ŽIVOTNA PRIČA POSLEDNJE GRČKE BOGINJE: Ono što je najviše želela, nikada nije dočekala!

Zauzeti istaknuto mesto u istoriji svoje zemlje svakako je vredno poštovanja, ali zauzeti tako istaknuto kao što je to uspela Melina Merkuri, grčka glumica, pevačica i nekadašnja ministarka kulture – vredno je divljenja.

A Grci s ponosom ističu kako će večno biti zahvalni svojoj sunarodnici zbog truda uloženog u projekat koji je do danas ostao najveća rana na grčkom nacionalnom identitetu – povratak "partenonskog mermera".

Tu sintagmu je upravo ona prvi put javno izrekla, i to davne 1961. godine, misleći pri tom na kontroverznu pljačku umetnina, na skrnavljenje jednog od najimpozantnijih dela koje je stvorio ljudski um, atinskog Partenona.

Njegovi najznačajniji delovi već se gotovo dva veka nalaze u Britanskom muzeju, a ne tamo gde su nastali i gde treba da budu – u Atini.

Uz svu srčanost koju je pokazala boreći se da "partenonski mermer" ponovo dođe tamo "gde i pripada", Melina Merkuri pokazala je i impresivnu snagu u borbi protiv vojne hunte koja je 21. aprila 1967. u kolevci savremene civilizacije pučem preuzela vlast i gušeći građanska i demokratska prava Grka ostala na čelu države sve do 1974. Iako joj je vojna hunta zbog energičnih javnih istupa oduzela grčko državljanstvo, proterala je iz zemlje i konfiskovala svu imovinu, Melina se ni na trenutak nije pokolebala: nastavila je da kritikuje režim koji nije poštovao ljudska prava, organizovala proteste širom sveta i – uvek u prepoznatljivoj jarkocrvenoj haljini – žestoko osuđivala način na koji je hunta vodila zemlju.

Njen glas nije bio samo vapaj jednog od miliona poniženih Grka: u vreme kad je vojna hunta zasela na čelo Grčke, Melina Merkuri je već uživala ugled svetske glumice i ono što je ona govorila čulo se mnogo jače i dalje nego što su pukovnici u Atini želeli.

loga u filmu "Nikad nedeljom" (1960), u kojem je pevala pesmu Manosa Hadžidakisa koja se kod nas pamti pod imenom "Deca Pireja", donela joj je nominaciju za Oskara i nagradu BAFTA, kao i Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu.

– Uzeli su mi imovinu, pa šta? Nisu mogli da mi otmu moj grčki identitet i ono čemu me naučio još moj deda: prave vrednosti nisu ni novac, ni vlast, već hrabrost i osećaj za pravdu – izjavila je kad je 1967. napuštala Atinu.

Ne čudi, zato, što su je sunarodnici već na dan njene smrti, 6. marta 1994, prozvali "poslednjom grčkom boginjom", a takav status u javnosti uživa i danas.

Melina Merkuri rođena je kao Marija Amalija Merkuris 18. oktobra 1920. na Kolonakiju, najlepšem delu Atine, podno samog Akropolja. Ime Melina svojevrsna je složenica od imena Marija, koje je dobila prema očevoj majci, i Amalija, koje u Grčkoj uopšte nije postojalo do sredine 19. veka. Naime, knjige rođenih u Grčkoj vode se vrlo strogo i drugačije nego bilo gde u Evropi, tako da svaka porodica po pravilu zna kako će im se zvati potomci i po nekoliko generacija unapred.

Ime Amalija pojavilo se kao svojevrsno priznanje tadašnjoj kraljici Grčke, Amaliji fon Oldenburg, supruzi grčkog kralja Ota, koja je, iako Nemica poreklom, bila toliko opčinjena Grčkom da je uvela pravilo da se na dvoru svaki dan od 17 do 18 sati moralo govoriti isključivo grčki, a svoje haljine šila je po uzoru na bogate grčke narodne nošnje i tako stekla ogromnu popularnost među podanicima. Otac Meline Merkuri, Stamatis Merkuris, bio je konjički oficir u grčkoj vojsci, a potom član parlamenta i ministar unutrašnjih poslova, a majka Eirini Lapa poticala je iz jedne od najuglednijih atinskih porodica.

