Zbog ovakvog ponašanja postajete loš roditelj: Vreme je da to promenite!

U redu, malo je onih koji su roditelji i čitaju ovaj tekst, a da na njih njihovi roditelji nisu vikali. I možda smo mogli da ispadnemo bolje, ali nije baš da smo potpuno izgubljeni slučajevi.

Ali nije svako vikanje isto. Brojna istraživanja su pokazala da kontinuirane verbalne uvrede imaju isti negativan efekat kao redovne batine. Ali ono što mali broj istraživanja razjašnjava jeste šta su zapravo verbalne uvrede, a šta je vikanje na dete. Samo vikanje mnogo je manje štetno, ako nije praćeno uvredama na račun deteta.

Kada verbalna disciplina pogađa srž detetovog bića, kada utiče na njegov stav o sebi samom, tu nastaje problem.

Evo i primera. Ako vaše dete, recimo, prospe sok u vaše krilo, a vi glasno viknete: „Uh, bre!” niste vi napali dete, njegov karakter i njega lično. Male su šanse da je dete to uradilo namerno. Ali, ako viknete na dete: „Idiote jedan! U šta gledaš?! Ne mogu da verujem šta si uradio!”, to je već problem.

Ova druga reakcija je direktan napad na dete i u njegovom umu može formirati negativan stav o sebi i svojim sposobnostima, čak i ako niste ni mrvicu povisili ton dok ste govorili. Možda najkritičniji deo je kada kažete: „Na šta si mislio? Ne mogu da verujem šta si uradio?” Ovakve reči putuju direktno u dečje srce i mozak i formiraju njihov stav o sebi. A taj stav obično bude: „Ja sam glup. Ja sam nespretan. Ja sam loš.”

I nije bitno koliko ste vi divni prema svom detetu u svim drugim situacijama, koliko mu pažnje posvećujete, nećete time obrisati negativne efekte verbalnih uvreda. Dete kojem se govori da je loše i nevaljalo, zadržaće takvo mišljenje o sebi i onda kada ga mazite i tetošite.

Zašto deci treba da zabranite tehnologiju do 12. godine: Fatalne posledice, nema povratka!

Drugi primer: Ako detetu koje pokušava samo da sipa sok svaki put govorite: „Neka, pusti mene, prosućeš.”, dete će lako o sebi početi da misli da je nesposobno, što će dalje uticati na njegovo ponašanje tako što će lako odustajati od toga da sam uradi neke stvari ili očekivati od drugih da donesu važne odluke. Možda vi detetu posvećujete pažnju i stavljate ga u centar svog sveta i možda je ono svesno da je važno, ali to ne menja stvar da se oseća nesposobnim jer mu nije dozvoljeno da stvari radi samo.

Negativno mišljenje koje o sebi steknemo u najranijem detinjstvu snažno će uticati na naše samopouzdanje kroz čitav život. Naravno da gotovo svaki roditelj s vremena na vreme izgubi kontrolu i počne da viče na dete. Molim vas, trudite se svim silama da to izbegnete. Ali, ako žurite na zakazan lekarski pregled, dete ne želi da se obuče, a upravo ste prosuli i punu šolju kafe, teško da ćete ostati smireni i pokušati da kroz igru i šalu navedete dete da vas posluša. I to je razumljivo.

Povremeno vikanje ne čini vas lošim roditeljem. Ono što karakteriše lošeg roditelja je konstantno vikanje i vređanje deteta, koje duboko u njegovoj duši usađuje negativna verovanja o sebi. To što podižete ton, mnogo je manje štetno od reči koje izgovarate.

A za one koji kažu: „Ako nisi strog roditelj, deca će ti postati mlakonje.” imam jednostavan odgovor: „Život će se pobrinuti za to da im zada dovoljno prepreka i problema. Roditelji treba da budu tu kao oslonac, da teške trenutke ublaže, ne da ih stvore.”

Da biste otkrili kakav ste roditelj, postoji jedno, jednostavno pitanje koje treba da postavite sebi: „Šta moje dete misli o sebi, kao rezultat toga što sam mu JA roditelj?”

Roditelji, prst na čelo: Poučna priča o ocu i ćerki koju svako treba da pročita!