Muž me nagovorio da napustim posao, posvetim se deci: Napokon sam domaćica, ostvario se moj san!

Pre dve godine, po prvi put u svom odraslom životu, našla sam se u situaciji da ne moram da radim.

Jedne večeri za trpezarijskim stolom, moj muž Rupert saopštio je da zarađuje dovoljno da ja mogu da prestanem da radim “Mogla bi da ostaješ kod kuće i brineš se o deci” rekao je, i nervozno dodao “ako želiš”.

Rupertu je sa razlogom bilo neprijatno. Ono što je predlagao kosilo se sa sa svim onim u šta sam vaspitana da verujem i sa svim onim što sam mislila da je ispravno u pogledu uloge žena u 21. veku.

Kao ćerka samohrane majke feministkinje, koja je vodila izdavački kuću, od malih nogu usađen mi je stav da žena treba da bude u stanju da sama brine o sebi i da bude veoma ambiciozna.

Učena sam da je karijera ono što određuje ko ste i zbog čega postojite. Žene koje ne rade za mene su bile ne samo lenje sponzoruše, već i izdajice roda svoga.

Kao ćerka samohrane majke feministkinje, koja je vodila izdavački kuću, od malih nogu usađen mi je stav da žena treba da bude u stanju da sama brine o sebi i da bude veoma ambiciozna. Kada su me kao dete pitali šta želim da postanem, nikad nisam odgovarala “žena bogataša” ili “gazdarica” . Ne, želela sam da budem verterinar, pisac, ponekad i neurohirurg.

Zapravo, kada razmislim o tome, nisam sigurna da li sam zaista želela da budem bilo šta od toga ili sam, kao i većina žena moje generacije, vaspitana da verujem da bi trebalo da radim. Štaviše, da želim da radim.

Pismo jedne domaćice: Zlatan savet za čišćenje koji svaka žena mora da čuje!

Ali sad? Sada se pitam, ne žude li krišom sve žene da se nađu u poziciji da ne moraju da rade? Samo neke bi ovo priznale, ali sam sama iskusila činjenicu da vam je, kada ne radite, život ne samo prijatniji, već tako možete da budete bolja majka i supruga.

Kao što rekoh, moja prva reakcija na Rupertov predlog bila je neverica. Bila sam urednik ženskog magazina. Zašto bih, zaboga, želela da napustim unosan posao iz snova? Glatko sam odbila njegovu velikodušnu ponudu. Ali, narednog dana analizirala sam kako izgleda moj radni dan i kako moj posao utiče na moj život. Više nisam imala vremena da vežbam. Kada bih pokupila decu iz škole i stigla kući, odlazak u teretanu na pola sata nije mi delovao kao nešto vredno truda.

Svakog jutra dočekivala me je šefica čiji je nadimak bio (ili je još uvek, ako nije porasla) – otrovni patuljak. Redovno je imala neki neprijatan kometar na ono što sam trenutno radila.

Tokom popodneva sledili su neizbežni iritirajući pozivi moje troje dece uzrasta od 8 do 12 godina, koji bi, čim stignu kući, počeli da se tuku, dok je prestrašena dadilja pokušavala da ih razdvoji. Uveče, kada bih ih konačno sve smirila i saslušala sve njihove muke, bila bih suviše iscrpljena čak i da razgovaram sa svojim mužem.

Možda sam prenaglila sa odgovorom.

“Važi se”, već sledećeg dana rekla sam Rupertu.

Pismo sasvim obične mame nasmejalo Balkan: Svaki roditelj će se pronaći!

Moj prvi dan kod kuće, nekoliko meseci kasnije, bio je otkrovenje. Ustala sam, svima napravila doručak, odvela decu u školu, otišla u teretanu. Čak sam i ćakala sa pričljivom prijateljicom na koju sam naletela. Ranije, bila bih suviše zauzeta i pod stresom za tako nešto. Sakrila bih se iza svog ormarića da je “kao” ne vidim kako ne bi morala da pričam sa njom. Na moje iznenađenje, posle samo jednog jutra, pretvorila sam se u jednu od njih.

Pod njima, podrazumevam žene koje ne rade. One na koje sam do tada gledala kao na svoje neprijatelje – delom i zbog svog feminističkog vaspitanja ali i, to sada uočavam, zbog toga što sam bila ludački ljubomorna na njih.