DEDA SPIRIDON, NAJVEĆI UZOR

Najznačajniju ulogu u životu Meline Merkuri imao je pak njen deda, Spiridon Merkuris, jedan od najuspešnijih gradonačelnika koje je glavni grad Grčke ikada imao. Zbog svojih političkih uverenja početkom prošlog veka bio je osuđen na smrt i prognan na Korziku, ali svoje stavove nije želeo da promeni ni pod kojim uslovima. Kad se posle prisilnog izgnanstva 1928. ponovo vratio u Atinu, potukao je sve protivkandidate na izborima i ponovo postao gradonačelnik, a politički analitičari tvrde da je "položaj atinskog gradonačelnika do početka Drugog svetskog rata bio znatno jači od položaja i uloge grčkog kralja".

U svojoj biografiji "Rođena sam kao Grkinja" (1971), koju je počela da piše nakon što je bila prisiljena da napusti domovinu, Melina Merkuri je na mnogo mesta istakla kako su je upravo dedini životni stavovi odredili kao osobu i postavili joj visoke etičke standarde.

Završivši najbolje atinske škole, 1940. je upisala Akademiju dramskih umetnosti i diplomirala 1944, a već u studentskom periodu beskompromisno je definisala levičarska politička uverenja. S izvrsnim rezultatima koje je postigla na akademiji, odmah po završetku Drugog svetskog rata postala je stalna članica Grčkog nacionalnog teatra i za nekoliko godina postigla niz zapaženih uloga, od "Elektre" Judžina O’Nila do sjajne uloge Blanše Diboa u drami Tenesija Vilijamsa "Tramvaj zvani želja".

Zbog svog burnog mediteranskog mentaliteta, Melina Merkuri je u prvi brak uletela kao brucoškinja, 1941. Njen muž postao je Panos Harokopos, bogati zemljoposednik, a brak su zaključili krišom, bez znanja porodica.

Roditelji su tek nakon nekoliko dana dobili telegrame "sve smo obavili", što je gotovo nezamisliv otklon od grčkog tradicionalnog shvatanja venčanja.

Uprkos mladalačkoj zanesenosti, ubrzo se pokazalo da njihovo zajedništvo nije bilo ono što su od braka očekivali. Brzo su se rastali, a razveli su se početkom 1962. Slavna Grkinja o svom prvom braku nikada nije govorila s gorčinom.

– Svako od nas u životu počini mnogo grešaka, ali ako iz njih nešto naučimo, onda to i nisu greške – napisala je u biografiji.

DRUŽENJE SA FRANCUSKOM ELITOM

Mlada, ambiciozna i prepuna entuzijazma, 1950. je otišla u Pariz, gde se brzo sprijateljila s francuskom levičarskom književnom elitom, Žanom Koktoom, Žan-Polom Sartrom i Fransoaz Sagan. Iako je odlično govorila francuski, jezik joj je ipak bio prepreka za značajnije pozorišne uloge, pa je neko vreme glumila u tada vrlo popularnim uličnim predstavama.

Međutim, zov njene Grčke bio je prejak i ona se posle nepune dve godine boravka u Parizu vratila u matično pozorište. Uloge koje je ostvarila ranih pedesetih godina prošlog veka donele su joj 1953. uglednu grčku pozorišnu nagradu"Marika Kotopuli", nazvanu prema jednoj od najznačajnijih grčkih glumica prve polovine 20. veka.

Paradoksalno, usprkos brojnim i značajnim pozorišnim ostvarenjima, filmski reditelji su zazirali da angažuju Melinu, tvrdeći da ima prevelika usta i preoštre crte lica, što bi na filmskom platnu moglo delovati odbojno. Uprkos takvim predrasudama, grčki reditelj Mihalis Kakojanis, autor slavnog "Grka Zorbe", ocenio je da je Melinin glumački potencijal vredan rizika i dodelio joj ulogu u filmu "Stela" (1955). Pokazalo se da je imao dobar instinkt: film je na festivalu u Kanu 1956. dobio posebnu nagradu, ali je grčkoj glumici bio mnogo važniji po susretu koji joj je zauvek odredio život.

