- Neurolog Hauard Taker, koji je radio i posle 100. godine, tvrdi da je penzija najveći neprijatelj dugovečnosti i da je besposlenost iscrpljujuća.
- Kaže da su mu redovno kretanje, stalno učenje i rad pomogli da ostane mentalno i fizički aktivan, pa i dalje savetuje da se posao ili hobi ne napuštaju prerano.
"Jedina mana mojih godina jeste to što su mnoge moje kolege i prijatelji već preminuli", kaže američki neurolog Hauard Taker, koji je proglašen najstarijim lekarom na svetu. Čak i kada je napunio 100 godina, svakodnevno je primao pacijente i radio po devet sati dnevno.
Neurolog Hauard Taker smatra da čak ni dobri geni nisu razlog da se čovek opusti i zanemari svoje zdravlje. Naprotiv, o sebi treba voditi računa tokom celog života. Taker, koji se približava 103. rođendanu, izdvojio je ono što smatra najvećim neprijateljem dugovečnosti, ali je otkrio i pravila kojih se pridržava već decenijama.
"Želeo sam da proučavam mozak. U njemu postoji neka misterija"
Hauard Taker rođen je 10. jula 1922. godine. Još kao dečak maštao je o tome da pomaže ljudima, pa je već tokom školovanja odlučio da postane lekar. Kada je upisivao fakultet, izabrao je neurologiju, i to ne slučajno.
Ovaj stogodišnjak kasnije je objasnio šta ga je toliko privuklo ovoj medicinskoj oblasti:
"Želeo sam da proučavam mozak, jer ga i danas smatram najmističnijim delom našeg tela. U njemu postoji neka vrsta tajne.“"
Godine 1943. Hauard Taker morao je da prekine studije i ode na front. Lekarsku diplomu stekao je 1947. godine, a karijeru je započeo u vreme kada brojne dijagnostičke metode koje su danas uobičajene još nisu postojale.
Ipak, mladi neurolog brzo je stekao reputaciju izuzetnog stručnjaka. Smatrao je da je za to najzaslužniji njegov detaljan pristup svakom pacijentu. Pažljivo je proučavao medicinsku dokumentaciju, postavljao dodatna pitanja i analizirao simptome, ne želeći da donosi zaključke na osnovu nepotpunih informacija.
"Morate pacijentu dati do znanja da vam je stalo do njegove bolesti. Lekar koji pažljivo sluša pacijenta postaje izvor utehe i nade. Uvek sam pamtio da lečim pacijenta, a ne njegovu medicinsku istoriju. Stoga sam uveren da se tačna dijagnoza može postaviti samo razgovorom sa pacijentom, a ne proučavanjem papira sa znalаčkim izgledom", kaže dugovečni lekar.
Takav pristup pomogao mu je da otkrije uzroke bolesti čak i u veoma složenim slučajevima. Tokom karijere susretao se sa brojnim retkim stanjima i neobičnim dijagnozama, među kojima je bio i slučaj poznat kao "uspavane lepotice" iz 1960. godine.
Dve njegove pacijentkinje tada su više puta padale u komu i budile se iz nje, a takva stanja mogla su da traju mesecima.
Njihov slučaj pokušalo je da razreši čak dvadeset lekara, ali niko nije uspeo da postavi dijagnozu. Priča o dve devojke dospela je i u novine, gde su se pojavljivali misteriozni naslovi o njihovom neobičnom stanju.
Taker je slučajno naišao na novinske tekstove, a zatim odlučio da sam pregleda pacijentkinje. Nakon detaljne analize zaključio je da bi uzrok njihovih tegoba mogli da budu lekovi koji su im ranije prepisani. Njegova pretpostavka kasnije je potvrđena rezultatima istraživanja.
Kako je postao najstariji lekar na svetu
Hauard Taker je i 2020. godine, kada su mnoge njegove starije kolege zbog bezbednosti prestale da primaju pacijente, nastavio da odlazi na posao. U to vreme u novinama je pročitao priču o najstarijem berberinu na svetu, koji je uprkos poznim godinama i dalje šišao mušterije.
Ta priča ga je podstakla da se zapita zašto bi on prestao da radi.
"Zašto sam ja gori?", pomislio je.
Prijavio se za Ginisovu knjigu rekorda, a 2021. godine Hauard Taker zvanično je priznat kao najstariji lekar na svetu. To priznanje donelo mu je veliku pažnju javnosti, pa je počeo češće da govori o životnim navikama za koje smatra da su mu pomogle da ostane aktivan i u poznim godinama.
Jedna od najvažnijih bila je redovna fizička aktivnost.
"Verujem da je neophodno da svi održavaju svoju fizičku kondiciju, jer sam uveren da je moje zdravlje poboljšano tokom celog života trčanjem, plivanjem i planinarenjem. Čak i sada pokušavam da pretrčim tri kilometra na traci za trčanje svakog dana. Skijao sam do osamdesete godine, a zatim sam prešao na krplje. Održavanje ovog nivoa aktivnosti omogućava mi da jedem šta god poželim. Dva puta nedeljno, kada posećujem svoju decu i unuke, sebi dozvoljavam obilan obrok. Tih dana mogu da pojedem martini i biftek."
