Čuveni pevač narodne muzike Rade Petrović je jedan od retkih izvođača čije su pesme poznatije od njega. Naime, mlađe generacije možda ne znaju ko je on, ali su se sigurno veselile uz pesmu "Šumadijo, Šumadijo". Iako je njegova karijera doživela veliki procvat nakon ovog hita, život mu je zadao neverovatne udarce, a sa posledicama se i sada bori, te ističe da ni sam ne zna kako je ostao živ i normalan.
Radivoje Rade Petrović rođen je 26. septembra 1941. godine u Beogradu. Išao je u osnovnu školu „Veljko Dugošević” kod Liona. U mladosti je trenirao fudbal, ali krajem šezdesetih godina se odlučio za pevanje. Njegov prvi veliki hit je bila pesma „Kud se žuriš, hej, živote”.
- Prema priči moje majke Jelisavete, ja sam te ‘41. rođen u jednom vojnom džipu. Tu se majka porodila dok su je vozili do bolnice. Moje detinjstvo je bilo loše. Roditelji su mi se razveli kada sam imao deset godina. Pošto sam oca mnogo više voleo nego majku, oni kad god su se razilazili, ja sam ostajao sa mojim ćaletom Dobrivojem. Sa njim sam i na kraju ostao, a brat i sestra su otišli sa majkom. Za mene je to bilo strašno. To sam sve doživljavao onako tragično. Sedim ispred kuće na Zvezdari i gledam u polje kukuruza koje su imali moji kumovi i tako čekam kada će brat i sestra da mi prođu. Bili smo mi u kontaktu, ali su mi mnogo nedostajali - otkrio je Rade za Kurir, i istakao da se u njihov život familija mnogo mešala:
Imao sam jednog strica i strinu koji su bili mnogo arogantni prema mojoj mami, a moj otac je sedeo i klimao glavom.
Njegov otac je posle ponovo stupio u brak sa Nadeždom, a pevač sa maćehom nije imao dobar odnos.
Ona sa mnom nije imala dobar odnos, ja sa njom jesam. Iz početka je ona glumila nešto, ali nije to to. Ona je znala da mi udari šamar, jednom, drugi, treći put... Ponavljalo se to. Već sam počeo da radim, celu platu sam im ostavljao u kuću, a ono privatno što zaradim uzimao sam za sebe. Ubrzo su njih dvoje dobili još jedno dete. On se zvao Ljupče, bio je problematičan dečko kog ja nisam video 30 godina. Otkad je otac umro, nismo imali neki kontakt. Sada kada je on umro, zvali su me tamo njegovi iz Kragujevca da pošaljem neke pare, ali sam im ja rekao da me to ne zanima i da ja tog čoveka ne poznajem - isitče Petrović.
U školi su ga zvali, kako kaže, Rade Zolja, jer je mnogo voleo da se bije i nikada nije dao na sebe, a nije mogao da se pohvali odličnim uspehom. Međutim, svi su ga voleli, jer je znao sve da radi - i da svira, i da peva, i da igra fudbal, rukomet....
Sa 13 godina već je osvojio prvo mesto takmičenju svih škola u Beogradu na Kolarcu svirajući frulu. To priznanje je doprinelo da postane omiljen u školi, jer je muzičko nadmetanje prenosio Radio Beograd.
- Mislio je da će njegova karijera iči u drugom pravcu, te sa 17 godina počinje da igra za prvi tim Mladog proletera.
- Tu sam igrao jedno tri godine i onda se dogodio peh. Igrali smo protiv Sokola i jedan igrač mene udari i ja mu, naravno, vratim. Mene trener zameni, ulazim u svlačionicu da se presvučem i, kada sam izlazio, čujem nekog visokog, krupnog čoveka da priča o meni. Igrao sam na poziciji levog halfa, a on priča: „Ma ja sam stalno na utakmicama, jeste onaj halfić drkadžija.“ Mene su u fudbalu zvali Rende, jer sam bio malo oštriji u igri, i priđem tako ja njemu, a on me presvučenog nije prepoznao. Pitam ga, kao, gospodine, šta halfić, a on nastavlja da priča ružno. Ja sam njega tako udario, on je samo pao. Tada je mene klub kaznio da ne igram šest utakmica. Savez to poništi i kazne me na šest meseci. Tada sam presekao, rešio sam da završim karijeru u fudbalu.
Od 14 godine zarađuje od muzike, sa kumom Dražom je svirao po slavama i proslavama.
Preko druga Ljube ušao je u svet folklora, slučajno otkrivši da ima sjajan talenat i za igru, jer je veoma brzo savladao korake, položio audiciju u KUD-u "Branko Cvetković". Za polaganje su ga spremale dve devojke - njegova buduća žena Olga i kuma Jela. Spremajući se za turneju u London, sve više su se zbližavali, a ljubavne varnice su bile sve očiglednije.
