Tek nakon njene smrti je otkriveno: Olivera Marković je jednu umrlicu čuvala do kraja života!

Nakon smrti jedne od najvećih srpskih umetnica 20. veka, Olivere Marković, mnoge tajne iz njenog života isplivale su na videlo.

Jednu posebno intimnu anegdotu ispričao je njen sin Goran Marković i na taj način najbolje nam dočarao divnu i plemenitu dušu velike umetnice.

Olivera Marković bila je velika srpska glumica, član Beogradskog dramskog pozorišta od 1951. godine. Tokom karijere ostvarila je preko 150 uloga u pozorištu i snimila više od 50 filmova. Pored ovoga, reč je bila i o neverovatno talentovanoj pevačici koja je snimila nebrojano obrada pesama, naročito ruskih romansi.

Velika Olivera rođena je 3. maja 1925. godine, a umrla je u Beogradu, 2. jula 2011. u 86. godini života posle duge i teške bolesti. Tog 1. oktobra iste godine održan je program posvećen Oliveri Marković u Narodnom pozorištu u Beogradu, a na njegovom kraju, glumičin sin, reditelj i dramski pisac Goran Marković, predao je kustosu Muzeja Narodnog pozorišta nekoliko ličnih stvari koje su pripadale njegovoj majci.

Životna priča kraljice humora ispričana iz prve ruke: Rođena u jeku rata i siromaštva, probala drogu a za sebe tvrdi da je mrgud!

Među stvarima su bile naizgled obični predmeti – kutija za nakit, vizit-karta, veštačke trepavice… ipak, jedna je naročito privukla pažnju – umrlica Žanke Stokić.

Goran Marković je tom prilikom otrkio da je Olivera umrlicu "skinula sa jednog drveta" neposredno nakon sahrane starije koleginice 1947. godine. Reč je bila očigledno o parčetu papira koji joj je mnogo značio jer je umrlicu više od šest decenija.

Sigurno je da se mlada Olivera, tek udata za kolegu Radeta Markovića, divila velikoj Žanki, zvezdi narodnog pozorišta i prvoj "Gospođi ministarki". Godinama kasnije, i Olivera Marković će se okušati u istoj ulozi.

Verovatno je da je Oliveru bolela i nepravda učinjena prema starijoj koleginici. Žanka je, pod optužbama da je sarađivala sa okupatorima, izvedena pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti 3. februara 1945. godine. Posle dužeg većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Nije imala branioca, a kazna je bila i društvenokoristan rad. Određeno joj je da čisti ulice.

Šokirala je javnost, papa je na nju bacio kletvu: Ovo je prva mis sveta, a evo zašto su je svi osudili!

Žanka je dve godine kasnije molila da joj se da dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi živela od tuđe milostinje. U leto 1947. godine javljeno joj je da joj je kazna oproštena, a posetio ju je i Bojan Stupica sa ponudom da ponovo zaigra, ovoga puta u novom Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Staru i bolesnu Žanku Stokić, ta vest je verovatno "dotukla". Bio je to verovatno veliki šok za već izmučeni organizam. I dušu. Umrla je tri dana kasnije. Sahranjena je na Topčiderskom groblju, uz pesmu "Oj, Moravo" i reku ljudi koja je pratila njen kovčeg prekriven cvećem.

Bila je to, kažu stari Beograđani, sahrana koliku nisu videli od smrti Đure Jakšića. Zapamtila ju je i Olivera Marković, a umrlicu velike Žanke čuvala do kraja svog života.