To je skriveni razlog zbog kog zaposlene mame umeju da se obruše na nezaposlene. Ne zato što zaista misle da su one inferiornije, već zato što zapravo žele da budu kao one.

Čvrsto verujem da bi mnoge zaposlene žene jedva dočekale da se malo odmore od posla, a moj stav je potkrepljen i statistikom. Ove nedelje objavljeno je da udate žene tokom poslednjih 25 godina rade sve manje i manje sati nedeljno, uprkos povećanim mogućnostima za zaposlenje i boljim primanjima.

Vlada procenjuje da bi više od trećine zaposlenih majki volelo da može da napusti posao. Neke mame zadržavaju svoje karijere čak i kada ne moraju, zato što, kako kaže moja nova prijateljica i nezaposlena mama Kler: “Više vole da rade nego da brinu o svojoj deci”.

Kler mi je rekla da uvek može da razlikuje decu zaposlenih od dece nezaposlenih majki. “Ona čije su mame zaposlene su mnogo napetija” kazala mi je. “Ona su poput malih zategnutih opruga koje samo što se nisu otkačile.”

Dok sam ranije odbacivala njenu teoriju, iskustvo mi je pokazalo da u ovome ima istine. Kada sam prestala da radim, promena kod naše dece bila je jednako nagla kao što je bila i kod mene.

Savet moderne domaćice: Sredite kuću za 15 minuta!

Najednom, smeh je odzvanjao automobilom dok sam ih vozila u školu, a umesto nervoznog “hoćeš li doći kući večeras?” čulo se “vidimo se popodne, mama”.

Svađe su se proredile i zavladala je mirna atmosfera kakva ranije nije postojala. Ja sam bila smirenija, pa su i oni bili smireniji.

Da li sam brinula da ne postanem “niko”? Da me ljudi više neće shvati ozbiljno? Sećam se kada sam prvi put izašla nakon svog “oslobođenja” kako ga sad zovem.

Neko me je pitao čime se bavim. Bila sam toliko iznenađena da nisam odmah odgovorila. Nisam mogla više da kažem da sam urednik magazina.

“Trenutno sam između poslova” odgovorila sam na kraju, zvučeći kao neka propala holivudska glumica. Shvatila sam sa se plašim da kažem da sa “samo mama” – ali zašto? Biti mama, kao što svi znamo, je zapravo najteži posao na svetu. Čak i ako imate šefa iz pakla, ponekad možete da ga/je ignorišete. Ali probajte da ignorišete dvogodišnjaka koji ima napad besa.

Kada sam se “oslobodila”, moja deca imala su 8, 11 i 12 godina, tako da sam mogla da se posvetim njihovom školovanju i pripremam ih za prijemne ispite. Međutim, kada nisam ovo radila, radila sam ono što sam htela.

To je uključivalo popodnevne dremke (skoro svakog dana), sređivanje noktiju i ručkove sa prijateljicama za koje sam ranije bila prezauzeta. Uopšte, moj život bio je mnogo sređeniji. Umesto da trčim naokolo kao muva bez glave vičući na sve, kontrolisala sam sebe, svoj život i svoja raspoloženja.

Postigli smo balans u životima koji nam je oduvek nedostajao. Osvrćući se unatrag na vreme kada sam u kancelariji radila puno radno vreme, rekla bih da je 70% svih svađa i svog stresa bilo rezultat toga što sam morala da se posvetim poslu a ne porodici.

Što je još bolje, ne samo da smo deca i ja bili srećniji, već i moj muž. Činilo se da zaista uživa u tome da sam izdržava porodicu, možda i zato što je to značilo da mu, kao i deci, poklanjam više pažnje.

Naravno da nije sve bilo idilično i savršeno – ali bih lagala kad bih rekla da to, što on izdržava porodicu a ja sedim kod kuće, nije funkcionisalo bolje nego kad smo oboje radili puno radno vreme. Zapravo, suviše je dobro funkcionisalo.

Moja posvećenost radu sa decom dovela je do toga da su primljena u skupe privatne škole po našem izboru. Tako da sada moram da radim da bismo mogli da im plaćamo školarinu.

Međutim, iako nam je potreban novac, nema šanse da se vratim punom radnom vremenu u kancelariji. Osnovala sam sopstvenu PR kompaniju i radim od kuće – kada to odgovara meni i mojoj porodici. I da, moji nokti su i dalje savršeni.

Mama genije oduševila svet: Lekciju koju je očitala sinu (13) svako treba da pročita!