- U moju Olgu sam se zaljubio odmah! Ona se meni svidela na prvu, bili su tu i neki pogledi, ali onda meni ljudi počinju da govore kako je Olga starija od mene, kako ovo, kako ono. Kasnije sam otišao u vojsku, ona me je čekala. Bio sam u vojsci ‘61. i ‘62, kada je bio zemljotres u Skoplju. Ona me je čekala 19 meseci i onda smo na kraju napravili svadbu. Čini mi se i da je to moj najlepši period života. Nas dvoje smo lepo funkcionisali, dobro smo se slagali. Igrali smo u istom ansamblu. Radio sam, električar sam po zanimanju. Imao sam divnu ženu, koja je sve razumela u životu. Ona je igrala folklor, bila je solistkinja u „Branku Cvetkoviću“, tako da smo prošli celu Evropu pre mog pevanja. Moja Olga i ja, zajedno!
Prvu tezgu imao je na „Kalemegdanskoj terasi“ ‘67. godine.
- Obećavali su mi svi ploče. Prođe šest, sedam meseci i ništa. I tako počnem ja da pevam po kafanama, svadbama, veseljima... Dok nisam nabio repertoar, što se kaže. Tako da sam posle bio tražen. Onda se dešava da snimim jednu ploču koja se ništa nije čula. Kao ni sledeće dve. Radio sam lepo, kafane, ovo-ono... al’ za mene niko ništa. Onda, ‘71. godine meni pokojni Ilija Spasojević kaže da dođem kod njega, da ima za mene jednu pesmu koja se Dževadu nije svidela. Odem ja kod njega i pročitam tekst za pesmu „Kud se žuriš, hej, živote“ i kažem ja njemu da je to mrak pesma. Za dva-tri dana ja to spucam i snimimo mi to u studiju. Deset dana pesma se nije čula, kaže Rade i nastavlja da obhašnjava:
- Ma, kakav hit, nema to pojma, niko ništa! U međuvremenu sam za male pare prodao stan što mi ostao od oca i kupio automobil, jer nisam mogao više da funkcionišem bez njega. Kaže meni Ilija jednog dana da se ne sekiram što pesma još uvek nije zaživela i da sednemo u kola i odemo u Kragujevac. U to vreme Kragujevac je bio meka za narodnu muziku, ako se tamo čuje, onda ode po celoj Srbiji. Odem ja i uplatim deset želja na radiju, bile su te emisije. Da li je to bilo presudno ili nije, ja ne znam. Već drugi dan pesma je počela da se vrti po raznim radio-stanicama.
A onda deceniju kasnije Rade Vučković mu donosi jednu od najslušanijih pesama narodne muzike.
- Rade i ja smo bili kućni prijatelji, ali i saradnici dugo godina. Imao sam tu sreću kada je jedno veče, to je bilo 1981. godine, došao kod nas i pitao Olgu da li ima jedno pivo i pročita mi tekst „Šumadijo, Šumadijo“. Odmah sam znao da je to još jedan veliki hit.
Sa Olgom rade je dobio sva sina - Dragana i Zorana, a ističe da su bili divna porodica, te da se trudio da im posveti svaki slobodan trenutak.
Dragan je rođen 1965, a Zoran 1968. U tom period moj život je bio divan. Mogli smo da idemo gde god hoćemo. U to vreme je bilo toliko para da ja za tri dana pevam svadbu u Požarevcu i zaradim za ceo odmor. Trudio sam se da svojoj deci, zajedno sa Olgom, nadomestim svu ljubav i pažnju koja je meni falila u detinjstvu. Mi smo bili divna porodica, stvarno divna i pored svih mojih gafova koje sam pravio u životu. Umeo sam ja da švrljam u mladosti, ali ona je sve razumela i govorila mi je da mogu sve da radim, ali da ne smem da se zaljubim. Dešavalo se da je vidim kako plače zbog mojih pehova kada misli da je niko ne vidi i zbog toga mi je i dan-danas žao. Jednom sam prekršio dogovor i zaljubio se. Bila je to velika kriza koju smo teško prebrodili. Jednog dana sam spakovao stvari i otišao iz stana, ali sam i tada znao da ću se vratiti kod moje Olge. U to vreme nijedan dan nije prošao da nisam obišao nju i svoju decu.
A onda mu je sudbina zadala velike životne udarce od koji se nikada nije oporavio.
- Kada se Dragan vratio iz vojske, Olga je umrla. To je bilo 1987. godine, eto, on je imao tada 22 godine. Olga je imala bubrežni nefritis. Otkrili su joj ga kada je rodila mlađeg sina Zorana. To je krenulo malo, pa je posle bilo sve lošije i na kraju nikako. Mesec dana pre nego što je umrla Olga, razboli nam se Zoran. Bio sam kod Radeta, probao neke pesme, kad me je zvala Olga i rekla da dođem brzo jer Zoranu nije dobro. Sreća, to je bilo blizu, ja odem, a on sedi za stolom, uzima hranu. Sedi, stavlja hranu u usta, pa pljune, imao je taj neki čudan pogled - obajšnjavao je.