Naime, 18. maja 1956. upoznala je Žila Dasena, reditelja s kojim će ostati do poslednjeg dana života, a zbog njega je počela da veruje kako joj je srećan broj osamnaest. Tom simpatičnom praznoverju, kome su Grci inače veoma skloni, doprinelo je još nekoliko numeričkih podudarnosti: Žil Dasen je rođen 18. decembra, Melinin deda Spiros 18. juna, a i sama Melina rođena je 18. dana u oktobru. Devet godina stariji od Meline, Žil Dasen bio je uspešan holivudski reditelj sve dok pedesetih godina prošlog veka nije dospeo na crnu listu u poznatom paranoičnom razdoblju SAD, kad je ultradesničarski senator Džozef Makarti započeo svoj pohod na "komuniste". Budući da se nije hteo odreći svojih levičarskih nazora, Dasen je 1952. došao u Francusku, gde mu je intelektualno naprednije okruženje omogućilo kreativan rad na filmu.

SAVRŠEN TANDEM

Susret s grčkom glumicom u Kanu uveliko je odredio i Dasenov život: osim što je s njom ostvario svoje najveće filmske projekte, ponajviše sjajan film "Nikad nedeljom’" u kojem je na grčki način ispričana poznata priča Oskara Vajlda, "Pigmalion", postao je strastveni helenofil i vatreni pristalica Melininih nastojanja da se "ta marmara" (grčki pojam za partenonski mermer) vrati u Atinu. Štaviše, posle njene smrti 1994, u njenu čast je osnovao Institut "Melina Merkur", čiji je zadatak određen snom velike Grkinje – povratkom grčkog nacionalnog blaga na atinsko tlo.

Žil Dasen je u vreme poznanstva s Melinom Merkuri već 26 godina bio u braku s glumicom Beatris Loner, s kojom je imao troje dece. Međutim, kako je veza s Melinom jačala, njegov brak je gubio smisao i Dasen se 1962. razveo. S Melinom Merkuri venčao se u Atini, četiri godine kasnije. Ali, nad početak njihovog zajedničkog života ubrzo su se nadvili najtamniji oblaci: 21. aprila 1967. Grčka je doživela vojni udar i hunta je preuzela vlast. Bio je to velik udarac za grčki narod, a Melina Merkuri se odmah usprotivila nedemokratskom režimu vlastoljubaca u uniformama.

Žil Dasen je čvrsto stao uz nju i u podjednakoj meri podnosio mučne posledice njenih istupa. Jedna od najtežih bila je prisilno napuštanje Grčke, što je ona veoma teško podnela.

– Rođena sam kao Grkinja i umreću kao Grkinja. Gospodin Patakos, pukovnik na čelu hunte, najobičniji je fašista i umreće kao fašista. Od srama ne bih ni minut provela u njegovoj koži – grmela je na atinskom aerodromu prilikom deportacije.

U nemogućnosti da nastupa na pozorišnim daskama svoje zemlje, Melina je postigla značajnu karijeru na Brodveju, najviše odličnom ulogom u mjuziklu "Illya, Darling" nastalom prema filmu koji ju je proslavio, "Nikad nedeljom".

Ogroman uspeh doneo joj je nominaciju za nagradu "Tony", a 1970. bila je nominovana za Zlatni globus za ulogu u filmu "Promise at Dawn".

Osim u glumačkim, oprobala se i u pevačkim vodama, pa je tokom boravka u Francuskoj snimila nekoliko singlova, od kojih je najpopularnija "Hartino to Fengaraki" (Mesec od papira), i nekoliko s muzikom iz svojih filmova.

Iako je profesionalno nizala uspeh za uspehom, sarađivala s velikanima filmske režije poput Džozefa Louzija, Vitorija de Sike i Karla Foremana, Melina je na neki način potisnula svoje ambicije kao glumica i sve više energije trošila na ispravljanje nepravdi u koje su zapadali njeni sunarodnici pod vojnom huntom.

Naravno, pošto su joj oduzeli državljanstvo i svu imovinu, službena Atina nije joj mogla ništa, ali njeni istupi širom sveta skretali su dovoljno pažnje na diktatorski režim u Grčkoj i na zločine koji su se tamo događali.

BORBA ZA GRČKO NACIONALNO BLAGO

Kad je posle "sedam olovnih godina", kako ih naziva Melina, 1974. vojna hunta ipak postala istorija, slavna Grkinja dobila je novi vetar u leđa. Interesi njene domovine postali su joj toliko važni da je gotovo sasvim zapostavila profesiju.

