Jugoslovenska glumica Dušica Žegarac važila je za jednu od najlepših glumica svog vremena. Iako nikada nije ni sanjala da će se baviti glumom, njen talenat je bio i više nego očigledan a onda je i sudbina umešala prste.
Njena biografija i porodična priča su pune preokreta da bi se o njenom životu mogao snimiti i film. Rođena je davne 1944. godine u Beogradu i zaista je bila jedna od najlepših devojaka na gradskim ulicama.
Kada je imala samo 16 godina doživela je nešto što se nikada u karijeri nije dogodilo ni mnogim velikim glumačkim zvezdama – otišla je na Kanski festival, a evo kako je izgledao njen život.
Kako je postala glumica?
Dušica je bila samo još jedna beogradska tinejdžerka, kada joj je jedan slučajan susret promenio život. Dok se vraćala s probe orkestra harmonika i prolazila pored Terazija, ugledao ju je asistent reditelja Francea Štiglica Krešo Golik i čim ju je spazio pomislio je – ona je idealna za ulogu u filmu "Deveti krug" (1960).
Prišao joj je, pitao da li bi došla na probno snimanje u Zagreb i ostalo je istorija. Ona je kasnije za Yugopapir priznala da isprva nije poverovala da je ovaj poziv ozbiljan, baš kao ni njena porodica. Ranije nikada nije ni pomišljala da bi se mogla baviti glumom i maštala je o karijeri u medicini.
"Bio je to moj prvi, neposredni dodir s filmom" , rekla je Dušica Žegarac. "Ta uloga mi se neobično dopala."
Njoj je pripao lik jevrejske mlade devojke Rut Alkalaj, a film je osvojio više nagrada i bio nominovan za Zlatnu palmu na Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu. Od honorara koji je tada dobila, glumica je kupila koncertni klavir o kojem je maštala.
Žrtvujući studije medicine, Dušica Žegarac nastavila je da igra uloge devojaka koje pomažu partizanima, poput onih u filmovima "Stepenice hrabrosti" i "Saša".
Zašto je njena porodica završila na Golom otoku?
Kako je pričala, njena porodica se nakon nekog vremena preselila na Dedinje, a u autobiografiji "Kao na filmu" napisala je da Žegarčevi "nikada nisu bili deo establišmenta". Zato su čuvene dedinjske žurke razmažene omladine prolazile bez nje.
"Imala sam sreću da sam se rodila i odrasla u porodici koja je imala jasan, čvrst sistem i moralnih i porodičnih vrednosti na koji sam se oslanjala. Sa posebnom toplinom i poštovanjem se sećam šire familije moje majke koja je svoju veru u mogućnost jednog boljeg i pravednijeg sveta dokazala i delom: svi su učestvovali u Drugom svetskom ratu, u borbi protiv fašizma. Bilo je to vreme stradanja i iskušenja. Cenu svojih političkih zabluda platili su godinama provedenim na Golom otoku, ali ih nikad nisam čula da se odriču svojih ideja i vere u mogućnost socijalno i politički humanijeg društva", rekla je jednom prilikom glumica.
Karijera je Dušici Žegarac postala stabilna i vrlo aktivna tek od sredine šezdesetih, kada je igrala u "Buđenju pacova" (1967) Živojina Pavlovića i "Pošalji čoveka u pola dva" (1967) Dragoljuba Ivkova. Potom je dobila glavnu ulogu u filmu "Opklada", gde joj je supruga igrao Pavle Vuisić, a za nju je dobila Zlatnu arenu u Puli. Isto je postigla i likom alkoholičarke u "Posebnom tretmanu".
Uz to je igrala u brojnim TV serijama, poput "Od svakog koga sam volela", "Boje slepila", "Mikelanđelo"...
Ljubav Dušice i Pedra...
Od 1970. do 1975. godine bila je u braku s Pedrom Franciskom de PInom Masanom de Amorimom, kog je upoznala preko portugalskog studenta istorije Žorža, svog bliskog prijatelja koji je tih godina živeo u Beogradu.
Susret je bio sudbonosan: trebalo je da s prijateljicom i Žoržom ode u bioskop, ali je on zakasnio, pa su otišli u restoran "Zagreb" na kafu i Pedro im se pridružio. Dušica mu se dopala na prvi pogled, a vnečali su se godinu dana kasnije.
"Dok je Žorž i dalje mislio i govorio jedino o Portugalu, Pedro je sve više postajao naš čovek" , prisetila se glumica.
Njen suprug želeo je da se vrati u rodnu zemlju, pa je Dušica pristala da zasnuju porodicu u Lisabonu. Osećala se kao stranac u zemlji, u kući Pedrovih roditelja, a nikako nije uspevala da se bavi svojim pozivom iako se Pedro tome nadao nakon što Dušica usavrši jezik.
I sam Pedro udaljio se od Portugalije, a jednom prilikom glumica je prepričavala kako joj je srećno doneo ploču jugoslovenske narodne muzike koju je našao u Lisabonu. Posle nekog vremena glumica je odlučila da se sa sinom Franciskom i ćerkom Tatjanom vrati u Beograd.
"Ja sam bila ta koja je trebalo da se prilagodi i uklopiti u porodicu i njihovo shvatanje braka. Bila sam neko koga ne poznaju, strankinja, i još glumica. Ova stara portugalska porodica bila je tradicionalna i konzervativna. Posle dve godine neizvesnog i turbulentnog života između Beograda i Lisabona bilo je jasno da se brak raspada, da nećemo moći dalje zajedno" , rekla je jednom prilikom ona.
Usledila je borba za starateljstvo, u kojoj je glumica pobedila.
"Posle niza nemilih situacija i događaja morala sam ući u borbu za decu. Posle dve i po godine uspela sam da ih vratim u Jugoslaviju i dovedem kući. Pre nego što sam krenula u tu najvažniju bitku, ljudi su mi govorili da dignem ruke, da život ide dalje. Ma, kuda dalje? Meni bez njih života nije bilo! I uspela sam" , rekla je glumica u intervjuu za Café24.
"Ostao je samo fado i ona lepa portugalska pesma kao lajmotiv mog života. Kuda će me taj život odvesti, videćemo" , rekla je po povratku u Jugoslaviju.
Slavna do samog kraja
Za izuzetan doprinos umetnosti glume u jugoslovenskom filmu Dušici Žegarac je 1999. na Filmskim susretima u Nišu dobila Nagradu "Pavle Vuisić", a naredne godine je na istom festivalu prikazan deo dokumentarnog filma o njoj, koji potpisuje reditelj Zdravko Randić, i predstavljena je monografija "Dušica Žegarac ili crna dama sa zvezdanom senkom".
Preminula je 24. maja 2019. godine u svom rodnom Beogradu, prenosi Espresco.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