Kako je video da situacija izmiče kontroli, odmah je pozvao poznanike iz bolnice "Laza Lazarević".
- Nešto pre toga pevao sam bolesnicima u „Lazi Lazareviću“ i odmah uzmem i okrenem ljude tamo u bolnici. Dobio sam jednu sestru koja mi je rekla da ga odmah dovedem, bez obzira na to što je nedelja i maltene nema nikoga. Odvedem ga ja tamo, pitali su me da li uzima drogu, znao sam da ne uzima. Onda su ga uveli samog unutra. Izlazi doktor i kaže da mora da ostane u bolnici. Tamo je bio tri dana i onda su ga prebacili u Padinsku skelu. Ustanovili su mu šizofreniju. Za Dragana, Olgu i mene ti dani su bili strašni. Olga je samo plakala što se to desilo njemu koji je tek počeo život i ništa od života neće imati... Tako je i bilo, niti je sposoban za rad, niti za porodicu, ni za šta...
Iznenadna smrt sina ga je dotukla.
Stariji sin Dragan umro je pre tri i po godine. On je bio profesor gitare u muzičkoj školi. Odjedanput, za osam dana je otišao. Aneurizma na mozgu, pukao mu je krvni sud... Tako da mu se jedan dan samo slošilo i... Bio sam na slavi kod prijatelja. Slavio je Svetog Nikolu i zove me moja Mila i kaže dođi brzo po Dragana, njemu nešto nije dobro. Odem ja, odmah zovemo lekara, pregledao ga malo, levo-desno i kaže:
„Ma, ne, proći će to.“ To isto veče zove me unuka i kaže: „Deda, brzo dođi, tati nije dobro!“ Odem ja gore, telefoniram mojoj ženi Mili, a ona mi je rekla da ih odmah zovem i da će ga sigurno transportovati. Kada su mi rekli da ga vode u onu bolnicu dole kod stanice, pomozi mi, kako se beše zove? Da, „Sveti Sava“! Kad su ga tamo poslali, znao sam koliko je sati. Za osam dana je otišao... Bio je kao dobro, levo- desno, i onda ga prebace na odeljenje za lakše slučajeve. Sutradan mu je pozlilo i... Nisam nikada uspeo da prevaziđem Draganovu smrt, posle godinu dana sam počeo da živim i radim normalno, ali nikada to više nije bilo to. Svakoga dana ja ležem i budim se sa njim u mislima i srcu. Znači, veruj mi, ne postoji dan da ne pomislim na njega bar deset puta dnevno. Evo, tri i po godine je prošlo i to će verovatno tako ostati dogod sam živ. Ne znam ni sam kako se nosim sa tim, velika mi je pomoć i moja sadašnja žena Mila. Dragan mi je ostavio iza sebe najveće blago, moju unuku Olgu. Ime je dobila po baki. Olga ima 28 godina.
Sa drugom ženom Milom je pronašao mir.
Mila živi u svom stanu, a ja u svom sa Zoranom. Možda bismo mi i živeli zajedno, ali je bilo glupo da Zorana ostavljam samog. Tako da smo mi rešili da živimo na ovaj način. Ona je divna žena, 99 odsto osobina ima sličnih kao Olga. Mi smo zajedno 19 godina, držimo taj biznis 13 godina i nikada se nismo ozbiljno posvađali. Mila je došla na ideju da otvorimo dom. Ona je radila na internoj B-klinici godinama, posle toga je bilo ratno stanje. Nije bila na papiru venčana, ali je godinama bila sa jednim čovekom - priča Rade i otkriva kako ga je "kupila "za sva vremena.
- Kaže ona meni: „Znaš šta, kada sam prvi put čula da si kazao ‘moja Olga’, to mi je bilo jako drago. Drugo, imao si dobru ženu, zaslužuje da nazovemo dom po njoj...“ Eto, tu je ona mene kupila, ispala je veliki čovek. Mi se nikada nismo posvađali da ne pričamo, kao, jedan dan. Mila je mlađa od mene 11 godina. Mi imamo odvojene budžete, ja svoj, a ona svoj novac. Naravno, prihod od posla delimo. Kada je Dragan umro, nije želela da čuje da ja plaćam sahranu, odmah je insistirala da se sahrana plati od domskih para.
Najveća mu je briga šta će biti sa njegovim sinom Zoranom.
U životu me najviše održava taj moj sin što je ostao živ, a najviše me brine to što on nije sposoban ni za šta. On ništa na ovom svetu nije zgrešio, jedna divna osoba, miran momak. Od svih ovih lekova sada je i tremor dobio. Imam unuku koja je divno dete i divan profesor. Tako da živim radi njih. Ja se i sada pitam - samo sva sreća što imam tu ženu - sutra da se meni desi nešto, znam da ga niko neće ostaviti na cedilu. Kada mene ne bude, želeo bih da Zoranu bude kao što mu je sada sa mnom zaključio je.
