- Pedijatar Dr Mona savetuje roditeljima da ne umanjuju bol deteta kada ga vršnjaci isključuju iz društva, jer to može da ga učini još usamljenijim.
- Umesto brzog rešavanja problema, važno je da roditelj bude siguran oslonac i potvrdi detetova osećanja, bez obzira na sopstvenu tugu.
Puštanje dece u svet bez nas isto je toliko zastrašujuće za nas koliko i za njih, ako ne i više. Zato je saznanje da svet prema njima nije ljubazan zaista bolno, a ponekad je teško znati kako reagovati.
Oni su najvažnije osobe u našim životima; smatramo da bi svako dete imalo sreće da im bude partner na školskom projektu, da sedi pored njih ili bude u njihovom timu, pa je prirodno da poželimo da im to i kažemo. Međutim, to možda i nije najbolje rešenje za njih.
Lekarka savetuje roditeljima da ne govore ovo ako je njihovo dete isključeno iz društva
Dr Mona, pedijatar i majka, koju na Instagramu prati više od milion ljudi, kaže da je saznanje da je vaše dete isključeno iz društva „jedan od najtežih trenutaka u roditeljstvu”.
„Taj osećaj težine u grudima je stvaran. Želja da se problem brzo reši je razumljiva. Ali, često je važnije od samog rešavanja društvenog problema to kako vas vaše dete doživljava u tom trenutku”, objašnjava ona.
„Nemojte žuriti da to olako odbacite”, savetuje lekarka roditeljima. Iako je primamljivo reći nešto poput „ma koga briga, imaš mene” ili „oni su ti koji gube”, takav pristup možda neće imati željeni efekat. Dr Mona objašnjava da, kada deca napune pet godina ili više, „vršnjaci im postaju veoma važni”. Ako odbacivanje od strane vršnjaka jednostavno zanemarite, dete se neće osećati snažnije – naprotiv, osećaće se „usamljeno”.
Anksioznost pri polasku u školu i vršnjačko odbacivanje
To je sastavni deo razvoja; ako je dete isključeno iz društva, to ne znači da s njim nešto nije u redu, ističe ona. Deca u osnovnoj školi „još uvek uče” socijalne veštine, tumačenje društvenih signala i snalaženje u grupama, a čak i u zdravim vršnjačkim okruženjima povremeno dolazi do „isključivanja”.
„To jeste bolno iskustvo, ali upravo kroz njega se razvijaju otpornost, empatija i postavljanje granica.”
Zbog toga je ključno da dete ima „siguran oslonac” (odnosno roditelja) s kojim može da razgovara. U takvim trenucima vaš zadatak nije da „rešite” problem, već da pomognete detetu da „stabilizuje svoja osećanja”.
Dr Mona savetuje roditeljima da pristupe situaciji tako što će pokazati interesovanje za to kako se dete samo izborilo s njom – to će vam otkriti koje veštine dete već poseduje. Takođe, važno je da potvrdite i prihvatite detetova osećanja, polazeći od njegove reakcije, a ne od toga kako se vi osećate. Ako dete deluje dobro, nema potrebe da mu pokazujete da ste vi tužni zbog te situacije. Ako je, pak, povređeno, priznajte taj osećaj rečima: „Da, zaista je teško kada te isključe iz društva; to može da stvori osećaj usamljenosti.”