- Narodna verovanja upozoravaju da hleb, stari novčanik, fotografije, sat, ikone, kosa i nokti ne bi trebalo olako izbacivati iz kuće.
- Za svaki od tih predmeta navodi se posebno značenje: od blagostanja i porodične sreće do uspomena, vere i zaštite doma.
- Autor ipak poručuje da nema razloga za strah ako je nešto već bačeno, već da treba razlikovati sujeverje od stvarne potrebe.
Bake su imale neverovatnu sposobnost da procene vrednost stvari bez cenovnika i savremenih saveta za organizaciju doma. Da li je stari novčanik ostao u fioci? Možda će još nekada zatrebati. Da li je hleb bajat? Daćemo ga pticama. Da li fotografije žute? Ne dirajte ih, one čuvaju uspomene. A ako bi neko pokušao da baci porodičnu ikonu zajedno sa starim papirima, razgovor bi bio kratak i nezaboravan.
Danas nas savetuju da se oslobodimo svega što nam više nije potrebno. Praznimo police, sređujemo ormare i zadržavamo samo ono što nam donosi radost. Takav pristup može biti koristan, sve dok se raspremanje ne pretvori u takmičenje u tome ko će najbrže očistiti dom od svega što ga podseća na prošlost.
Jer nisu sve stvari iste. Neke godinama zauzimaju prostor i skupljaju prašinu, dok nas druge povezuju sa dragim ljudima, važnim događajima i vremenima kojih se rado sećamo. Upravo oko takvih predmeta nastala su brojna narodna verovanja. Naši preci pripisivali su im posebnu, ponekad i mističnu moć, iako se iza pojedinih zabrana krije sasvim razumljiva ljudska potreba da sačuvamo ono što nam je dragoceno.
1. Hleb
Nekada hleb nije bio dostupan u izobilju kao danas. Žito se sejalo i žnjelo, mlelo, mesilo i peklo, a iza svake vekne stajao je veliki trud. Zato se bacanje hleba u smeće smatralo lošim znakom. Verovalo se da se zajedno sa njim iz kuće mogu oterati blagostanje, porodično bogatstvo i sreća.
Danas se često dešava da hleb ubuđa pre nego što se setimo da ga imamo. Kupimo više nego što nam je potrebno, zaboravimo na njega, a zatim ga bacimo i već sledećeg dana ponovimo isto. Narodna verovanja nemaju mnogo veze sa tim, ali naš odnos prema hrani dosta govori o svakodnevnim navikama i poštovanju namirnica.
Ako je hleb samo bajat, od njega se mogu napraviti krutoni ili iskoristiti u pripremi nekog drugog jela. Međutim, ako se pokvario ili ubuđao, najbolje je baciti ga.
I so je bila predmet brojnih narodnih verovanja. Ljudi su se trudili da je ne prosipaju, jer se slučajno rasipanje smatralo predznakom svađe i nesloge u kući.
2. Stari novčanik
Novčanik se troši gotovo neprimetno. Najpre se ošteti jedan ugao, zatim rajsferšlus počne da zapinje, a posle nekoliko godina koža izgleda kao da je prošla kroz nekoliko ekonomskih kriza zajedno sa svojim vlasnikom. Ipak, mnogima je žao da ga jednostavno bace.
Prema narodnim verovanjima, novčanik je bio tesno povezan sa finansijskim blagostanjem. Smatralo se da ga ne treba menjati olako, ostavljati potpuno praznog niti tretirati kao običan predmet koji više ničemu ne služi.
Prema jednom običaju, pre nego što bi se oprostili od starog novčanika, ljudi bi u njega stavili novčanicu, koju bi potom prebacili u novi. Ponekad se savetovalo i da se oba novčanika neko vreme čuvaju u kući, kao da je novcu i finansijskoj sreći potreban postepen prelazak iz jednog u drugi.
Naravno, nema potrebe verovati u ovakve rituale. Ipak, postoji sasvim praktičan razlog da novčanik održavamo urednim: ne treba gomilati stare račune, čuvati nepotrebne papire i dozvoliti da se novac izgubi među stvarima koje nam više nisu potrebne. Uredan novčanik olakšava i praćenje svakodnevnih troškova.
3. Porodične fotografije
Postoje fotografije koje ljudi čuvaju decenijama. Na njima su voljeni ljudi mlađi nego što ih danas pamtimo, roditelji su još živi, deca su mala, a stara porodična kuća postoji ne samo u sećanjima već i na požutelim fotografijama. Ponekad je dovoljno otvoriti album pa da čitavo veče prođe u prisećanju na prošla vremena.
Zato naše bake nisu volele da bacaju fotografije dragih osoba. Prema pojedinim narodnim verovanjima, uništavanje nečije fotografije moglo je da naškodi toj osobi ili naruši vezu između ljudi. Porodični portreti, koji su se prenosili sa roditelja na decu, čuvali su se sa naročitom pažnjom.
Ipak, život nije uvek jednostavan i ne izaziva svaka fotografija prijatna osećanja. Ponekad nas podseća na osobu sa kojom smo imali težak odnos, bolan raskid ili godine ispunjene poniženjima. Niko nije dužan da takvu fotografiju čuva na posebnom mestu samo zato što tako nalaže običaj.
Važno je da sami odlučimo šta želimo da sačuvamo, a od čega je bolje da se oprostimo.
