Iako je živeo kratko, Federiko Garsija Lorka bio je i ostao jedan od najvećih svetskih pesnika svih vremena. Rodio se 5. juna davne 1898. godine, a u tinejdžerskim godinama više se interesovao za muziku nego za književnost.
Jednog od najvećih pesnika 20. veka falangisti su streljali 19. avgusta 1936. na samom početku građanskog rata, a Španija ni u 21. veku nije uspela da pronađe dovoljno energije i da se u potpunosti suoči sa bezimenim masovnim grobnicama rasutim svuda po Iberijskom poluostrvu.
U jednoj od tih jama nestali su, zajedno sa hiljadama drugih žrtava, Lorkini posmrtni ostaci. Kada su ga rafalima izrešetali imao je samo trideset i osam godina, a sve je bliža spoznaji da je to mesto gde počiva Lorka trajno zakopano i da ga niko i nikad više ne može iznedriti na videlo. Kao da je unapred znao da će otići u mrak, Lorka je žalio odlaske, a u odlazećim danima je video smrt.
„Odlaziš pun mene, a kad se vraćaš ne poznaješ me“ napisao je elegično u „Pesmi dana koji odlazi”. U zbirci „Pesnik u Njujorku” još je detaljnije opisao svoju posthumnu sudbinu: „Tada sam shvatio da sam bio ubijen. Tražili su me u kafeima, po grobljima, u crkvama... Ali me nisu našli. Nikad me nisu našli? Ne. Nikad me nisu našli”. Tačno tako. Nikad ga nisu našli. U oktobru 2009. tim arheologa i istoričara sa Univerziteta Granada počeo je iskopavanje nedaleko od Alfakara, na mestu koje je tri decenije pre toga označio jedan svedok. On je navodno 1936. godine kopao jamu u koju su bačena tela Garsije Lorke i još trojice ljudi.
Još se ne zna u koju je jamu Lorka bačen
Po mišljenju mnogih, Lorka je „sahranjen” pored krivine planinskog puta koji spaja sela Viznar i Alfakar. Do ovog saznanja se došlo kada je čuveni španski sudija Baltazar Garson (on je u međuvremenu ražalovan i sada je član tima odbrane osnivača „Vikiliksa” Džulijana Asanža), zvanično zatražio (2008) da lokalne crkve i uprava otvore svoje arhive kako bi se rasvetlila sudbina hiljada ljudi, nestalih u građanskom ratu i potom za vreme diktature generala Franka koja je trajala do njegove smrti 1975. godine. Ministarstvo pravde Andaluzije je tada, pre osam godina, objavilo da će posmrtni ostaci Garsije Lorke biti iskopani u roku od „nekoliko nedelja“.
Ipak, posle tri meseca pokazalo se da u ovom plitkom „grobu” (svega 40 cm pod zemljom) nema ničega što bi ukazivalo da u njemu počiva Lorka: nijedna kost, ni tragovi kuršuma, ni parče odeće... U januaru 2012. istoričar Migel Kabaljero Peres, autor knjige „Poslednjih 13 časova Garsije Lorke” dobio je odobrenje da započne potragu pesnikovih ostataka, pola kilometra od već prekopanog mesta. Ništa nije pronađeno. Franko je zakopao i pesnikovo delo. Od kada je 1939. zaveo diktaturu pa sve do smrti 1975. o najvećem španskom pesniku 20. veka, kako ga nedvosmisleno ocenjuje evropska književna kritika, nije smela da se vodi nikakva debata unutar Iberijskog poluostrva.
Nije se pričalo ni o njegovom delu, ni o životu, a još manje o homoseksualnosti ili njegovoj smrti. Samo redukovana verzija njegovih dela je bila publikovana, dok je Lorkina biografija koju je napisao britanski hispanista Jan Gibson bila zabranjena. Da li su ludaci maskirani neprijatelji režima „Tada sam shvatio da sam bio ubijen. Tražili su me u kafeima, po grobljima, u crkvama... Ali me nisu našli. Nikad me nisu našli? Ne. Nikad me nisu našli”, napisao je proročki Lorka Tek sedamdeset šest godina posle Lorkine smrti otkriveno je ko je čovek kome je pesnik posvetio svoje najstrasnije sonete. Likovni kritičar i novinar Huan Ramires de Lukas krio je čitavog života kutiju sa uspomenama na svoju jednogodišnju vezu sa Lorkom. De Lukas je kutiju u kojoj su se nalazile nepoznate pesme Garsije Lorke i njegov dnevnik predao svojoj sestri neposredno pred smrt 2010. Iz nje je izašlo na videlo da su Garsija Lorka i devetnaestogodišnji student dramaturgije De Lukas bili u ljubavnoj vezi i da su planirali put u Meksiko, kako bi se Lorka spasao progona desničara. Za odlazak u Meksiko De Lukas je morao da dobije dozvolu svojih roditelja, a Lorka je, ne želeći da bez njega otputuje na drugi kontinent, otišao u međuvremenu u Granadu da se tu sakrije u kući prijatelja. Granada je tih dana pala u ruke Frankovih fašista.
