Ponekad najneobičnije promene počinju sasvim običnim razgovorima. Sedimo za stolom sa najbližima, pijemo čaj, pričamo o životu, poslu i planovima, žalimo se na umor ili jednostavno razmenjujemo novosti, ne razmišljajući o tome koliko reči koje izgovaramo mogu da utiču na naše raspoloženje i način razmišljanja.
Nekoliko dana kasnije javlja se neobičan osećaj: kao da imamo manje energije, kao da svakodnevne obaveze zahtevaju više napora i kao da se u nama nastanio neki neobjašnjiv nemir. Naravno, nije moguće sve objasniti jednom rečenicom, ali ponekad vredi obratiti pažnju na sopstveni govor.
Na kraju krajeva, reči nisu samo zvuci. One su odraz naših misli, ali istovremeno mogu da utiču i na to kako doživljavamo sebe i svet oko sebe.
Naši preci pridavali su veliki značaj izgovorenim rečima. Verovali su da one mogu biti i blagoslov i kletva. Savremena psihologija ovu pojavu objašnjava drugačijim terminima, ali suština je slična: ono što čovek neprestano ponavlja vremenom postaje deo njegovog pogleda na svet.
Psiholog Karl Rodžers je napisao: "Način na koji osoba doživljava sebe utiče na svaki izbor koji donese."
Zato postoje rečenice koje na prvi pogled deluju sasvim bezazleno, ali vremenom mogu da naruše samopouzdanje, umanje energiju i oslabe želju za napretkom.
"Ja nisam ništa posebno."
"Ne treba mi mnogo."
"Mogu ovako da živim."
Na prvi pogled, ovakve reči deluju kao izraz skromnosti. Čini se da osoba jednostavno ne želi da se hvali ili da sebe stavlja iznad drugih. Međutim, ako ih ponavlja godinama, one mogu da postanu svojevrsno unutrašnje ograničenje.
Kao da svakodnevno poručuje sebi: "Ne teži boljem. Ne traži više. Ne ističi se."
Postepeno, takav način razmišljanja postaje uobičajen. Prilike prolaze neprimećeno jer je uverenje već duboko ukorenjeno: "To nije za mene."
Ponekad se pitamo zašto neki ljudi tako lako prihvataju nove predloge, otvoreno govore o svojim željama i ne plaše se promena. Možda deo odgovora leži upravo u unutrašnjem razgovoru koji svako od nas svakodnevno vodi sa sobom.
Postoji još jedna grupa rečenica koje deluju plemenito, ali mogu neprimetno da oslabe čovekovu sposobnost da se zauzme za sebe.
"Ne treba mi to."
"Bolje je da to dobije neko drugi."
"Snaći ću se."
Ponekad su ove reči zaista izraz dobrote i nesebičnosti. Međutim, u nekim situacijama iza njih se krije navika da stalno stavljamo sebe na poslednje mesto.
Abraham Maslov govorio je o tome da se ljudi ponekad plaše sopstvenih mogućnosti isto koliko i svojih slabosti. To je zapažanje koje se može prepoznati u svakodnevnom životu. Često nam je lakše da podnesemo teškoće nego da bez osećaja nelagode prihvatimo uspeh, pomoć, novac ili priznanje.
Neki ljudi spremni su da budu oslonac svima oko sebe, ali kada je njima potrebna podrška, osećaju se neprijatno.
Kao da je pogrešno nešto tražiti.
Kao da je sramota prihvatiti pomoć.
Međutim, život se ne zasniva samo na davanju. Potrebna je ravnoteža.
Postoje i rečenice koje mogu da utiču na naš odnos prema novcu i uspehu.
"Iskreno, ne može toliko da se zaradi."
"Svi bogati ljudi su nepošteni."
"Verovatno sam samo imao sreće."
Naravno, ovakve izjave često su posledica umora i razočaranja, a ne zlobe. Ljudi ih izgovaraju nakon ličnih neuspeha, teških iskustava ili nepravdi kojima su svedočili.
Problem nastaje kada takve misli postanu svakodnevne. Tada se u čovekovoj svesti stvara veza između novca i nečeg lošeg, bogatstva i sumnjivih postupaka, a uspeha i puke slučajnosti.
