- Stručnjaci upozoravaju na toksične obrasce poput kontrole, gaslajtinga, izazivanja krivice i mešanja dece u sukobe roditelja, jer mogu da naruše sigurnost i samopouzdanje deteta.
- Posebno se ističu štetni komentari o telu, ishrani i ponašanju, kao i nedostatak granica, jer mogu da vode ka anksioznosti, lošoj slici o sebi i udaljavanju od roditelja.
Svi roditelji povremeno naprave grešku dok uče kako da vaspitaju svoju decu, i u većini slučajeva to nije nešto čega se treba stideti – ne možemo sve raditi kako treba sve vreme. Ali postoji nekoliko osobina toksičnog roditeljstva kojima se treba odmah pozabaviti, za zdravlje i sreću vaše porodice.
Toksično roditeljstvo nije samo dozvoljavanje vašem detetu da provodi previše vremena ispred ekrana nakon napornog dana, korišćenje jedne ili dve psovke pred decom ili zagrevanje pilećih zalogaja u mikrotalasnoj pećnici za večeru. Ne, toksično roditeljstvo je ponavljajući obrazac ponašanja koji je bolan i potencijalno štetan za decu. Toksično roditeljstvo može učiniti da se deca osećaju nebezbedno, postiđeno, anksiozno i može dovesti do trajne psihološke traume.
U toksičnom roditeljstvu, „emocionalna nezrelost roditelja, potreba za kontrolom ili nemogućnost regulisanja sopstvenih emocija stalno šteti osećaju sigurnosti i samopoštovanja njihovog deteta“, objašnjava Sintija Edvards-Hover, doktor psihologije, licencirani psiholog. Pogledajmo neke primere toksičnog roditeljstva koje bi svi roditelji trebalo da izbegnu.
Nerazumevanje da vaše dete ima svoj put
Kao roditelji, imamo prirodni nagon da pomognemo svojoj deci da donose dobre odluke i postignu uspeh u životu. Ali preterivanje u tome može biti toksično.
„Najveća toksična osobina koju vidim da roditelji koji vole rade greškom jeste da ne razumeju da njihovo dete ima svoj put i svrhu u životu“, kaže Don Fridman, magistar obrazovanja, licencirani profesionalni klinički savetnik, specijalizovan za dečju anksioznost.
Roditelji čiji roditelji nisu bili uz njih u detinjstvu mogu biti skloniji kontrolisanju svoje dece, kaže Fridman. Važno je dozvoliti svojoj deci da donose sopstvene odluke u životu – i da priznaju sopstvene greške kako bi mogli da razviju nezavisnost i samopouzdanje koje im je potrebno da bi samostalno napredovali.
Slično tome, ako se nađete u situaciji da diktirate koje predmete će učiti u školi ili koje sportove ili druge vannastavne aktivnosti će se baviti, pokušajte da se odreknete dela te kontrole i dozvolite svom detetu da samo istražuje svoja interesovanja.
Navođenje dece da biraju stranu između roditelja
Toksično roditeljsko ponašanje koje treba izbegavati jeste navođenje dece da osećaju da moraju da biraju stranu između roditelja, kaže Danijela Delakila, LMSV, terapeutkinja u Gejtvej tu Solušns.
„Najčešće je kod razvedenih roditelja; međutim, može se desiti i u domaćinstvima gde postoji mnogo sukoba između roditelja“, objašnjava ona. „Roditelji treba da izbegavaju uključivanje svoje dece u roditeljske sukobe ili probleme, jer njihovo uključivanje može dovesti do velike nepotrebne anksioznosti i krivice kod dece.“
Poricanje detetove stvarnosti
Kada roditelji odbijaju da potvrde kako se dete oseća ili kako doživljava određenu situaciju u vašem domaćinstvu, posebno kada je u pitanju neslaganje između roditelja i deteta, to može dovesti do toga da vaše dete preispita sopstvenu stvarnost.
Gazlajting je velika roditeljska greška, kaže Edvards-Hover. Gazlajting može izgledati kao roditelj koji stalno odbacuje, iskrivljuje ili otvoreno poriče detetovo iskustvo.
To može uključivati govorenje stvari poput: „To se nije dogodilo“, „Previše si osetljiv/a“ ili „Praviš veliku stvar ni od čega“.
Gaslajting „uči dete da sumnja u sopstvene percepcije i osećanja“, deli Edvards-Hover. „Ovo je duboko destabilizujuće, ostavljajući decu zbunjenom oko toga šta je stvarno i da li mogu da veruju sebi.“
Preterana kontrola
Preterana kontrola nad decom može biti ozbiljna toksična roditeljska osobina – koja može izgledati kao pažljivo praćenje sa kim se vaše dete druži, praćenje svakog pokreta koji napravi kada nije kod kuće ili dozvoljavanje samo da konzumira unapred odobrene medije.
Ali u stvari, neki psiholozi upozoravaju na helikoptersko roditeljstvo, strogo roditeljstvo zapravo može dovesti do buntovnije dece. Postoje neki roditelji koji pokušavaju da održe kontrolu nad skoro svakim aspektom života svog deteta, kaže Delakvila.
„Možda žele da znaju svaki detalj šta se dešava, pokušavaju da diktiraju šta će njihovo dete raditi sa svojom budućnošću ili previše prate svoje dete“, opisuje ona. „Obično proizilazi iz roditeljeve sopstvene anksioznosti ili nesigurnosti i može imati suprotan efekat i dovesti do toga da se dete distancira ili krije stvari od roditelja.“
Iskorišćavanje krivice
Iskorišćavanje krivice je praksa koju mnogi toksični roditelji primenjuju, kaže dr De Gan. Roditelji možda misle da samo vode svoju decu, ali oni ih zapravo manipulišu da donesu ono što smatraju pravim izborom, a da ih zapravo ne uče nikakvim vrednim životnim veštinama.
„Terancija da se vaše dete oseća krivim kako biste ga sprečili da donosi odluke koje ne odobravate dovodi do toga da se deca osećaju nesposobno da sama donose odluke ili više vole da donose odluke tajno, čineći pomoć i intervenciju nemogućim da dobiju kada je najpotrebnija“, objašnjava on.
Neupravljanje sopstvenim emocijama
Kao roditelji, normalno je da doživljavate intenzivne emocije – roditeljstvo je, na kraju krajeva, stresno i iscrpljujuće. Ali kada niste efikasno u stanju da ako njima ne upravljate, vaši emocionalni ispadi mogu snažno uticati na dobrobit vaše dece.
Na primer, nije zdravo kada su vaša deca stalno zabrinuta za vaše emocionalno stanje – pitajući se da li ćete izgubiti živce ili ih odgurnuti od sebe – ili kada imaju osećaj da u vašem prisustvu moraju da „hodaju po jajima”, kaže Edvards-Haver. Pribegavanje „tretmanu ćutanjem” ili emocionalno povlačenje takođe nisu zdravi obrasci ponašanja.
„Deci je potrebna emocionalna doslednost kako bi se osećala bezbedno i razvila zdrave mehanizme za suočavanje sa životnim izazovima”, objašnjava Edvards-Haver.
Komentarisanje tela ili navika u ishrani (bilo pozitivno ili negativno)
Komentarisanje građe ili težine vašeg deteta nikada nije dobra ideja – čak i ako izgovarate nešto što smatrate pohvalom, preveliki fokus na izgled može stvoriti pritisak kod dece da moraju da izgledaju na određeni način. Zdrava slika o sopstvenom telu zapravo proizilazi iz toga što ćete skloniti vagu i naučiti dete da je zdrav život sveobuhvatan, a ne da se svodi samo na telesnu težinu.
„Kao terapeut specijalizovan za poremećaje u ishrani, znam da stalno komentarisanje detetovog tela ili načina na koji jede može predstavljati problem, čak i kada su te opaske zamišljene kao pozitivne”, navodi Rejčel Goldberg, licencirani bračni i porodični terapeut (LMFT) i osnivačica prakse „Rachel Goldberg Therapy”.
Ona savetuje da izbegavate izjave poput: „Baš dobro izgledaš u toj odeći danas” ili „To ti baš ne stoji dobro s obzirom na tvoju građu”. Takođe, ne bi trebalo da dajete negativne ili osuđujuće komentare o količini hrane koju dete pojede.
„Pogledi upućeni partneru (npr. značajno pogledanje) kada dete uzme još jednu porciju hrane za stolom mogu poslati poruku da je vrednost deteta povezana sa njegovim izgledom”, kaže Goldbergova. Vremenom, ovakva ponašanja mogu dovesti do problema sa slikom o sopstvenom telu, pa čak i do poremećaja u ishrani.
Nedostatak granica
Važno je postaviti jasne i zdrave granice u odnosu sa decom, ističe dr Tirel de Ganes, licencirani klinički psiholog u centru „Thriving Center of Psychology”.
„Primeri nedostatka granica uključuju deljenje previše ličnih informacija o sopstvenom životu i problemima u neprikladnim trenucima, preterano mešanje u život deteta, kao i narušavanje ili uskraćivanje privatnosti”, kaže dr De Ganes.
Problemi sa postavljanjem granica u roditeljstvu mogu dovesti do toga da deca postanu previše zavisna od drugih i manje sposobna, objašnjava dr De Ganes. Nedostatak granica takođe može uticati na to da deca imaju manju želju za povezivanjem sa roditeljima, jer mogu osećati potrebu za prostorom u odnosu na roditelja koji je previše nametljiv ili preterano emotivan.
Kada roditelji nameću deci kako njihovo ponašanje utiče na druge odrasle osobe
Još jedan primer toksičnog roditeljstva jeste kada roditelji čine da se deca osećaju osuđivano ili posramljeno zbog toga kako njihovo ponašanje utiče na druge odrasle, kaže Goldberg. To može podrazumevati izjave poput: „Svaki put kada uđeš u prostoriju, spustiš energiju” ili „Zbog tebe su svi uvek uznemireni”.
Prema rečima Goldbergove, ovakve insinuacije omalovažavaju ličnost deteta i „mogu dovesti do toga da dete usvoji uverenje kako je njegovo prisustvo teret i da nije dobrodošlo”. Ona dodaje: „Dete može početi da veruje da samim svojim postojanjem negativno utiče na ljude oko sebe.”
Saveti za uklanjanje toksičnih obrazaca iz vašeg stila roditeljstva
Recimo da prepoznajete neke od navedenih obrazaca ponašanja u svom roditeljstvu. Duboko udahnite – to što imate određene navike koje nisu idealne, ne znači nužno da ste „toksičan” roditelj. Sama činjenica da primećujete da se tako ponašate pokazuje da vam je stalo.
„Ako roditelji shvate da ispoljavaju određene ’toksične roditeljske obrasce’, već su napravili prvi korak: priznali su da problem postoji”, kaže Delakvila.
Kako, dakle, prekinuti sa takvim ponašanjem i usvojiti pozitivniji pristup – poput roditeljstva koje podržava autonomiju ili aktivnog roditeljstva?
Delakvila savetuje da razmislite o tome odakle takvo ponašanje potiče, zašto se tako ponašate i šta obično pokreće takve reakcije. To može podrazumevati i odlazak na terapiju, kako biste rešili određene probleme koje nosite kao roditelj.
„Kada roditelj razume izvor takvog ponašanja (koji najčešće potiče iz njegovog sopstvenog detinjstva), može razviti saosećanje prema sebi, a istovremeno raditi na tome da spreči da takvo ponašanje šteti njegovoj deci”, ističe Delakvila. „Da bi imali saosećanja prema svojoj deci, roditelji treba da priznaju detetu da su svesni kako je njihovo ponašanje moglo biti štetno, da preuzmu odgovornost, izvine se i stave detetu do znanja da rade na promeni tog ponašanja.”
Imajte na umu da ovo ne morate da radite sami. Delakvila preporučuje da ovaj proces samopreispitivanja i analize sprovedete uz pomoć licenciranog terapeuta.