Najveći neprijatelj dugovečnosti
Za razliku od mnogih ljudi koji jedva čekaju penziju, Hauard Taker smatra da prerano povlačenje iz profesionalnog života može da bude velika greška. Prema njegovom mišljenju, jedan od najvažnijih razloga zbog kojih je ostao vitalan jeste to što nikada nije prestao da uči.
"Kada su moje kolege mojih godina dostigle starosne granice za penzionisanje, penzionisali su se. Verujem da se to dogodilo zato što nisu mogli ili nisu želeli da savladaju nove tehnologije koje su postale neophodne za medicinsku profesiju. Ja sam savladao sve što mi je bilo potrebno: računare i nove dijagnostičke alate. I šta se desilo? Moje penzionisane kolege su sada mrtve, ali ja sam još uvek živ. Živ sam zato što stalno učim nešto novo", kaže stogodišnjak.
Taker je tokom svoje karijere bio svedok velikih promena u medicini. Pratio je pojavu prvih skenera za kompjuterizovanu tomografiju (CT) i njihov uticaj na dijagnostiku, ali i razvoj novih pristupa u lečenju moždanog udara, epilepsije i brojnih drugih bolesti.
Iako priznaje da bi mu bez savremenih tehnologija posao danas bio mnogo zahtevniji, smatra da su mu upravo stalno usavršavanje i prilagođavanje novinama pomogli da ostane mentalno aktivan.
"Telekonsultacije u poslednje vreme dobijaju na popularnosti. I ja sam morao da savladam ovu oblast. I znate šta sam shvatio? Ne sviđa mi se. Učili su me da lekar mora lično da vidi pacijenta i pregleda ga, jer u suprotnom jednostavno nema drugog načina da se postavi dijagnoza", napominje Hauard Taker.
Njegova želja za učenjem nije se završila medicinom. Sa 67 godina ponovo je seo u školsku klupu i stekao diplomu iz prava. Od tada u slobodno vreme pomaže kolegama i konsultuje ih u vezi sa različitim pravnim pitanjima. Za taj angažman ne prima platu i doživljava ga kao svoj hobi.
"Penzija je najveći neprijatelj dugovečnosti"
Taker kaže da je pitanje penzionisanja slušao još kada je napunio 60 godina, ali da je njegov odgovor uvek bio isti.
"Kada sam napunio 60 godina, često sam čuo ovo pitanje: 'Da li planirate da se penzionišete?' Moj odgovor na ovo pitanje je uvek isti: 'O, Bože, ne! Najgora stvar koju možete da uradite kada imate preko 60 godina jeste da se penzionišete. Verujem da je penzija najveći neprijatelj dugovečnosti, jer je besposlenost iscrpljujuća. Kada volite ono što radite i još uvek ste sposobni da to radite, zašto biste se penzionisali? Divno je ostati živ i raditi, svakog dana učiti nešto novo!'", uzvikuje stogodišnjak.
Prema njegovom mišljenju, svako bi trebalo da ima određeni cilj ili svrhu koja ga podstiče da svakog jutra ustane iz kreveta. Za njega je to posao kojem je posvetio život, ali smatra da ljudi koji više ne rade moraju da pronađu druge aktivnosti koje će im ispuniti dane.
Posebno preporučuje hobije koji podrazumevaju kretanje i boravak na otvorenom.
"Svima nam je potrebna svakodnevna stimulacija mozga."
Zato upozoravam ljude: ako napuste posao, trebalo bi bar da se bave hobijem. Možete nastaviti da doprinosite drugima ili da se bavite hobijem za sebe. Ali to ne bi trebalo da postane aktivnost jednom nedeljno. Na primer, igranje šaha ili golfa jednom nedeljno. Ako imate sreću da imate karijeru u kojoj uživate i da ste i dalje u mogućnosti da radite, razmislite o odlaganju penzionisanja. Na kraju krajeva, mnogi ljudi koji se penzionišu i postanu neaktivni u svom svakodnevnom životu imaju povećan rizik od kognitivnog pada.
Prema Takerovim rečima, uskraćivanje mogućnosti za rad samo zbog nečijih godina predstavlja zastareli stereotip. On ističe da ga zdravstvene ustanove i dalje rado angažuju zbog njegovog dugogodišnjeg iskustva i znanja stečenog tokom više od sedam decenija rada.
Ni godine ne treba da budu prepreka za nove planove
Hauard Taker ne prihvata ni brojne druge predrasude o starenju. Prisetio se kako je bio iznenađen kada je njegov otac odlučio da sebi kupi automobil za 90. rođendan. Tada mu se činilo da je čovek u tim godinama jednostavno prestar za takvu odluku.
Međutim, kada je sam napunio 94 godine, učinio je upravo ono što je njegov otac uradio nekoliko godina ranije.
"Neki ljudi takođe veruju da ne treba verovati starijem lekaru. Misle da bi mogli nešto da propuste ili da razumeju zbog svojih godina. Ali nijedan pacijent me nikada nije napustio nakon što je saznao koliko imam godina. Za moj 100. rođendan, moja deca i unuci su mi priredili veliku zabavu, a sledećeg dana sam pozvan da bacim svečani prvi bacaј na bejzbol utakmici. Pošto je utakmica pala u ponedeljak, morao sam da uzmem slobodan dan sa posla. Ali sledećeg dana sam se srećno vratio svojim pacijentima. Sve dok ljudi prihvataju mene i moje godine, nastaviću da radim, jer je to moja glavna svrha u životu", napominje Hauard Taker.