Imao sam dvadeset osam godina kada me je majka pozvala na proslavu njihove osamnaeste godišnjice braka i obećala mi jednu stvar.
„Tvoj brat neće biti tamo”, rekla je.
Nisam ni pitao. To je trebalo da mi bude znak upozorenja.
Rik, moj stariji brat, praktično me je odgajio. Otac mi je umro dok sam bio beba, a majka je radila dva posla. Rik me je pratio u školu, proveravao domaće zadatke i spavao na podu u mojoj sobi tokom oluja. Iako je bio šest godina stariji, nikada se prema meni nije odnosio kao da sam mu teret. Jednom sam ga pitao zašto mi uvek daje veću palačinku.
„Zato što rasteš”, rekao je.
„Pa, i ti rasteš.”
„Ja sam već previše zgodan. Ne smem da rizikujem da porasnem još više.”
Kada sam imao deset godina, mama se udala za Hauarda, čoveka koji je imao vodoinstalatersku firmu i vozio kamionet koji je uvek mirisao kao nov.
Na njihovom venčanju, mama nam je stegla ruke.
„Više nećemo morati da se mučimo.”
Rik joj se osmehnuo. Kasnije mi je šapnuo: „Je l' još hoćeš da ti sutra spremim doručak?”
„Naravno.”
„Dobro. Bogataši verovatno spale palačinke.”
U početku, Hauard je bio prijatan. Kupio mi je bicikl i vodio nas u otmene restorane. Ali imao je pravila. Bez obuće u kući. Bez hrane na spratu. Bez buke dok on gleda televiziju. Rik se trudio da ih poštuje. Ali nekako, Hauard bi uvek pronašao neki novi problem.
„Skloni noge sa mog kauča.”
„Izuo sam se”, odgovorio je Rik jednom prilikom.
„Prestani da mi odgovaraš.”
Mama bi samo uzdahnula.
„Rik, samo ga slušaj.”
Do Božića, Rik je prestao da dolazi na porodične večere. Posle škole je radio na slaganju robe na police i sam kupovao namirnice za sebe.
„Ne moraš to da radiš”, rekao sam mu.
„Moram. Imam šesnaest godina. Vreme je da se ponašam kao odrastao.”
„Hauvard to kaže?”
Rik je slegao ramenima. Mrzela sam koliko često samo slegne ramenima.
Jednog utorka, zatekao sam Rikovu odeću razbacanu po našem dvorištu. Hauvard je vikao iz kuhinje.
„Dvesta dolara ne može samo tako da izađe iz fioke!”
„Nisam ih ja uzeo!” uzvratio je Rik vikom.
Mama je stajala pored sudopere, čvrsto stežući kuhinjsku krpu. Hauvard je uperio prst u Rika.
„Tačno si znao gde držim novac.”
Rik je pogledao mamu.
„Reci mu. Molim te.”
Jedva je podigla pogled.
„Ako si ih uzeo, Rik, vrati ih. Možemo ovo da rešimo.”
Izraz njegovog lica uplašio me je više nego Hauvardov bes.
„Misliš da sam ga potkrao?”
„Niko ne želi svađu”, prošaputala je mama.
Hauvard je zgrabio Rikov ranac.
„Onda može da ode.”
Bacio sam se na ulazna vrata.
„On mi je brat! On ovde živi!”
Hauvard me je povukao u stranu. Mama se nije pomerila. Rik je kleknuo pred mene, dok je Hauvard čekao na tremu.
„Slušaj, mali. Nisam ništa ukrao.”
„Znam.”
„Volim te. Ne zaboravi to.”
Zagrlio me je tako čvrsto da sam jedva mogao da dišem. Zatim se okrenuo ka mami.
„Nikada ti neću oprostiti što si izabrala njega.”
Otišao je, noseći ranac i kesu za smeće. Gledao sam ga dok nije stigao do ugla ulice. Nedeljama sam očekivao da će se vratiti. Svake subote sam ostavljao palačinke na tanjiru, ali mi je mama na kraju rekla da prestanem da rasipam hranu.
Zvao sam njegov broj sve dok nije prestao da radi. Slao sam pisma na adresu njegove škole, ali su se vraćala nakon što se prebacio u drugu. Niko nije hteo da kaže desetogodišnjaku gde je otišao. Saznao sam da je Rik boravio kod jednog prijatelja, a zatim se preselio kod tetke tog prijatelja, u drugi deo države. Promenio je broj telefona kako bi izbegao Hauarda.
Rekla mi je da je pokušala da stupi u kontakt s njim, ali da on nije odgovarao. Nije trebalo da joj verujem.
Hauard nije podnosio da čuje Rikovo ime.
„Taj dečko je sam napravio svoj izbor.”
„Nije ukrao tvoj novac”, rekao sam.
„Aha, znači ti sve znaš, je li tako?”
Mama bi prekidala te rasprave tako što bi me slala na sprat. Do svoje šesnaeste godine naučio sam da ćutanje obezbeđuje mir tokom večere. Do osamnaeste sam, radeći vikendom, uštedeo dovoljno novca da odem. Mama je plakala dok sam se pakovao.
„Kažnjavaš me zbog nečega što se dogodilo pre mnogo godina.”
„Ne, odlazim zato što se ništa nije promenilo.”
Redovno je zvala. Ponekad smo razgovarali o poslu ili vremenu. A onda bi pomenula Hauarda.
„Smirio se, znaš.”
„Sjajno.”
„Ljudi zaslužuju drugu šansu.”
„I Rik je zaslužuje.”
Ona bi ućutala. Godinama sam verovao da me je Rik napustio. Pretragom na internetu pronašao sam desetine ljudi s njegovim imenom. Jednom prilikom, dok je bila u poseti mom stanu, mama je razgledala slike na mom frižideru.
„Tvoj brat je dobro, znaš.”
Okrenuo sam se ka njoj.
„Otkud ti to znaš? Rekla si da ne možeš da stupiš u kontakt s njim.”
Ispravila je jedan magnet.
„Čula sam nešto od nekoga.”
„Od koga?”
„Nemoj opet da započinješ svađu.”
Otišla je, a da nije odgovorila.
Te noći, ponovo sam tražio. Pronašao sam profil jednog automehaničara sa Rikovim imenom i sat vremena buljio u broj telefona. Nisam mogao da se nateram da pozovem. Šta ako se javi neki stranac? Zamišljao sam Rikov povratak. Jedno vreme sam bio ljut, a kasnije samo ravnodušan. Sa dvadeset osam godina, pristao sam da dođem na večeru povodom godišnjice jer je mama zvučala iskreno usamljeno.
„Dođi samo na sat vremena”, preklinjala je. „Biće tu i tetka Kerol.”
„Hoće li se Hauard ponašati kako treba?”
„On želi novi početak.”
Nasmejao sam se.
„Onda može da počne tako što će priznati šta je uradio.”
Mama je rekla da će postaviti još jedan tanjir za mene. Zlatni baloni lebdeli su iznad stolova. Na projekciji su se smenjivale slike mame i Hauarda – na krstarenjima, na venčanjima, pored njihove kuće na jezeru. Kad sam stigao, mama je požurila ka meni.
„Došao si!”
„Na sat vremena.”
Dodirnula mi je kosu.
„Tako mnogo ličiš na svog oca.”
Pojavio se Hauard, držeći čašu viskija.
„Gle, gle, ko je odlučio da se pridruži porodici.”
„Zdravo, Hauarde.”
Pružio mi je ruku, ali prilično ukočeno.
„Nadam se da nemaš ništa protiv mene.”
Gledao sam u njegovu ruku sve dok je nije spustio. Tetka Kerol me je spasila zagrljajem.
„Nisam te videla čitavu večnost! Hajde, sedi s nama.”
Večera je protekla opušteno. Kerol je pričala priče o maminom starom automobilu, a Džena je pokazivala slike svog novorođenčeta. Nedostajalo mi je to – imati rođake okupljene oko stola. Zatim je na red došla projekcija fotografija sa maminog venčanja. Na njoj sam ja, u žutoj košulji, osmehujem se, a nedostaju mi dva prednja zuba. Rik stoji iza mene, s rukom položenom na moje rame. Tu sliku nisam video godinama.
„Ko je odabrao ove slike?”, upitao sam Dženu.
„Hauard. Zašto?”
„Ništa.”
Na drugom kraju sale, Hauard je uzeo mikrofon.
„Osamnaest godina sa ovom prelepom ženom”, objavio je. „Stvorili smo divnu porodicu.”
Ljudi su aplaudirali. Posmatrao sam mamu kako se smeši pored njega i pitala se da li ikada pomisli na dečaka kog nema na fotografijama nastalim nakon njihovog venčanja. Hauard je podigao čašu.
„U zdravlje vernosti.”
Zamalo sam ustao da odem. Ali vrata svečane sale su se otvorila, pa sam izvirio da vidim ko ulazi. Čovek u tamnom sakou zaustavio se odmah na ulazu, blizu mesta gde sam sedeo. Imao je široka ramena, kratko ošišanu kosu i kriv osmeh koji bih prepoznao bilo gde. Tada sam ugledao bledi ožiljak iznad jedne obrve. Prepoznao sam taj ožiljak. Rik ga je zaradio kada je pao sa bicikla, još dok je imao trinaest godina.
Pretražio je pogledom salu dok mu se pogled nije susreo s mojim, a onda mi je namignuo. Naglo sam odgurnuo stolicu unazad.
„Rik?”
Raširio je ruke, a ja sam potrčao ka njemu. Plakao sam i pre nego što sam stigao do njega.
„Jesi li dobro?”
„Hej, bubice.”
„Gde si bio?”
„Žao mi je”, prošaptao je. „Tako mi je žao.”
Čvršće sam ga zagrlio.
„Jesi li dobro? Jesi li oženjen? Kako si nas pronašao?”
Zasmejao se, drhtavim glasom.
„Polako, jedno po jedno pitanje.”
Tada nas je Hauard ugledao.
„Šta ti radiš ovde?”
Rik me je pustio, ali je ostao blizu.
„Lepa žurka.”
„Nisi dobrodošao ovde!”
Mama je ustala tako naglo da je stolica zastrugala o pod.
„Rik? Došao si?”
Pogledao ju je.
„Pozvala si me.”
Osmeh joj je zatreperio. Prestao sam da plačem.
„Mama, znala si da dolazi?”
„Svima sam poslala pozivnice”, rekla je tiho.
„Rekla si mi da on neće biti ovde.”
„Nisam mislila da će doći.”
Rik je posegnuo u džep jakne i izvadio kovertu.
„Ovo je poslala u auto-radionicu u kojoj radim.”
Pogledao me je.
„Zamalo sam je bacio. Onda sam pozvao tetku Kerol da pitam da li ćeš možda biti tamo. Bio je to prvi put da smo razgovarali posle mnogo godina.”
Kerol je podigla pogled sa svog stola.
„Tvoja mama mi je rekla da si prihvatio. Nisam imala tvoj broj da mu ga dam.”
Oči su mi se ponovo napunile suzama.
„Došao si da me vidiš?”
„Nisam hteo da propustim još jednu priliku.”
Hauard je prišao.
„Izlazi. Odmah.”
Rik je odmahnuo glavom.
„Došao sam da ti čestitam. I da konačno završim jedan razgovor.”
Otišao je do di-džej pulta. Muzika je utihnula kada mu je di-džej pružio mikrofon. Rik se okrenuo ka gostima.
„Kad sam imao šesnaest godina, Hauard me je optužio da sam ukrao dvesta dolara. Mama je dozvolila da me izbaci, pa sam ostao bez doma.“
Hauard posegnu za mikrofonom.
„Dosta.“
Rik se povuče korak unazad.
„Tri meseca sam mislio da mama zaista veruje da sam ja to ukrao. A onda mi je poslala pismo.“
Rasklopio je list papira. Mama prekri usta rukama.
„Poslala ga je u prodavnicu u kojoj je radila tetka mog prijatelja. U to vreme sam živeo kod nje. Prijatelj je dao mami adresu kako bi mogla da me pronađe.“
Hauard prekrsti ruke na grudima.
„Privatno pismo od pre osamnaest godina ne dokazuje ništa.“
„Onda ti neće smetati ako ga pročitam.“
Rik spusti pogled na papir.
„Znam da je Hauard uzeo tih dvesta dolara iz fioke za plaćanje računa za struju. Rekao mi je to veče pre svađe, ali mislim da je zaboravio. Trebalo je da progovorim, ali on je bio ljut. Molim te, vrati se kući, izvini se što si vikao i hajde da ostavimo ovo iza sebe.“
Niko nije progovorio. Hauardovo lice je pobelelo. Otvorio je usta, pa ih ponovo zatvorio. Zagledao sam se u mamu.
„Znala si pre nego što je izbacio Rika?“
Obrisala je oči.
„Nisam znala kako da zaustavim svađu.“
„Mogla si da kažeš istinu.“
Hauard istupi napred.
„Što se tiče novca, u pitanju je bio nesporazum. Pravi problem je bio Rikov stav.“
Rik spusti pismo.
„Optužio si me da sam ukrao novac koji si ti već potrošio.“ „Kako je to bio nesporazum?“
Hauard nije imao odgovor.
Pogledao sam mamu.
„Svih ovih godina, pustila si me da verujem kako ne znaš da li je Rik nevin.“
„Mislila sam da će se vratiti kući čim se strasti stišaju. Bilo me je tako strah da ostanem sama nakon što sam izgubila tvog oca.“
„Htela si da se on izvini čoveku koji ga je izbacio.“
Mama je skrenula pogled. Rik je i dalje držao pismo u rukama.
„Ima još nešto“, rekao je.
Okrenuo se ka meni.
„Pisao sam ti nakon što sam otišao. Više od godinu dana... a znam da su sva pisma stizala u kuću.“
„Nikada nisam dobio nijedno pismo.“
Stomak mi se stegao. Rikov izraz lica se promenio.
„Nijedno?“
Odmahnula sam glavom.
„Pisao sam u tvoju školu“, prošaputao sam.
„Oboje smo pisali. Niko od nas nije znao.“
„Kada si napunio osamnaest godina, ponovo sam pozvao mamu“, rekao je Rik. „Mislio sam da si dovoljno odrastao da sam odlučiš želiš li da me vidiš.“
Pogledao je mamu.
„Rekla si mi da se odselio, ali nisi htela da mi daš njegovu adresu.“
Mama je zatvorila oči.
„Rekla si mi da ne možeš da stupiš u kontakt sa Rikom.“
„Rekla si mi da on ne želi ništa da čuje o meni“, nastavio je Rik. „Rekla mi je da je ostavim na miru.“
„Molim?“ prošaputalo sam.
„Posle godina pisama na koja nisam dobijao odgovor, poverovao sam joj“, rekao je. „Kasnije sam pokušavao da te pronađem, ali nisam uspeo da nađem broj za koji bih znao da je tvoj. Trebalo je da nastavim da pokušavam.“
Okrenuo sam se ka mami.
„Da li si sakrila njegova pisma od mene?“
Nije odgovorila.
„Mama.“
Ramena su joj klonula.
„Mislila sam da će te, ako ih vidiš, to samo uznemiriti.“
Jedva sam mogao da poverujem u ono što čujem.
„Osamnaest godina sam mislio da me brat ne želi.“
„Nikad to nisam rekao“, rekao mi je Rik.
„Znam.“
Hauard je krenuo ka mikrofonu.
„Ovoj zabavi je kraj.“
Stao sam između njega i Rika.
„Mama, pogledaj me.“
Podigla je glavu.
„Nisi valjda dozvolila Hauardu da izbaci Rika? A posle si nas držala razdvojene. Hoćeš li pustiti sve ove ljude da odu verujući da je on taj koji je uništio ovu porodicu?“
„Ne mogu da promenim ono što se dogodilo“, prošaputala je.
„Ne. Ali možeš da prestaneš da lažeš o tome.“
Tetka Kerol je ustala.
„Rekla si mi da je Rik krao od Hauarda.“
Mama ju je pogledala.
„Znam.“
„A znala si da nije?“
„Rik nikada ništa nije ukrao.“
Mama je zurila u pismo u Rikovoj ruci. Na trenutak sam pomislila da će ponovo odbiti da odgovori. Zatim je posegnula za mikrofonom.
„Rik nikada ništa nije ukrao“, rekla je. „Znala sam da je Hauard potrošio taj novac, a ipak sam mu dozvolila da izbaci mog sina.“
Glas joj je zadrhtao.
„Sakrivala sam Rikova pisma od njegovog brata. Kasnije sam mu rekla da on ne želi kontakt.“ „Mislila sam da održavam mir s Hauardom.”
Pogledala nas je.
„Izabrala sam svoj brak, a ne vas dvoje.”
Hauard je zgrabio svoj kaput.
„Neću da ostanem ovde i slušam ovo.”
Izašao je. Nekoliko gostiju počelo je da skuplja svoje stvari. Niko nije pokušao da ih zaustavi.
„Molim vas, oprostite mi.”
Mama je prišla Riku. On ju je zagrlio...
„Čuo sam tvoje izvinjenje. To je sve što mogu da ti pružim večeras.”
Ona se pomerila u stranu. Rik me je pogledao.
„Spreman?”
Uhvatio sam ga za ruku.
„Idemo.”
Napolju, seli smo u njegov auto i razgovarali do ponoći. Postao je mehaničar, oženio se učiteljicom po imenu Lija i dobio ćerkicu.
„Voleo bih da sam te ranije pronašao”, rekao je.
„I ja bih voleo.”
Pružio je ruku preko središnje konzole i stegao moju.
„Inače, moja ćerka obožava palačinke.”
Nasmejao sam se kroz suze.
„Praviću ih s njom svakog dana.”