Legendarna francuska glumica Simon Simon, rođena je u Marseju, bila je ćerka Anrija Luja Firmena Kler Simona, francuskog jevrejskog inženjera i pilota aviona u Drugom svetskom ratu koji je poginuo u koncentracionom logoru, i Erme Marije Domenike Đorčeli, italijanske domaćice. Pre nego što se nastanio i odrastao u Marseju, Simon je živeo na Madagaskaru, Budimpešti, Torinu i Berlinu.
Simon je detinjstvo provela u Marseju, pa je 1931. otišla u Pariz i kratko radila kao pevačica, manekenka i modna kreatorka. Takođe je u jednom trenutku poželela da postane vajar. Međutim kao životni poziv odabrala je glumu. Radila je dugo u pozorištu dok je nije na veliko platno progurao Saša Gitri.
Nakon što su je primetili u jednom restoranu u junu 1931. godine, Simon je ponuđen filmski ugovor od strane režisera Viktora Turjanskog, što je okončalo njene planove da postane modni dizajner. Debitovala je na ekranu u Le chanteur inconnu (Nepoznata pevačica, 1931) i brzo se etablirala kao jedna od najuspešnijih filmskih glumica u zemlji.
Simon je kasnije rekla novinaru da nije imala glumačkog iskustva kada je radila svoj prvi kasting za Nepoznatu pevačicu. Godine 1932. dobila je važnije uloge i stekla je slavu nakon što je glumila u Lac auk dames Marka Allegreta (Ladies Lake, 1934), što je po njenom mišljenju bila njena prva ozbiljna uloga. U kasnijim intervjuima, Simon je izrazila svoju zahvalnost Alegretu, osećajući da je on odgovoran za njenu slavu.
Nakon što ju je video u Ladies Lakeu, Darril F. Zanuck ju je doveo u Holivud u avgustu 1935. godine uz široku reklamnu kampanju. Pre nego što je prihvatila američki ugovor, Simon je završila još dva filma za Allegret, Les ieuk noirs (Black Eies, 1935) i Les beauk jours (1935).
Bilo je uobičajeno da se strane glumice pripremaju mesecima pre nego što rade, ali Simon je dobila samo nekoliko nedelja časova engleskog pre nego što joj je rečeno da se javi na setu. U međuvremenu, studio je imao problema da joj pronađe odgovarajuću ulogu. Trebalo je da debituje u američkom filmu u Poruci Garsiji (1936), igrajući Španjolku, ali ju je zamenila Rita Hejvort.
Sredinom 1935. dobila je glavnu žensku ulogu u filmu Pod dve zastave (1936), ali je otpuštena tokom produkcije. Iako je objavljeno da se povukla zbog bolesti, kasnije je otkriveno da ju je Zanuck otpustio nakon dvanaest dana snimanja zbog njenog temperamentnog ponašanja, što je izazvalo nezadovoljstvo režisera filma Frenka Lojda.
Sama Sajmon je u intervjuu iz 1936. godine tvrdila da se razbolela posle nedelja testova i proba za film. Priznala je, međutim, da je u ranoj fazi produkcije bila temperamentna, insistirajući da je bila inspirisana da se tako ponaša nakon razgovora sa Marlen Ditrih, koja joj je rekla da je „zvezda važna onoliko kako se ona predstavlja .“ Odbacila je sve dalje tvrdnje da je gruba ili da je sa njom teško raditi, objašnjavajući novinarima da u početku nije bila navikla na američki način života, koji je po njenom mišljenju bio ekstrovertniji od francuskog načina života.
Njeno loše zdravstveno stanje je dovelo do toga da bude hospitalizovana, tokom čega je bila ubeđena da odustane od američkog ugovora. Ubrzo nakon što je odlučila da se vrati u Francusku, studio joj je dodelio treću ulogu u Girls' Dormitori (1936). Simona je privukla priča i videla je „velike mogućnosti“ u njenom liku.
Međutim navodno je ponovo pokazala temperament, što je dovelo do poteškoća sa Rut Čaterton, filmskom zvezdom, koja je smatrala da Sajmon dobija više pažnje. Sajmon je priznala da je bila nervozna tokom produkcije, jer su rukovodioci studija pomno pratili svaki njen korak. Iako se smatralo da je to bio jedan od najvažnijih događaja godine, "Devojački dom" je ubrzo zaboravljen od strane javnosti, čineći Simonov debi u američkom filmu manje nego impresivnim.