Učlanila se u Panhelenski socijalistički pokret i koncentrisala na ispravljanje nepravde koju Grci do danas nisu preboleli: povratak monumentalnih delova partenonskog friza, kao i stotine artefakata s najbogatijih antičkih arheoloških nalazišta. Krajem 1977. postala je član grčkog parlamenta, a 1981. prva žena na položaju ministra kulture Helenske Republike.

U tom svojstvu stotinama puta agitovala je da se neprocenjivo blago odneseno s Akropolja i drugih nalazišta u periodu od 1800. do 1806. (u doba kad je Grčka bila deo Otomanskog carstva), koje je u Veliku Britaniju odneo lord Elgin, vrati tamo odakle je poteklo.

Javnost je srčano i oduševljeno podržavala njen angažman, premda je, pravno gledajući, situacija u vezi s odnesenim umetničkim vrednostima znatno kompleksnija. Naime, lord Elgin, koji je na samom početku 19. veka obavljao dužnost britanskog ambasadora u Istanbulu, pod čiju jurisdikciju je tada spadala i Atina, grad od jedva 10.000 stanovnika, u početku i nije imao nameru da odnese sve te umetnine u svoju domovinu.

Kako je u to vreme gradio seosku kuću u Škotskoj, poslušao je savet svog arhitekte Tomasa Harisona, koji mu je sugerisao da napravi gipsane odlivke nekih antičkih dela i donese ih u Škotsku, čime bi antička umetnost poslužila kao inspiracija britanskim umetnicima i arhitektama. Međutim, lord Elgin, inače veliki ljubitelj antičke umetnosti, uspeo je da isposluje dozvolu otomanskih vlasti i umesto gipsanih odlivaka, u Britaniju je doneo originalne delove Fidijinog friza, jednu karijatidu i mnoštvo drugih umetnina.

Štaviše, neke delove friza je 1816. prodao Britanskom muzeju, dok je jedan deo završio u njihovoj postavci pod izgovorom da se tako čuvaju na primerenom mestu, s obzirom na to da u Grčkoj ne postoji prostor u kojem se može očuvati autentičnost tako vrednih umetnina.

Međutim, složeni pravni kontekst u kojem se našla sudbina dela nacionalnog blaga Grčke Melinu Merkuri nije impresionirao. Ona je, poput miliona zemljaka, smatrala da se grčkim kulturnim nasleđem nikada nije smelo trgovati i da ne postoje iznosi u funtama i dolarima koji izjednačavaju vrednost onoga što simbolizuje helensku istoriju i pupak današnje civilizacije, a što danas pripada Velikoj Britaniji.

– Ono što je Katedrala svetog Pavla u Londonu Englezima, Tadž Mahal Indijcima, što su renesansni slikari i Sikstinska kapela Italijanima, to je "partenonski mermer" Grcima.

"Partenonski mermer" izraz je našeg ponosa, identiteta, veza sa starogrčkim osećajem savršenstva i opšteg sklada. Ko nam to sme uzeti? I ko to sme kupiti? – izjavila je u jednom od brojnih javnih istupa kao ministarka kulture.

I zaista, ima mnogo istine u tim tvrdnjama. Pravni sistemi velike većine zemalja poznaju kategoriju tzv. res extra commercio (stvar kojom se ne može trgovati), u koje spadaju, na primer, Partenon, i Ajfelova kula, koje nikada i ni pod kojim uslovima ne mogu biti predmet nekog kupoprodajnog ugovora.

Ali, Grcima je u ovom kontekstu mnogo manje važan taj deo problema. Oni su emotivno, istorijski i kulturološki izuzetno vezani za svoje istorijsko nasleđe, pa je ideja da se u Grčkoj izgradi arheološki muzej prema najvišim svetskim standardima, gde bi se onda moglo pohraniti sve što tamo pripada, naišla na veliku podršku Meline Merkuri.

Pod njenim vođstvom započeli su postupci za objavu međunarodnog konkursa koji bi omogućio realizaciju tako zahtevnog i skupog projekta, ali ona, nažalost, nije doživela njegovo ostvarenje. Međutim, uspela je da sprovede u život svoju ideju da se svake četiri godine jedan evropski grad proglasi prestonicom kulture, što je dogovorila s ministrima kulture devet zemalja, koliko ih je Evropska zajednica imala 1985. Svojih devet kolega pozvala je u prelepi kulturni kompleks Zapion, u srcu Atine, i osmislila ideju koja se i danas sprovodi prema pravilima koja su tada dogovorena.