Najnovija saznanja o poslednjim Lorkinim danima ukazuju da je mučen i zbog toga što je po opredeljenju bio socijalista (iako se nije bavio politikom), i zbog seksualnog opredeljenja.
Navodno je Garsija Lorka bio zaljubljen u Dalija
"On (Lorka) je bio homoseksualac, kao što svi znaju, i bio je ludački zaljubljen u mene", rekao je Dali u jednom intervjuu 1969. godine.
Lorka je, kako se navodi, protumačio da je film "Andaluzijski pas", na kojem su radili Bunjuel i Dali, direktan napad na njega. Roditelji su Federika poslali na put po Americi, a najviše je boravio u Njujorku, a posetio je i Kubu.
Pre nego što su ga odveli na streljanje njegovi mučitelji u zatvoru su ga gađali u donje delove tela. Ne zna se tačno ni kad je konačno ubijen najveći i u svetu najpoznatiji španski pesnik. Zna se da je to bilo u avgustu između 17. i 19. avgusta.
Povodom godišnjice list La Vangardija iz Barselone u jučerašnjem broju, uz ostale vesti o Garsiji Lorki, objavljuje podatak koji najbolje govori o represiji Frankovog režima. Ovaj dnevnik opisuje kako je tek prvog septembra 1936. godine, dve nedelje posle ubistva Lorke, na svojim stranicama objavio nekoliko redova koji aludiraju da je pesnik mrtav. Priča se o streljanju, ali niko to nije tada ni potvrdio ni demantovao. Niti se iko tada usuđivao da se raspita za sudbinu Garsije Lorke. Kompozitor Manuel de Falja jedini se odlučio da ode u gradsku upravu. Tamo su ga obavestili da je Lorka streljan i zapretili mu da bi i njega mogla da snađe slična sudbina. Engleski pisac Herbert Džordž Vels je tek sredinom oktobra 1936, u svojstvu predsednika PEN kluba, telegramom upućenom na adresu vojnog štaba Granade, zatražio je da mu se kaže šta se dogodilo sa Lorkom. Odgovor pukovnika i guvernera Granade bio je kratak: „Ne znam gde se nalazi Federiko Garsija Lorka. On nije više živ”. Tek tri godine kasnije, 1939, Lorkina porodica upisala je njegovu smrt u registar. U njemu piše da je umro u avgustu 1936. od posledica rana dobijenih u ratu.
Kako se Branko Ćopić oprostio od Garsije Lorke?
Pismo Branka Ćopića Ziji Dizdareviću, književniku ubijenom 1942. godine u Jasenovcu. Radi se o uvodnom tekstu Ćopićevog djela “Bašta sljezove boje”
"Dragi moj Zijo,
Znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tešim time da će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu.
Kasna je noć i meni se ne spava. U ovo gluho doba razgovara se samo s duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih priča, i o strašnom kraju koji te je zadesio u logoru Jasenovac.
Pišem, dragi Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne čeka sličan kraj u ovome svijetu po kome još putuje kuga s kosom.
U svojim noćima s najviše mesečine, ti si naslutio tu apokaliptičnu neman s kosom smrti i progovorio si o njoj kroz usta svoga junaka Brke. Jednog dana ti si je i vidio, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strašan san, tvoja mora.
Tih istih godina, ja sam, slučajem, izbegao tvoju sudbinu, ali, evo, ima neko doba kako me, za mojim radnim stolom, osvoji crna slutnja: vidim neku noć, prohladnu, sa zvezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud. Ko su ti tamni dželati u ljudskom liku? Jesu li slični onima koji su tebe odveli? Ili braća onih pred kojima je otišao Goran? Zar to nisu tamne Kikićeve ubice?
Kako li smo nekada, zajedno, dečački, lirski zaneseni, tugovali nad pesnikom Garsijom Lorkom i zamišljali ono praskozorje kad ga odvode, bespovratno, pustim ulicama Granade.
Bio sam, skorih dana, i u Granadi, gledao sa brijega osunčan kamenit labirint njenih ulica i pitao se: na koju su ga stranu odveli. Opet si tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice šaputao Lorkine reči pune jeze: “Crni su im konji, crne potkovice.”
A Britanac Jan Gibson i dalje proučava okolnosti pod kojima je stradao andaluzijski poeta. Po njegovim procenama to je bilo 18. a ne 19. avgusta. Izračunajte sami koliko je dana od tada prošlo bez Lorke a da ga nijedno svitanje posle 80 godina nije na pravi način prepoznalo. Ponekad se preteruje kad se kaže da je sa ubistvom Federika Garsije Lorke ubijena i poezija.
Ima li je danas?