4. Sat
U starim kućama satovi su često imali posebno mesto. Kupovali su se sa namerom da traju godinama, popravljali kada bi se pokvarili i prenosili sa roditelja na decu. Poznato otkucavanje mehanizma stvaralo je osećaj doma, čak i kada bi sve ostalo utihnulo.
Zato ne čudi što su se za satove vezivala brojna narodna verovanja. Sat koji radi smatrao se simbolom napretka i blagostanja, dok se za onaj koji je stao ponekad verovalo da najavljuje nesreću. Neki ljudi su se plašili da bace stari sat, uverenI da bi time mogli da naruše porodični mir i sklad.
Međutim, postoji i mnogo jednostavnije objašnjenje zbog kojeg nam je teško da se rastanemo od ovog predmeta. Možda je sat godinama visio na zidu u roditeljskoj kući, pratio naše detinjstvo, praznike i porodična okupljanja. Možda je otkucavao i u trenucima kada smo se opraštali od ljudi kojih više nema. U takvim okolnostima, njegovo uklanjanje nije samo obična odluka o raspremanju, već i mali oproštaj od prošlosti.
Ako sat ima vrednost, može se pokušati sa popravkom. Ukoliko je potpuno neispravan i odavno ne služi ničemu, nema razloga da ga zauvek čuvamo samo iz straha od lošeg predznaka.
Vreme neće stati zato što smo bacili stari mehanizam. Ipak, ponekad nam je potrebno malo vremena da se sami oprostimo od predmeta koji nas podseća na prošlost.
5. Ikone
Čak i u porodicama u kojima se verski običaji nisu strogo poštovali, ikone su se uglavnom tretirale drugačije od običnih kućnih predmeta. Nisu bacane u smeće zajedno sa ambalažom, starim novinama i nepotrebnim papirima, naročito ako su nasleđene od roditelja ili bake i deke.
Za vernike je ikona sveti predmet, dok za ostale članove porodice može predstavljati i uspomenu na dragu osobu. Ona često povezuje veru, porodičnu istoriju i poštovanje prema tradiciji.
Zato, ako ikona više nema svoje mesto u domu, važno je znati kako se prema njoj pravilno postupa. U pravoslavnoj tradiciji, stare i oštećene ikone obično se odnose u crkvu ili se odlažu na dostojanstven način, umesto da se bacaju zajedno sa običnim kućnim otpadom. Isto poštovanje posvećuje se i verskim knjigama i drugim svetim predmetima.
Ovde nisu potrebni strah ni komplikovani rituali. Dovoljno je razumeti da se ne procenjuje sve u domu isključivo prema tome da li nam je neki predmet potreban ili nije.
Postoje stvari koje čuvamo jednostavno zato što su važne nama ili ljudima do kojih nam je stalo.
6. Kosa i nokti
Bake su često savetovale da se kosa i nokti ne ostavljaju razbacani po kući. Prema narodnim verovanjima, oni zadržavaju posebnu vezu sa osobom kojoj pripadaju, pa bi mogli dospeti u ruke zlonamernih ljudi koji bi želeli da joj naude.
Zbog toga su nastala brojna pravila: kosa je nakon češljanja morala da se skloni, nokti nisu smeli da ostanu na vidljivom mestu, a sve što potiče od ljudskog tela trebalo je pažljivo ukloniti. Različite kulture imale su svoja pravila, ali osnovna ideja bila je slična – delovi tela ne bi trebalo da dospeju u tuđe ruke.
Sa naučne strane, ne postoje dokazi da se kosa ili nokti mogu koristiti za rituale kojima bi se nekome oduzeli zdravlje ili sreća. Ipak, osnovna higijena i pažljivo odlaganje biološkog otpada sasvim su opravdani.
Kosa se može sakupiti i odložiti sa kućnim otpadom, a nokte nakon sečenja treba ukloniti, umesto da ostanu na podu ili drugim površinama u domu. Za to nisu potrebni nikakvi posebni rituali.
Zanimljivo je da su ljudi oduvek nastojali da zaštite ono što su smatrali delom svog identiteta. Nekada su za to postojala različita sujeverja, dok danas koristimo lozinke, brave i pravila privatnosti. Svet se promenio, ali potreba da sačuvamo lične granice ostala je ista.
Ako je predmet već bačen, nema razloga za strah
Dom zaista može da utiče na naše raspoloženje i osećaj blagostanja. Nered ume da bude iscrpljujući, uspomene mogu da nas umire, a poznati predmeti pomažu nam da ostanemo povezani sa sopstvenom prošlošću. Ipak, to ne znači da naša sreća zavisi od toga da li ćemo sačuvati baš svaki stari predmet.
Ponekad je mnogo zdravije baciti polomljenu stvar nego je godinama čuvati iz straha da bi njeno uklanjanje moglo da donese nesreću. Sa druge strane, ne treba žuriti sa odbacivanjem predmeta koji nas podseća na voljenu osobu i ima posebno mesto u našem životu.
Briga o domu ne znači da treba da se plašimo promena. Ona podrazumeva da ne odbacujemo stvari automatski, već da zastanemo i razmislimo zbog čega su nam važne. Neke predmete možemo bez griže savesti da bacimo, dok druge vredi sačuvati – ne zbog sujeverja, već zbog uspomena, poštovanja i emocija koje nose.