Govorili su da je rođena sa stilom, kojem je kasnije posvetila život. Nikada se nije češljala, a bez svoje lule nije izlazula iz kuće. Poštovala je uvek samo svoja pravila i nije dozvoljavala da joj bilo ko kroji put. Svetska dama, a u srcu Zemunka, obišla je planetu, ali svoju rodnu kuću nije zaboravila. O njenom životu može da se napiše knjiga, ali Milanka Udovički, prva Srpkinja na naslovnici "Voga" je pokazala sopstvenim primerom da sa godinama život može da bude i te kako uzbudljv.
I pored dva odbranjena doktorata, iz ruskog i orijentalnih jezika stečenih na Sorboni, kod mentora Danila Kiša, ona je otišla u svet mode. Postala je modni kreator, kostimograf i član ULUPUDS-a. Htela je da bude lekar humanista, a dogodile su joj se umetnost i estetika. Tražili su je i ljudi sa filma, ona nije htela glumačku karijeru. Uzalud joj je Rože Vadim predlagao mesto nove Brižit Bardo, a Keri Grant pozivao na ples. I Crnjanski je, kaže, bio ozbiljan u nameri da se s njom odveze u grad svetlosti.
Od kada je posle prve godine Filozofskog fakulteta u Beogradu, početkom šezdesetih, otišla u Pariz na školovanje, uzduž i popreko je prošla Zemljinim šarom. Bila je u društvu sa književnicima, slikarima, slavnim rediteljima. Nisu je zaobilazile ni krunisane glave, ni Titovi političari, diplomate i špijuni.
Mesto sa kog je Milanka krenula, ujedno i mesto na koje se vratila da bi zatvorila krug, jeste Gospodska ulica u Zemunu, gde je iz gimnazije izašla kao najbolji đak. Tu se kao devojčurak često vozila porodičnim čamcem Sremica, obično usidrenim nasred Dunava. Kad bi to ikako bilo moguće, u ličnoj karti sigurno bi joj pisalo „rođena sa stilom“. Njena mama, domaćica, prvo žena inženjera, pa onda pilota, na pijacu nije išla bez satenskih rukavica.
Od oca, mašinskog konstruktora, kockara, naposletku i zatvorenika, koji je znao da dođe sa koferom punim para, ali i da odnese sav mamin nakit, Milanka je nasledila hazarderski duh koji je njen potonji život pretvorio u kapitalno avanturističko delo sa mnogo elemenata trilera, poput romana Henrika Sjenkjeviča. Na primer, desilo se da je najmlađem sinu Dimitriju - Miti, jednom prilikom falsifikovala pasoš - zalepila je sliku i lupila pečat kućnog saveta - da bi proputovali Rusiju.
Iz Gospodske ulice ona je krenula u beli svet. Tu je svi znaju. Od prodavačice kokica, na početku, do dunavskih alasa. Priznaju joj kako su je nekada posmatrali kako protrčava ulicom. "Živela si život za sve nas", komentari su koje je najčešće slušala.
Porodična kuća Udovičkih dobro je poznata svim starosedeocima u Zemunu. Nalazi se tačno na mestu gde se seku Gospodska i Trga pobede, gde je zavetni krst koji je podignut 1863. godine. Zaštićena je kao spomenik kulture i jedna je od najstarijih u kraju. Uostalom, Gospodska je i glavna karnevalska štrafta u Zemunu.
– Na ovom trgu, pokraj Zemunskog keja, sve se dešava. Tu izađete, sretnete ljude. Problemi nastaju, rešavaju se i ljubavi dešavaju upravo ovde. Sve što sam saznala o životu, naučila sam u Zemunskoj gimnaziji iz koje sam izašla kao najbolji đak. U maturskom svedočanstvu sa svim peticama. Ono je, danas, moja znamenitost. Arhitektura Gospodske je rađena u tipičnom austrougarskom stilu. Moja porodica je živela u ovoj kući, u ovoj ulici, gotovo sto pedeset godina. Kuća je nacionalizovana. Od onog što je ostalo pokušavam da održim tradiciju, ne menjajući njenu unutrašnjost. Još od ranije postojala je ideja da se u potkrovlju, gde je veliki tavanski prostor, organizuje neka vrsta kulturnog centra Zemuna - govorila je za "Elle.rs".