Filozofkinja Ajn Rend je napisala: "Novac je alat. Pokazaće vam put, ali nije zamena za onog koji drži volan."
Novac sam po sebi ne čini čoveka ni boljim ni gorim. Sve zavisi od vrednosti koje stoje iza njega. Ipak, ako neko unapred odbacuje mogućnost da ostvari finansijski uspeh, može mu biti teže da prepozna prilike koje mu se pružaju.
Posebnu pažnju zaslužuju obećanja koja dajemo pod uticajem snažnih emocija.
"Sve ću dati za tebe."
"Uvek ću biti tu."
"Učiniću bilo šta."
Ove reči zvuče lepo i u sebi nose ljubav, želju da pomognemo i potrebu da zaštitimo osobu do koje nam je stalo.
Međutim, ponekad zbog takvih obećanja zaboravljamo na sopstvene granice.
Psihoterapeut Erih From je napisao: "Ljubav je aktivno interesovanje za život i razvoj onoga koga volimo."
Prava ljubav ne podrazumeva potpuno gubljenje sebe u drugoj osobi. Briga ne bi trebalo da se pretvori u odricanje od sopstvenih potreba.
Kada čovek neprestano daje više nego što može, jednog dana može da shvati da je u njemu ostalo premalo snage za njega samog.
Postoje i rečenice koje zvuče kao izraz brige, ali zapravo mogu da naruše tuđu samostalnost.
"Ne možeš bez mene."
"Niko ti neće pomoći osim mene."
Ovakve izjave mogu da stvore osećaj zavisnosti. Osoba počinje da veruje da je bez tuđe podrške nemoćna, dok onaj ko joj neprestano pomaže postepeno stiče utisak da je nezamenljiv.
Viktor Frankl je rekao: "Sve se čoveku može oduzeti osim njegove poslednje slobode – da izabere svoj stav prema okolnostima."
Prava pomoć ne čini da se drugi osećaju malima i bespomoćnima. Naprotiv, ona im pomaže da ponovo steknu sigurnost u sebe i sopstvene sposobnosti.
Ne treba zaboraviti ni rečenice kojima svakodnevno umanjujemo sopstvenu vrednost.
"Ma, to nije ništa."
"Nije mi bilo teško."
"Sitnica."
Izgovaramo ih gotovo automatski, često želeći da ostavimo utisak skromne osobe. Međutim, iza ovih reči ponekad se krije navika da zanemarujemo sopstveni trud i sve ono što smo morali da prođemo da bismo nešto postigli.
Zaboravljamo neprospavane noći, brige, greške, prepreke i brojne pokušaje da počnemo iznova.
Oskar Vajld je rekao: "Mnogi ljudi znaju cenu svega, ali skoro niko ne zna njegovu vrednost."
Ako čovek sam ne prepoznaje vrednost svog rada i zalaganja, teško je očekivati da će to drugi uvek umeti da primete.
Postoji još jedna zanimljiva navika – pripisivanje sopstvenih uspeha pukoj sreći.
"Samo sam imao sreće."
"Jednostavno se dogodilo."
"Tako se namestilo."
Naravno, slučajnost ponekad igra važnu ulogu. Okolnosti se zaista mogu poklopiti na način koji nam ide u prilog. Ipak, iza svakog značajnog rezultata najčešće stoje trud, strpljenje i odluke koje smo donosili mnogo pre nego što se ukazala prava prilika.
Kada sve zasluge pripisujemo sreći, kao da zaboravljamo koliko smo sami doprineli sopstvenom uspehu.
Vilijam Džejms je napisao: "Najveće otkriće moje generacije jeste da čovek može promeniti svoj život promenom svog stava prema njemu."
Zbog toga je važno da obraćamo pažnju ne samo na ono što drugi govore već i na reči koje svakodnevno biramo.
Reči nisu magične čini i ne mogu preko noći da promene sudbinu. Ipak, one oblikuju naše misli, misli utiču na odluke, a odluke vremenom određuju pravac našeg života.
Ponekad je najmudrije jednostavno zastati pre nego što nešto izgovorimo. Odvojiti trenutak i zapitati se:
"Da li mi ove reči daju snagu ili mi je oduzimaju?"
Upravo u toj kratkoj pauzi često se rađaju najiskreniji i najvažniji odgovori.