejzaž, veličinu svog porekla kao jednog od Sakvila iz Knola, međutim u isto vreme mislila je o sebi kao o 'beduinki u sumotu', nestrpljivoj prema dosadnim društvenim konvencijama, strasnoj i kojoj je potreban življi život nego što može da pruži obična bračna egzistencija.
Šta je ona bila? Majka ili avanturista? Zavodnik ili negovatelj? Slatka, nežna i ljubazna osoba — kakva bi svakako mogla biti — ili nemilosrdni korisnik tuđih tela i srca?
„Ovo je život za mene“, napisala je Haroldu tokom njihove veridbe, dok se on mučio na svom poslu u Forin ofisu, a ona je bila u Andaluziji sa Rosamund Grosvenor, svojom prvom devojkom.
Vitina baka je bila španska ciganka iz Malage, a Andaluzija je za Vitu postala fantastična zona u kojoj je njeno nemilosrdno sopstvo moglo da nađe ispunjenje: 'Cigani, ples, neugledni umetnici, borbe bikova. Oh Harolde, ne mogu da ti opišem stanje uma u kojem sam sada. Osećam da se više nikada neću moći vratiti u to glupo postojanje.'
Pod tim je, naravno, mislila na svoju veridbu sa njim — prilično simpatičnim, pristojnim, ljubaznim, pametnim, duhovitim i druželjubivim Engleza koji je čeka u Londonu.
Rosamund Grosvenor, jedna od deveruša na venčanju, ubrzo je otklonjena iz Vitinog života, ali njeno mesto u Vitinom srcu zauzela je daleko opasnije prisustvo Vajolet Kepel, ćerke kraljeve ljubavnice Alis Kepel (sadašnje prabake kraljice Kamile), i nekoga ko je daleko sofisticiraniji i ima oružje kojim može da napadne i manipuliše Vitinim srcem.
Ova ljubavna veza postala je velika kriza braka. Vajolet, koja se 1919. udala za zgodnog oficira i ratnog heroja, Denisa Trefusisa, odbacila je Viti i izazov da bude verna okrutnijoj verziji sebe.
Harold je možda mislio o sebi kao o „sunčanoj luci“, ali, kao što je Vajolet znala, Vita ništa više nije mrzela nego da je nazivaju „gospođom Nikolson“.
Harold je možda imao afere sa francuskim modnim majstorima ili aristokratama ili uživao u zaljubljenosti u kompozitora Ajvora Novela, ali Vita je želela veliku strast. „Voleo bih da sam nasilniji i manje ljubazan“, napisao je Harold svojoj ženi, ali to nije bilo dovoljno.
Vita je počela da se oblači kao muškarac, nazivajući sebe „Džulijan“, i šetajući ulicama Londona i Pariza kao ranjeni vojnik ruku pod ruku sa svojom ljubavnicom Vajolet. „Mogla bi da uradiš bilo šta sa mnom“, napisala joj je Vajolet, „tačnije Džulijan je mogao. Volim Džulijana neodoljivo, razorno, posesivno, nepovezano, nezasitno, strasno, očajno — takođe koketno, koketno i neozbiljno."
Violet, a dugo vremena i Vita, želele su da pobegnu zajedno, da pobegnu od glupog Harolda i kuće. Sa svoje strane, Harold je pisao Viti: „Voleo bih da je Vajolet mrtva. Ona je otrovala jednu od najsunčanijih stvari koja mi se ikada dogodila.'
Tek 1920. strast je konačno izbledela u ovoj ženskoj aferi, nakon što je dostigla histerični vrhunac u hotelu u Amijenu u severnoj Francuskoj gde su se žene sakrile, nakon begstva od porodice, a u koji su napušteni muževi dojurili unajmljenim avionom da ih vrate.
Nikada više njihov brak nije bio tako ugrožen, a Vajolet je nestala iz vidokruga. „Mislim da je tajna uspešnog braka“, rekao je Harold pomalo samozadovoljno, „sposobnost da se katastrofe tretiraju kao da su incidenti, a ne da se incidenti uvećavaju u katastrofe.“
Sve to jedva da joj je ubrzalo puls, ali Vita je uspela da integriše svoje dvostruko postojanje sebe s jedne strane kao duboko voljene supruge – nijedan brak ne može imati više pisanih izjava o ljubavi koja će preživeti u svojoj arhivi – i sebe kao žene sa okorelim apetitom za nove ljubavne veze : sa svojom snajom Gven St Levan, do tada majkom petoro dece; sa pesnikinjom Doti Velsli; sa Hildom Mateson, koja je bila zadužena za organizovanje razgovora na Bi-Bi-Siju; sa blistavo lepom Meri Kembel, kojoj je na vrhuncu te afere cele noći pisala erotske sonete; i druge manje poznate osobe, ali čija su tužna pisma napuštanja i žaljenja ostala u Vitinim dosijeima.
Njen apetit za ljubavlju bio je stvaran, a njena okrutnost prema onima koje je odbacila jednako stvarna. Sredinom 1920-ih, zaljubila se u spisateljicu Virdžiniju Vulf, sa kojom se upustila u romantičnu vezu, i bila je oduševljena. Njihova afera je nesumnjivo bila strastvena, ali ne u tolikoj meri fizička.
Vita je bila zadivljena sjajem Vulfove, divila joj se. Virdžinija je jednom prilokom, prijatelju rekla kako joj prilično neumorno Vita piše 'mesinganim perom', 15 stranica dnevno, što je previše. „Zašto ona piše je zagonetka za mene. Da sam na njenom mestu, samo bih koračala, sa 11 pasa losova iza sebe, kroz šumu mojih predaka.'
Nakon rata, dok su Harold i Vita usavršavali svoju baštu u Sisinghurstu, tempo života se usporavao, iako je Vita čak iu svojim 60-im još uvek mogla da zadivi i zavede inače potpuno heteroseksualne udate žene u okrugu, možda zato što je izgledala, kako ju je muž Virdžinije Vulf, Leonard opisao, 'životinja na vrhuncu svojih moći i prelepi cvet u punom cvetu'.
Izgleda da je tačno da su se Harold i Vita svake godine sve više voleli.
Njeno pismo koje mu je napisano u sredu 23. novembra 1960. pretstavlja njen sopstveni kod za ovu priču. Ona je već bila bolesna od raka kada je to napisala i umrla je 18 meseci kasnije. 'Nije li život čudan?' upitala ga je. „Bilo je jednom vreme kada smo Vajolet i ja bili tako ludo zaljubljeni, a ja sam te strašno povredila, sada je sve to mrtvo. Strast potpuno potrošena. I prava ljubav koja je preživela je moja za tebe i tvoja za mene."
„Oh, kakvo vrlo neočekivano pismo vam iznenada napišem. Neće vam se svideti, jer nikada ne volite da se suočite sa činjenicama. „U svakom slučaju, volim te, mnogo više nego što sam te volela 1. oktobra 1913. godine, a to je nešto više nego što većina ljudi može da kaže posle 45 godina braka.“
NE PROPUSTITE
Bonus video:
