- Žanka je kao devojčica rano ostala bez oca.
- Postala je velika zvezda Narodnog pozorišta i proslavila se kao Živka ministarka.
- Zdravstveni problemi su je udaljili od glume, a onda je završila na optuženičkoj klupi.
Bila je žena čiji je smeh obožavala cela zemlja, glumica kojoj je Branislav Nušić poverio jednu od svojih najpoznatijih junakinja. Ipak, iza osmeha koji je donosila publici krio se život ispunjen gubicima, nasiljem, bolešću i nepravdom. Kada je dočekala kraj Drugog svetskog rata, umesto priznanja za decenije umetničkog rada, dočekala ju je optuženička klupa. Njena poslednja želja bila je da se ponovo vrati na scenu. Nije je dočekala.
Detinjstvo obeleženo gubicima i brak iz kojeg je morala da pobegne
Živana Žanka Stokić rođena je 24. januara 1887. godine u Rabrovu, u blizini Velikog Gradišta. Odrastanje joj nije bilo lako. Kada je imala svega pet godina, ostala je bez oca, a ubrzo su usledile i nove porodične nedaće.
Kao veoma mlada, sa svega četrnaest godina, udala se za znatno starijeg zaječarskog abadžiju. Brak nije bio srećan. Žanka je želela slobodu i život koji će sama izabrati, a posebno ju je privlačilo pozorište. Kada je upoznala putujuću glumačku trupu, prvi put je osetila da postoji mogućnost da pobegne od sudbine koja joj je bila namenjena.
Kada je počela da se interesuje za glumu, suprug joj je branio da se bavi tim poslom, a zbog neposlušnosti ju je i fizički kažnjavao. Ipak, Žanka nije odustajala. Pobegla je od muža i priključila se pozorišnoj trupi. U početku nije dobijala značajne uloge, prala je veš glumcima, čuvala kostime i obavljala najrazličitije poslove. Ali bila je odlučna da ostane u svetu pozorišta.
Od malih uloga do žene kojoj je Nušić pisao likove
Put do slave nije bio ni brz ni jednostavan. Žanka je godinama putovala sa pozorišnim trupama, učila zanat i igrala manje uloge. Prekretnica je nastupila kada je počela da dobija zahtevnije zadatke, a njen talenat prepoznali su i pozorišni kritičari. Godine 1911. angažovana je u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde je ubrzo postala stalna članica ansambla.
Njena najveća slava vezana je za komedije Branislava Nušića. Posebno se proslavila ulogom Živke ministarke u čuvenoj „Gospođi ministarki“, čija je premijera održana 1929. godine. Nušić je toliko verovao u njenu interpretaciju da je javno govorio kako je lik Živke pisao imajući upravo Žanku na umu. Njena energija, mimika, glas i neverovatan osećaj za komiku učinili su ovu ulogu jednom od najpoznatijih u istoriji srpskog pozorišta.
Publika ju je obožavala. Bila je glumica koja je uspevala da nasmeje ljude i kada im život nije pružao mnogo razloga za smeh. Iza nje su ostale brojne pozorišne uloge, a kolege su je pamtile kao izuzetno talentovanu i prirodnu glumicu. Međutim, dok je njena karijera dostizala vrhunac, zdravlje joj je postajalo sve veći problem.
Bolest koja joj je promenila život
Tokom tridesetih godina Žanka se sve više suočavala sa posledicama šećerne bolesti. Zbog zdravstvenih problema morala je da smanji broj nastupa u Narodnom pozorištu. Ipak, nije želela da se odrekne publike. Osnovala je sopstvenu grupu glumaca i pevača sa kojom je izvodila humorističke programe širom Srbije, čime je dodatno učvrstila svoju popularnost.
Tokom nemačke okupacije Beograda, insulin je bio teško dostupan, a prema njenoj odbrani pred posleratnim sudom, novac joj je bio neophodan za nabavku leka. Upravo su nastupi tokom okupacije postali razlog zbog kojeg će se, nakon završetka rata, naći pred sudom.
Umesto aplauza, optuženička klupa
Tokom Drugog svetskog rata Žanka je nastupala u pozorištima „Veseljaci“ i „Centrala za humor“, a učestvovala je i u programima Radio Beograda. Nakon oslobođenja Beograda, njeni nastupi tokom okupacije postali su predmet optužbi za kulturnu i umetničku saradnju sa okupatorom.
Dana 3. februara 1945. godine osuđena je na osam godina gubitka srpske nacionalne časti. Kazna je podrazumevala zabranu javnog nastupanja i bavljenja umetničkim radom. Posebno je potresna činjenica da tokom postupka nije imala branioca. Kasnije je, u procesu rehabilitacije, utvrđeno da zbog lošeg materijalnog stanja nije mogla da angažuje advokata, a da joj branilac po službenoj dužnosti nije bio dodeljen.
Žanka se branila tvrdnjom da nije bila politički angažovana, već da je nastavila da radi ono čime se celog života bavila, da glumi. Objašnjavala je da joj je novac bio potreban za lečenje i da je učešće u pojedinim radijskim programima bilo pod prinudom. Njene kolege su kasnije svedočile da nije učestvovala u političkoj propagandi, već da je igrala u humorističkim programima koji su publici pružali predah od ratne svakodnevice.
Molbe za pomilovanje nisu urodile plodom. Žena koja je decenijama bila jedna od najvećih zvezda srpskog pozorišta ostala je bez mogućnosti da se vrati na scenu. Umetnost kojoj je posvetila život bila joj je zabranjena upravo u trenutku kada joj je bila najpotrebnija.
Poslednja želja koju nije stigla da ostvari
A onda se, pred sam kraj njenog života, pojavila nada. Bojan Stupica, jedan od najznačajnijih pozorišnih stvaralaca tog vremena i osnivač Jugoslovenskog dramskog pozorišta, želeo je da Žanku angažuje u novom ansamblu. Glumac Milivoje Živanović dobio je zadatak da joj prenese lepe vesti, da joj je sve oprošteno i da može ponovo da se vrati pozorištu.
Međutim, sudbina joj nije dala priliku da ponovo stane pred publiku. Žanka Stokić preminula je 21. jula 1947. godine u Beogradu, sa 60 godina. Prema biografskom zapisu, umrla je samo tri dana nakon što joj je preneta vest da će ponovo moći da glumi.
Na njenoj sahrani okupili su se ljudi koji nisu zaboravili šta im je značila. Prema istom biografskom zapisu, ispraćena je uz pesmu „Oj, Moravo, mutna vodo“. Žena koja je čitavog života zasmejavala druge otišla je uz suze onih koji su je voleli.
Pravda je stigla prekasno
Tek 3. marta 2009. godine, više od šest decenija nakon njene smrti, Okružni sud u Beogradu usvojio je zahtev za rehabilitaciju Žanke Stokić i poništio presudu iz 1945. godine. Sud je utvrdio da je presuda bila zasnovana na političkim i ideološkim razlozima i da joj je tokom postupka bilo uskraćeno pravo na stručnu odbranu.
Danas njeno ime nosi jedna od najznačajnijih glumačkih nagrada u Srbiji, koju Narodno pozorište u Beogradu dodeljuje od 2003. godine. To je priznanje umetnici čiji je talenat nadživeo i slavu i nepravdu koju je doživela.
Žanka Stokić ostala je upamćena kao neprevaziđena Gospođa ministarka, glumica koja je umela da jednim pogledom i pokretom izazove salve smeha. Ali njena životna priča nosi i mnogo ozbiljniju poruku, ponekad društvo zaboravi one kojima je nekada aplaudiralo, a priznanje i pravda stignu tek onda kada više ne mogu da vrate izgubljene godine.
Zanimljiva stvar je da će mnogo godina kasnije, njenu umrlicu, požutelu ali pažljivo sačuvanu pronaći u stvarima njene koleginice, velike Olivere Marković.
Goran Marković, Oliverin sin je nakon smrti majke ispričao dirljivu anegdotu. Umrlicu je njegova majka uzela sa drveta još davne 1947. godine, nakon sahrane Žanke Stokić. Bila je to tada još mlada Olivera, tek udata za kolegu Radeta Markovića, koja je stajala u masi ljudi koji su se okupili da isprate veliku glumicu na večni počinak. Među mnogim vencima i plakatima, sa jednog drveta je skinula mali papir, svedočanstvo o životu i smrti žene koja je bila simbol pozorišta jedne epohe. I čuvala ga je. Šezdeset godina.
ARSFID biografija Žanke Stokić