Do kraja ministarskog mandata uspela je da objedini brojne arheološke punktove u Atini, obezbedi njihovu dostupnost javnosti, organizuje nekoliko velikih svetskih izložbi grčke kulture, i antičke i savremene, podržavala je izgradnju impresivne koncertne dvorane u Atini, projekat Vizantijskog muzeja u Solunu, ustanovila ugledne godišnje nagrade za književnost, filmsku umetnost, i osnovala nekoliko pozorišta i konzervatorijuma u Grčkoj.

Istovremeno, nikada od sebe nije stvarala sliku nedodirljive osobe, a često je sasvim ignorisala krute političke protokole, što joj je samo povećavalo popularnost u javnosti. Tako je, na primer, 1989. kao ministarka kulture dočekala nemačkog političara Hansa-Ditriha Genšera i, u sklopu njegove službene posete Atini, organizovala odlazak na Akropolj.

Svog gosta je dočekala u podnožju, decentno odevena, u cipelama s visokom potpeticom. Kad je, međutim, započeo uspon na Akropolj, Melina je izvadila patike, a elegantne cipele gurnula u kesu i dala je Genšeru.

ISPRAĆAJ DOSTOJAN BOGINJE

Iako uvek prepuna energije, Melina Merkuri je 1993. počela da posustaje.

Kao strastveni pušač morala je da se suoči s posledicama svog poroka: dijagnosticiran joj je karcinom pluća. Premda se podvrgla najsavremenijim metodama lečenja, bitku s bolešću izgubila je u njujorškoj bolnici "Memorial Sloan-Kettering Cancer Center", gde je preminula 6. marta 1994.

Deset dana kasnije Grčka joj je organizovala sahranu sa svim državnim počastima. Kovčeg je bio izložen u grčkoj Mitropoli, crkvi čija je gradnja započeta 1872, a čiji su kamen-temeljac položili kralj Oto i kraljica Amalija, po kojoj je Melina Merkuri dobila ime.

Pogrebna povorka krenula je veličanstvenom ulicom Mitropoleos, gde se nalazi i slikovita mala crkva Agija Dinami (Sveta snaga), izgrađena u 16. veku. To je jedina "ženska crkva", u nju isključivo dolaze žene koje se bore sa životnim nevoljama i traže utehu u veri.

Upravo na tom mestu s okolnih zgrada pogrebnu povorku zasula je doslovno kiša cveća, a desetine hiljada ljudi spontano je zapevalo "Deca Pireja".

Melina Merkuri bila je toliko omiljena među Grcima da su na dan njene sahrane poslodavci zaposlenima dali dva sata slobodno kako bi joj uličnim okupljanjem mogli odati počast.

Put do Prvog groblja u Atini, koje je tik uz velelepni stadion Kalimarmaro, izgrađen povodom obnove ideje olimpijskih igara 1896, bio je sasvim prekriven cvećem, čak do te mere da je povorka u nekoliko navrata morala da zastane kako bi se prokrčio prolaz. Prema grčkim običajima, kovčeg je na groblju bio poslednji put otvoren, a Melinin suprug Žil Dasen uz telo svoje žene položio je njenu poznatu crvenu haljinu, u kojoj se uvek pojavljivala kad je istupala protiv režima vojne hunte.

Grci nikada nisu zaboravili najomiljeniju političarku koju su ikada imali.

Prilikom obnove i izgradnje podzemne železnice u Atini povodom održavanja Olimpijskih igara 2004, najfrekventnija stanica – Akropolj – posvećena je Melini Merkuri, a na zidu stanice postavljena je njena prelepa fotografija, s buketom poljskog cveća i rukom podignutom na pozdrav. U pozadini je, naravno, Partenon.

Iako nije dosanjala svoj san da se "ta marmara" vrati u Atinu, duša joj, donekle, može biti u miru: 20. juna 2009. otvoren je veličanstven arheološki muzej podno Akropolja u kojem je na 14.000 kvadratnih metara izloženo više od 4.000 eksponata. Arhitekte koje su osmislile muzej, Bernard Čumi i Mihalis Fotijadis, dobili su do sada hiljade čestitki i nebrojena stručna priznanja, a doživljaj koji posetioci imaju kad iz zgrade muzeja gledaju Partenon naprosto je čaroban.