Talentovan, zanimljiv i harizmatičan, Đorđe David je decenijama sinonim za domaći rokenrol. Njegov izuzetni vokal često je bio u senci raznih ekscesa, ali sve to zajedno konačno mu je donelo ono što mu s pravom pripada.
Već šest godina ste u žiriju "Zvezda Granda". Kako izdržavate?
- Ja sam jedna od osam zveri u zverinjaku. Ponosan sam što sam opravdao poverenje koje mi je dala produkcija, pogotovo Saša Popović, kad se uzme u obzir da sam bio jedan od najvećih oponenata i njemu lično i "Zvezdama Granda".
Taj šou je jedna vrsta rijalitija u kome ima svega, od plemenitosti do surovosti. Da li vas je to promenilo?
- Mislim da sam ostao isti. Strahovito se borim za one note i muziku koju predstavljam a to je pop-rok. Dajem sebi zaslugu da sam povukao nogu jer se prijavljuje mnogo mladih sa ovim repertoarom. Vrhunac toga je Slavica Angelova, ovogodišnja pobednica iz Makedonije, koja je u finalu pevala obradu Luja Armstronga. Zahvalan sam Popoviću, koji se ponovo pokazao kao mag jer razmišlja unapred i zna kad da napravi promenu. Nezgodno mi je kad ovu emisiju porede s rijalitijem. Naime, mi tim mladim ljudima poklanjamo energiju sa jedinom idejom: da ih popravimo i spremimo za ring, ne samo kao pevače već i kao ljude. Najgledaniji smo na prostoru eks-Ju i voleo bih da nas, recimo, i Hrvatska prenosi, makar u odloženom prenosu.
Kada ste se pojavili, bili ste jedan od najtalentovanijih muških vokala u bivšoj Jugoslaviji. Koliko bi vam tada pomoglo da je postojao ovakav šou?
- Definitivno bi, ali tehnologija je donela mnogo toga, što predstavlja i plus i minus. Milion televizija bavi se raznim vrstama muzike i danas je potražnja za zabavom ogromna. Teško je isplivati jer su trendovi takvi da sve liči jedno na drugo. Ide se na to ko je bolji frajer i bolja riba. Ja ne odustajem od rokenrola i tvrdim da ne postoji sila koja će da pobedi gitaru, bas i bubanj. Mi koji smo prešli četrdesetu ne treba da slepo pratimo trendove. U svetu samo veliki pop i rok izvođači pune stadione. Tako će biti dok postoji muzika i vrednuje se zanat.
Kod nas slabo. Stadione pune folkeri.
- Ovo što je uradila mala Prijovićka samo je dokaz onoga što sam davno pričao. Kažu da je izletela ni iz čega. Ne, ta devojčica je od početka pokazivala vanrednost kada je pevanje, odnosno zanat u pitanju. Imamo mali broj ljudi koji umeju da pevaju. Ko zna zanat, uvek će da bude u trendu.
Zanimljivo je da su Hrvati tri decenije tajno, po kućama slušali Cecu, a desila im se druga pevačica.
- Tužno mi je da u Hrvatskoj ne postoji reciprocitet kada su srpski pevači u pitanju. Njihovi izvođači bez problema nastupaju na našim nacionalnim frekvencijama, a mi imamo problem da se pojavimo na njihovim. Kao da postoji prećutni dogovor političara i muzičkih urednika. S obzirom na to da su Saša Matić i Prijovićka razvalili, bilo bi glupo da se Hrvatska pravi gluva i slepa.
Možda je počela međudržavna saradnja i na tom polju?
- Ne razmišljam o tome, već o nečemu što se zove umetnost. Ko god to sprečavao, ima problem u glavi. Srpske radio-stanice emituju neverovatan broj pevača iz Hrvatske i ostalih zemalja eks-Ju. Naši ljudi koji to isto rade vrlo retko se čuju. To je problem u našoj državi. Ne pamtim kad sam čuo neku svoju numeru na nekoj od pomenutih radio-stanica. Zašto? Evo, javno postavljam pitanje: Da li je moguće da na jednog našeg izvođača dolazi devet s drugih područja? Pričao sam sa ženom iz jednog radija i rekla mi je da je moja muzika mnogo agresivna! Kao da sam zabranjen! Naravno, ima još takvih poput mene. Izgleda da mnogo manje vrednujemo ono što je naše. A kolege iz Hrvatske mi kažu: "Da nema Srbije, mi bismo bili gladni, ne bismo imali da platimo račune!" Ja svaki honorar trošim u Srbijici. Mislite o tome.
Kako sada vaša porodica živi? Imate suprugu i ćerku.
- Ana ima svoju platu i sigurnost. Na tome sam ja insistirao. Moj posao je stresna priča - srce, mozak, sve vreme smo na volanu. Šta bi bilo kad bih dobio srčani, moždani udar, poginuo u saobraćajki? Ne daj bože, Ana mora da bude spremna da nastavi bez mene. Ali ako mislite da li smo počeli da besnimo - nismo. Ljudi misle da smo mi u žiriju basnoslovno plaćeni, što je besmisleno. Cela priča se bazira na sledećem: ovo su najskuplje fotelje u državi. Skuplje su i od poslaničkih i nekih ministarskih, jer otvaraju bezbroj mogućnosti. Narod te upozna kako niko nikog nije upoznao. Ako ne valjaš, nećeš imati sreće na terenu. Ako valjaš, puno te traže i puno radiš.
Članovi žirija "Zvezda Granda" imaju pristojne honorare, kako ko. Da li se na tom polju vaš život promenio?
- Jeste. Postao sam vidljiviji, ljudi prate šta radim. Honorari mog benda Death Saw (Smrtonosna testera) drastično su skočili. Konačno su me skapirali. Delovao sam nepristupačno i hladno, ali ovaj šou-program te definitivno otkrije. U mom slučaju se vidi koliki sam emotivac. Činim tim mladim ljudima sve ono što meni na početku karijere nije činjeno. Posvećujem im pažnju i slobodno vreme do nenormalnosti. Marija Šerifović kaže: "Đole je ozbiljan radnik, ali i ozbiljna budala. Toliko ulazi u sitna crevca da je to fascinantno."
Emotivac ste u poslu. A u kući? Pomažete li?
- Ani je nedavno umrla majka. Kad je Jelica otišla iz naših života, stvari su se mnogo promenile. Jelica je našoj ćerki Staši poklanjala sve za šta mi roditelji nismo imali vremena, od obdaništa i hrane, do muzičke škole. Sada, gle čuda, sve može. To je stvar dogovora. Ana i ja uskačemo jedno drugom, pomažemo se i smenjujemo u vaspitanju Staše.
Kakva je Staša?
- Sa svojih devet godina ona je hiperinteligentno, hipernamazano, hipermanipulativno i hipertalentovano dete. Mislim da ću s njom da imam puno problema. Igra se našim emocijama jer zna da je centar sveta i Ani i meni. Odlaskom Anine mame manje se spava, a veći su stres i strka. Staša uči klavir i bavi se gimnastikom. Ja sam stara škola, 18 godina stariji od Ane, tako da smatram da dete treba što više okupirati i dati mu što manje vremena za maštanje. Tada obično prave gluposti. A ja sam dosta "gulio beton", tako da me je teško nasankati i prevariti. Sa ovakvim ocem imaće ozbiljan dril.
Ipak, kako je kad se tata razneži?
- Imao sam otpor da budem otac, sad mi je jasno i zbog čega. Ana je moja prva sedmica na lotou, razume moj posao i moj je navijač. Shvatio sam da je ona poslednja varijanta s kojom sam mogao da postanem roditelj. Kao otac ženskog deteta, shvatio sam kako bih jadan bio da nisam tata. Drugo, bolesni sam emotivac kad je Staša u pitanju. Spreman sam da dam svoj život ako bi ona na bilo koji način bila ugrožena. Nisam znao da imam to u sebi. Strog sam, za nju sam autoritet, ali kad njena ljubav krene ka meni, kao da me je Tajson udario. Na kolenima sam i obično mi oči budu pune suza. To donosi samo dečja ljubav.
Čega se najviše bojite kad se radi o detetu?
- Pre nekoliko dana Snežana Đurišić mi je rekla: "Molim te, pazi kakve izjave daješ, ti si javna ličnost." Međutim, ponoviću: najviše se plašim sebe. Ne bih trepnuo, ubio bih bilo koga ko bi Staši naneo zlo. Ona je moja svetinja, moja crkva, neko o kome razmišljam svakog trenutka. Zbog nje prevaljujem hiljade kilometara radeći, spreman sam i da se ponizim kako bih dobio sponzora, završio spot i doneo novac koji će joj život učiniti lakšim. Plašim se i rata, ali... To je priča za veći razgovor.
Stil/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
