Ponekad pamćenje otkaže na najneočekivaniji način.
Čovek ulazi u sobu i odjednom se zaustavlja: „Zašto sam došao ovde?“
Nekoliko sekundi kasnije, odgovor se sam po sebi pojavljuje. I dok se možda osmehujete ovoj maloj neobičnosti, osećaj nelagodnosti se i dalje uvlači u vas.
Posebno nakon 65. godine, mnogi ljudi počinju da obraćaju pažnju na sebe: da li im je sve teže da se koncentrišu? Da li češće tražite pravu reč? Da li zaboravljate imena, datume ili nedavne razgovore?
Važno je razumeti: izolovane epizode zaboravnosti ne moraju nužno značiti da se nešto opasno dešava sa mozgom. Pamćenje se menja sa godinama, ali mnogo toga zavisi od sna, fizičke aktivnosti, ishrane, nivoa stresa i stepena u kojem osoba nastavlja da koristi svoj intelekt.
Upravo zato je iskustvo Aleksandra Aleksandroviča Mikulina toliko zanimljivo.
Akademik Mikulin: čovek koji je odbio da prihvati godine
Mikulin je bio, pre svega, inženjer i konstruktor aviona, čovek tehničkog načina razmišljanja. Bio je navikao da traži uzroke, obrasce i praktična rešenja.
Kada su ga zdravstveni problemi lično pogodili, zainteresovao se za mogućnosti ljudskog tela i kasnije je svoje stavove izneo u knjizi „Aktivna dugovečnost“.
Neke od Mikulinovih metoda su danas kontroverzne i nemaju dovoljno dokaza. Ali jedna od njegovih ideja ostaje iznenađujuće savremena: važno je da ljudi ne postanu pasivni posmatrači sopstvenog starenja.
Kretanje, interesovanje za život, intelektualna aktivnost, razuman režim – sve je to zaista važno.
Takođe postoji nekoliko jednostavnih navika koje vredi zapamtiti.
1. Pokret umesto mirovanja
Mikulin je mnogo pažnje posvećivao fizičkoj aktivnosti i verovao je da telo ne treba ostavljati bez vežbanja.
Jedna od njegovih poznatih vežbi bili su takozvani „gravitacioni udarci“ – podizanje na prste, a zatim spuštanje na pete.
Danas, ovaj pokret ne treba posmatrati kao čudotvoran način da se „krv pokrene u mozgu“. Ne postoji naučna osnova za takva obećanja.
Ali sama ideja o redovnom kretanju je apsolutno ispravna.
Nakon 65. godine, posebno je važno da ljudi izbegavaju da celodnevno sedenje. Hodanje, vežbanje, vežbe ravnoteže i umereni trening snage pomažu u održavanju snage mišića, koordinacije i opšte kondicije.
A dobra fizička kondicija je usko povezana sa očuvanjem nezavisnosti.
Stoga, umesto složenog programa, ponekad je dovoljno početi sa malim stvarima: hodajte svaki dan, češće ustajte sa stolice i ne bojte se da date svom telu puno posla.
2. Održavajte dobro držanje, ali ne zaboravite na kretanje
Kako starimo, često počinjemo da se krećemo opreznije. Naša ramena se pomeraju napred, leđa se zaobljuju, a glave se naginju nadole.
Samo po sebi, ovo ne znači da mozak dobija manje kiseonika, kako se ponekad tvrdi u popularnim člancima. Ali dobra pokretljivost kičme i jaki mišići leđa i vrata su zaista važni za dobrobit.
Zbog toga je korisno nekoliko puta tokom dana ispraviti ramena, lagano se istegnuti nagore, promeniti položaj tela i raditi jednostavnu gimnastiku.
I, naravno, ne morate se terati da hodate sa knjigom na glavi ili da radite vežbe kroz bol.
Glavni cilj nije savršeno držanje, već pokretno telo.
3. Mozgu je takođe potreban rad
Ovo je možda jedna od najvrednijih ideja.
Kada se osoba penzioniše i potpuno odustane od svojih uobičajenih aktivnosti, društvenih interakcija i novih iskustava, njen život ponekad postaje previše monoton.
Ali mozgu su i dalje potrebni zadaci.
Ne morate svaki dan rešavati složene matematičke probleme. Možete čitati novu knjigu, učiti strane reči, savladati svoj pametni telefon ili računar, svirati muzički instrument, baviti se rukotvorinama, učiti istoriju, putovati i povezivati se sa ljudima.
Navika da se radi nešto neobično je veoma korisna.
Ako ste celog života rešavali svakodnevne probleme na jedan način, možda biste mogli da pokušate sa drugim. Ako ste navikli da gledate iste TV emisije, izaberite predavanje ili dokumentarac. Ako nikada niste učili poeziju, naučite nekoliko stihova.
Ne zato što je zagarantovano da će „stvariti nove neurone“, već zato što mozak mora stalno da obrađuje nove informacije, održava pažnju i pamti.
Kao što je psiholog Vilijam Džejms napisao: „Najveća revolucija naše generacije je otkriće da čovek može promeniti svoj život promenom svog stava prema njemu.“
4. Ta jedna kašičica
Sada o tome šta posebno često privlači pažnju u takvim preporukama.
Pričamo o medu.
Med zaista sadrži male količine biološki aktivnih supstanci i antioksidativnih jedinjenja. Ali bilo bi pogrešno smatrati jednu kašičicu meda sredstvom za pamćenje.
I dalje je proizvod sa visokim sadržajem šećera.
Stoga, ako želite da dodate med u svoju ishranu, dovoljna je mala porcija - na primer, jedna kašičica dnevno , osim ako postoje kontraindikacije i lekar nije preporučio ograničavanje šećera.
Mnogo važnije nije sam med, već celokupna ishrana.
Za zdravlje mozga, korisno je redovno jesti povrće, voće i bobičasto voće, integralne žitarice, orašaste plodove, mahunarke i biljna ulja. Takođe je važan adekvatan unos proteina i tečnosti.
I ovde postoji jedan jednostavan princip: ne tražite jedan „magični“ proizvod, već postepeno sastavljajte normalnu ishranu od raznih zdravih proizvoda.
5. Ne prestajte da budete radoznali o životu
Postoji navika koja se ne može kupiti u apoteci.
Radoznalost.
Dobro je da ljudi imaju stvari koje ih teraju da se probude ujutru. Za neke je to bašta, za druge knjige, unuci, putovanja, pozorište, prijatelji, fotografija, rukotvorine ili učenje nečeg potpuno novog.
Kada se život sastoji samo od televizije, lekova i razgovora o zdravlju, svet postepeno postaje manji.
A kada osoba nastavi da pita, uči, raspravlja, smeje se, proučava i iznenađuje se, ona održava osećaj kretanja napred.
A možda je ovo posebno važno nakon 65-70 godina.
Pamćenje se ne može sačuvati samo jednom kašikom bilo koje hrane. Međutim, možete svakodnevno stvoriti uslove koji olakšavaju funkcionisanje vašeg mozga: vežbajte, dobro spavajte, družite se, učite nove stvari, jedite raznovrsnu ishranu i održavajte svoje zdravlje.
Ako se zaboravnost primetno povećava, javljaju se poteškoće sa rutinskim zadacima, osoba počinje da se gubi u poznatom okruženju ili zaboravlja važne događaje, ne krivite to na godine. U takvoj situaciji najbolje je konsultovati lekara i utvrditi uzrok.
Jer godine nisu dijagnoza.