Istina, nije od onih koji su nostalgični. Kuća joj je tamo gde se u tom trenutku nalazi. Ali, Zemunu se uvek vraća.
Milanka je pre svega Zemunka, ali uz to i bliska prijateljica Rogera Vadima, poznanica Caryja Granta, više nego intimna sa Andrejem Končalovskim. Majka je tri sina, i to iz tri različita braka. Sa dva, od ukupno pet muževa koje je imala, ostala je do njihove smrti. A i van tih brakova imala je brojne, kako ona kaže, emotivne veze. Ljubav joj je preteška reč. Rađala je na svakih deset godina, počevši od 1960. Kaže da je sada srećna što nije baš iz svih brakova imala decu.
U svojim osamdesetim i dalje je nosila mini suknju i kaubojske čizme. Fotografisali su je najpoznatiji svetski fotografi, ali Helmut Njutn ima posebno poglavlje u njenoj profesionalnoj biografiji. Njihova priča je, na neki način, ostala neizrečena. Posle mnogo snimanja, imali su plan – hteo je da je fotografiše sa tri sina i dvoje unučadi, koji stoje oko nje u crnim odelima, dok ona uživa u minijaturnom bikiniju. To bi sigurno bila naslovnica za pamćenje, ali nije doživeo da je realizuje.
– I moja tri sina, koja su rođena u inostranstvu i žive u Americi i Francuskoj, često su ovde. Odlično znaju naš jezik, istoriju ovog naroda i grada. Uvek mi je bilo fascinantno – koliko su Zemunci privrženi Zemunu. Koliko su bliski. Oni koji prvi put dođu očaraju se. Oni koji su, pak, otišli, večno žale za Zemunom. Kada je bio moj prijatelj, Andrej Končalovski, ruski reditelj, osvrnuo se okolo i primetio: "Ovde je kao u raju i kao u srednjem veku". Reka se vidi sa prozora naše kuće. Dunav je moje sve. Porodica je uvek imala čamac "Sremica" na Dunavu. U prošlogodišnjim poplavama, on je potopljen. Na Lidu je, na žalost, sve manje ljudi, a nekada se upravo živelo na Dunavu. Ja uopšte ne poznajem Beograd. Jedino znam Zemun. Ne znam Savu, ja sam devojka sa Dunava. Čim se približe tunelu iza Brankovog mosta, Zemunci počnu da uzdišu – kaže naša sagovornica.
U vreme bombardovanja, na Si-En-Enu je videla pogođenu fabriku "Ikarbusa". Doživela je to kao težak udarac.
– U ličnoj karti mi piše Gospodska u Beogradu. Da li to, možda, znači da postoji takva ulica i u Beogradu. Ili šta? Zemunu je u vremenu iza nas oduzet status grada. Šta možemo da uradimo da ga povratimo. Nekada je tu bila i luka. Više nemamo niša. Ekonomski je potpuno opustošen i osiromašen. Taj srebrom bogati grad, vekovni graničnik između Orijenta i Zapada – smatra Milanka Udovički.
Pariz je nikada nije previše inspirisao, London ju je više uzbuđivao, ali je znala da sa kupusom u krilu dolazi na revije Aleksandra Joksimovića u grad svetlosti.
Sa Arsom Jovanovićem se kupala u šampanjcu, smatra da je pijaca ogledalo svakog grada, megaloman je kad je reč o cipelama i krpicama, obožava klavire – jednostavno znala je da se zabavlja i da uživa u lepim stvarima.
(Stil / Elle / Zadovoljna)