Bez obzira na to, Sajmon je pozdravljena kao svojevrsna senzacija, a kritičari su aplaudirali njenom nastupu. Štaviše, časopisi su objavili da je glumica preko noći došla do slave. Ubrzo nakon izlaska filma dobila je ulogu u Belom lovcu, B filmu koji će je ponovo spojiti sa producentom Irvingom Kamingsom. Tokom snimanja, ponovo ju je pogodio grip, i na kraju je morala da je zameni glumica Džun Lang.
Umesto toga, studio ju je gurnuo u romantičnu komediju "Zaljubljene dame", koja je snimljena sredinom 1936. Ona je delila glavnu žensku ulogu sa Dženet Gejnor, Loretom Jang i Konstans Benet, od kojih su se neke protivile velikom broju scena koje je Simon dobijala. Bila je to postava "teške kategorije" u kojoj je Simonova uloga ostavila male šanse da se istakne. Trudeći se da izbegne svađe, angažovala je pomoćnika da je spreči da svojim ponašanjem dospe na naslovne strane.
Uprkos tome što je dosta radila u Americi, njeni filmovi nisu naišli na neki uspeh, već su filmovi Simon Simon za 20th Centuri Foks bili su samo umereno uspešni. Između ostalih, dobila je ulogu Dženet Gejnor u rimejku nemog klasika Sedmo nebo (1927), u kojem je glumio Džejms Stjuart i koji je propao. Kasnije je dobila ulogu u Opasnosti – Ljubav na poslu (1937), ali je zbog njenog jakog francuskog naglaska morala da je zameni En Sotern.[12] Pošto nijsu uspeli da joj nađu odgovarajuće uloge, studio joj je dozvolio da ode na osmonedeljni odmor u Francusku, a nakon njenog povratka u junu 1937, dobila je ulogu u Suecu (1938), ali je projekat odložen i na kraju je zamenjena.
Krajem 1930-ih, Simon se vratila u Francusku, nezadovoljna razvojem svoje američke filmske karijere i negativnim efektima publiciteta u vezi sa njom. Tamo se pojavila u filmu Žana Renoara La Bete Humaine (Ljudska zver) 1938.
Sa izbijanjem Drugog svetskog rata vratila se u Holivud i radila za RKO Radio Pictures gde je postigla najveće uspehe u kinematografiji na engleskom jeziku sa filmom The Đavo i Danijel Vebster (1941), Ljudi mačaka (1942) i Prokletstvo ljudi mačaka (1944); poslednja dva su bila deo serije horor filmova koju je producirao Val Levton. U to vreme, zbog svoje relativne nejasnoće u Sjedinjenim Državama, Simon je stvorila niz apokrifnih glasina o svom poreklu, kao to da je bila dete ljubavi Merion Dejvis i Vilijama Rendolfa Hersta, i da je bila deoničar Paramount. iz Salema, Oregon.
Ovi filmovi nisu doveli do većeg uspeha i ona je čamila u osrednjim filmovima do kraja rata. 1950. se vraća u Francusku, gde se pojavila u filmu La Ronde (Roundabout, 1950). Njene filmske uloge su nakon ovoga bile malobrojne i poslednji put se pojavila u filmu 1973.
Pored glasina o temperamentu, Simon je obeležio i skandal iz privatnog života. Glumica se nikada nije udavala, ali je imala bogat ljubavni život. Njena sekretarica je tvrdila da je dala zlatni ključ od svog budoara svakom muškarcu za koga je bila zainteresovana, uključujući Džordža Geršvina. Međutim, sekretarici je tada suđeno za iznuđivanje novca od svog poslodavca, a njena reč o ovom pitanju ne može se uzeti zdravo za gotovo, ona je kasnije osuđena , a uslovi uslovne kazne zahtevali su da nikada više ne govori o skandalu „zlatni ključ“.
Tokom 1950-ih, Simon je bio u romantičnoj vezi sa francuskim bankarom i vlasnikom trkačkih konja Alekom Vajsvajlerom čija je supruga Fransin bila jedna od mecena Žana Koktoa.
Jedno vreme je bila u vezi sa dvostrukim agentom iz Drugog svetskog rata Duškom Popovom, kodnog naziva „Tricikl“.
Simon je umrla u Parizu, 22. februara 2005. prirodnom smrću. Nekoliko dana kasnije, francuski ministar kulture Renaud Donnedieu de Vabres izdao je saopštenje u kojem je veličao Simonov „šarm, njen neodoljivi osmeh... Smrću Simone Simon, izgubili smo jednu od najzavodljivijih i najsjajnijih filmskih zvezda Francuske prve polovine 20. veka. rekao je on.
Britanski glumac i pisac Stiven Mozli joj je 2011. odao počast u svojoj hvaljenoj knjizi čudnih priča "Dečak koji je voleo Simon Simon."
NE PROPUSTITE
Bonus video:
