- Roditeljska ljubav ne meri se poklonima i novcem, već time da dete nauči kako se stvara, čuva i odgovorno koristi ono što ima.
- Važno je pustiti dete da samo traži rešenje i uči iz grešaka, umesto da roditelji stalno preuzimaju njegove probleme.
- Ljubav ne znači da je sve dozvoljeno: deci su potrebne jasne granice, poštovanje i odgovornost.
Roditelji često sanjaju o tome da svojoj deci pruže sve ono što njima samima nije bilo dostupno tokom odrastanja. Neki se sećaju života u tesnom stanu, pa se trude da svakom detetu obezbede posebnu sobu. Drugi pamte kako su nosili staru odeću i žele da njihove ćerke i sinovi nikada ne osete stid zbog toga što nemaju ono što imaju njihovi vršnjaci. Ima i onih koji sebi obećavaju da njihova deca nikada neće morati da brinu o novcu, oskudici ili neizvesnosti.
Takva želja sasvim je razumljiva. Svaki roditelj želi da njegovo dete ima srećnije i bezbrižnije detinjstvo. Ipak, u nastojanju da im olakšaju život, odrasli ponekad uklanjaju ne samo prepreke već i prilike da deca kroz sopstveno iskustvo nauče važne životne lekcije.
Tako dete može da dobije gotovo sve što poželi, a da pritom ne razume koliko je truda potrebno da se nešto stvori, sačuva i održi.
Drevne mudrosti podsećaju da se uspešno roditeljstvo ne meri brojem poklona, prestižem škole koju dete pohađa ili količinom žrtve koju roditelji podnose. Mnogo je važnije ono što ostaje u čoveku kada mama i tata više nisu tu da reše svaki problem, plate svaki račun ili donesu odluku umesto njega.
1. Porodično blagostanje nije samo novac
"Kada roditelji rade, a deca uživaju u životu, unuci će moliti za milostinju." — stara poslovica
Na društvenim mrežama često se mogu videti mladi ljudi u skupoj odeći koji možda ne znaju čime se njihovi roditelji bave, ali veoma dobro poznaju cenu svojih patika, satova i telefona. Kada ih neko pita odakle im novac za takav život, odgovor ponekad glasi: "Tata mi je dao karticu."
Naravno, porodično bogatstvo samo po sebi ne čini dete razmaženim, baš kao što skupa odeća nije dokaz lošeg vaspitanja. Problem nastaje kada se čovek navikne da uživa u blagostanju, a da nikada ne razmišlja o tome kako je ono nastalo.
Novac tada postaje nešto što se podrazumeva, gotovo prirodan nastavak roditeljske ljubavi, dok rad, odricanje i odgovornost koji stoje iza njega ostaju nevidljivi.
Dok otac godinama razvija posao, donosi teške odluke i brine o zaposlenima, njegov sin može iskreno verovati da novac jednostavno postoji i da će ga uvek biti dovoljno. Ne mora da nauči kako se zarađuje, kako se planiraju troškovi, kada treba odložiti zadovoljstvo ili kako se podnose posledice pogrešnih odluka.
On dobija gotov rezultat, ali ne razume put koji je do njega doveo.
Imovina može da se nasledi, ali sposobnost da se njome odgovorno upravlja ne prenosi se automatski zajedno sa vlasničkim dokumentima.
Zato nije dovoljno detetu pružiti dobar život. Važno je naučiti ga kako da jednog dana samo izgradi život u kojem će moći da bude zadovoljno, nezavisno i odgovorno.
2. Naučite dete da samo pronađe rešenje
"Uhvati mi ribu i ješću jedan dan. Nauči me da pecam i ješću celog života."
Ova poznata izreka jednostavno objašnjava jednu od najvažnijih roditeljskih lekcija. Mnogo je lakše uraditi nešto umesto deteta nego strpljivo posmatrati kako ono pokušava, greši i postepeno dolazi do rešenja.
Roditelji često nemaju dovoljno vremena. Brže je spakovati školsku torbu nego čekati da dete samo proveri da li je ponelo sve knjige. Jednostavnije je rešiti problem sa nastavnikom nego naučiti dete kako da razgovara o neprijatnoj situaciji. Lakše je pozvati poznanika koji može da mu pomogne da pronađe posao nego ga pustiti da samo prođe kroz proces traženja zaposlenja.
Tako pomoć, koja je u početku sasvim dobronamerna, postepeno može da preraste u naviku da roditelji preuzimaju odgovornost za sve što se događa u životu njihovog deteta.
Najpre rešavaju njegove školske probleme, zatim donose odluke umesto njega, a kasnije nastavljaju da se mešaju u posao, finansije i porodične odnose odraslog sina ili ćerke. Često to čine iz straha da će dete pogrešiti ili sebi nepotrebno otežati život.
Međutim, upravo suočavanje sa manjim teškoćama pomaže čoveku da razvije sposobnost da se izbori sa većim izazovima.
Ako je odrasla osoba uvek tu da ponudi gotov odgovor, dete može da nauči da ne traži rešenje, već da traži nekoga ko će rešiti problem umesto njega.
Prava roditeljska pomoć ne znači uvek spasavanje. Ponekad podrazumeva da detetu damo dovoljno vremena da samo razmisli, čak i kada bi nama trebalo svega nekoliko minuta da završimo zadatak. Ponekad je važnije pokazati mu gde može da pronađe odgovor nego odmah reći šta treba da uradi.
Još je teže prihvatiti da deca ne moraju sve da rade na način koji mi smatramo najboljim. Njihove odluke neće uvek biti savršene, ali upravo kroz iskustvo uče da procene posledice i preuzmu odgovornost za sopstveni izbor.
Samostalnost ne nastaje onda kada čovek prestane da greši, već kada nauči da iz svojih grešaka nešto izvuče.
3. Ljubav ne znači da detetu treba sve dozvoliti
"Razmaziti sina isto je što i ubiti ga: samo ispod ognjenog štapa izlaze poštujuća deca."
Ova stara izreka zvuči grubo, ali je ne treba shvatiti kao poziv na vaspitanje zasnovano na strahu, kažnjavanju ili ponižavanju. Strah može da natera dete na poslušnost, ali ne mora da ga nauči zašto su određena pravila važna i kako da razvije poštovanje prema drugim ljudima.
Suština je u nečemu drugom: ljubav ne znači da detetu treba dozvoliti sve što poželi.
Mnogi roditelji danas teško izgovaraju reč "ne". Plaše se da će se dete naljutiti, osetiti manje vrednim od vršnjaka ili pomisliti da nije voljeno. Zato pristaju da kupe još jednu igračku, ispune svaki zahtev, otkažu obaveze i prećute nepristojno ponašanje.
Vremenom dete može da stekne utisak da je njegovo raspoloženje najvažnije, da drugi treba da se prilagođavaju njegovim željama i da svako ograničenje predstavlja nepravdu.
Međutim, svet izvan roditeljskog doma ne funkcioniše po tim pravilima. Nastavnici, kolege, prijatelji i budući partneri neće uvek biti spremni da popuste ili preuzmu odgovornost za tuđe postupke.
Zato su detetu, pored ljubavi i podrške, potrebne i jasne granice.
To ne znači da roditelj mora da bude grub. Moguće je odbiti zahtev bez ponižavanja deteta, insistirati na ispunjavanju obaveza bez vređanja i objasniti posledice neodgovornog ponašanja bez zastrašivanja.
Dete treba da zna da je voljeno čak i kada pogreši, ali i da ljubav ne znači da će neko drugi uvek uklanjati posledice njegovih postupaka.
Vaspitanje nije pokušaj da se slomi detetov karakter, već prilika da se on izgradi.
Šta ostaje kada roditelji više ne mogu da pomognu?
Postoje roditelji koji čitav život daju sve od sebe kako bi njihovoj deci bilo lakše, a onda se u starosti suoče sa bolnim osećajem da njihovi odrasli sinovi i ćerke njihovu pomoć smatraju nečim što se podrazumeva.
Ipak, zahvalnost se ne razvija samo kroz roditeljsko odricanje. Ako dete nikada nije naučilo da prepoznaje trud drugih ljudi, možda neće umeti da razume koliko je rada i brige potrebno da bi se obezbedila njegova svakodnevna udobnost.
Postoji i druga krajnost: roditelji koji očekuju bezuslovno poštovanje samo zato što su stariji i smatraju da im činjenica da su podigli dete daje pravo da do kraja života odlučuju umesto njega.
Ali poštovanje se ne može iznuditi naredbama. Ono se gradi kroz međusobno uvažavanje, poverenje, pravednost i način na koji se ljudi odnose jedni prema drugima.
Nijedan roditelj ne može sa sigurnošću da predvidi kakva će osoba njegovo dete postati. Čak ni najbolja namera ne može da ukloni sve životne neizvesnosti niti da garantuje da će dete uvek donositi ispravne odluke.
Ipak, roditelji mogu da mu prenesu nešto mnogo vrednije od materijalnih dobara: radne navike, sposobnost samostalnog razmišljanja, poštovanje prema tuđem trudu i razumevanje da sloboda uvek podrazumeva i odgovornost.
Jer najveći uspeh roditeljstva nije u tome da dete nikada ne doživi teškoću, već da odraste u osobu koja ume da se suoči sa životom čak i kada roditelji više nisu tu da mu pokažu put.