- Žena posle 60. treba da nauči da kaže 'ne' i da postavi granice, bez osećaja krivice ili potrebe da svima ugađa.
- Važno je i da prekine razgovore koji je ponižavaju i da ne prihvata komentare upakovane kao briga.
- Treba da prestane da se pravda za svaku odluku i da živi u skladu sa sopstvenim potrebama.
Posle šezdesete godine mnoge stvari postaju jasnije. Žena počinje da shvata koliko je vremena i energije tokom života potrošila pokušavajući da sve izgladi, nikoga ne uznemiri, nikoga ne uvredi i ni u jednom trenutku ne ostavi utisak da je previše oštra ili zahtevna. Navika da uvek bude prijatna, strpljiva, tiha i svima na raspolaganju postepeno postaje deo njenog karaktera, ali i svakodnevnog ponašanja. To se vidi u povijenim ramenima, uzdržanom uzdahu i automatskom odgovoru: "U redu, nema problema", koji izgovara pre nego što uopšte razmisli o tome šta zaista želi.
Iz nekog razloga, starost se i dalje često povezuje sa povlačenjem, skromnošću i spremnošću na popuštanje. Od starijih ljudi očekuje se da budu mudriji, tolerantniji i nežniji, ali prava zrelost ne znači da čovek treba da ćuti i pristaje na sve. Ona ne mora da bude glasna, neprijatna ili svadljiva, ali podrazumeva sposobnost da se sopstvene potrebe izraze mirno, jasno i bez straha.
Želja da se izbegne sukob često se pogrešno poistovećuje sa željom da se sačuvaju dobri odnosi. Međutim, to nisu iste stvari. Poštovanje se ne gradi samo ćutanjem i popuštanjem, već i jasnim rečima, zdravim granicama i iskrenošću. Nije potrebno biti agresivan, ali nije potrebno ni neprestano se izvinjavati zbog sopstvenih odluka.
Čitav život mnoge žene provode pokušavajući da budu dobre majke, pouzdane supruge, brižne bake i verne prijateljice. Uče da razumeju druge, da se prilagođavaju i da budu strpljive čak i onda kada im je teško. Ipak, zrelost ne znači da treba da se odreknu sebe kako bi drugima bilo udobno. Ona podrazumeva i pravo da se govori, odlučuje i živi u skladu sa sopstvenim potrebama.
"Ćutanje nije uvek zlato. Ponekad je to saučesništvo."
Ova rečenica možda na prvi pogled ne deluje posebno upečatljivo, ali se dugo pamti jer podseća na nešto što mnogi nerado priznaju: ćutanje se često predstavlja kao mudrost, iako se iza njega ponekad krije strah. Strah od gubitka bliskosti, od toga da ćemo nekome zasmetati ili od suočavanja sa tuđim nezadovoljstvom. Međutim, takav strah ne mora da bude teret koji ćemo nositi do kraja života.
1. Naučite da kažete "ne"
Izgovoriti „ne“ čak i u zrelom dobu može da bude teško. Mnoge žene imaju osećaj da će odbijanjem narušiti sliku o sebi kao brižnoj majci, pouzdanoj baki ili odanoj prijateljici. Kao da će jedno odbijanje poništiti sve godine ljubavi, pažnje i požrtvovanosti koje su pružale drugima.
Ali odbijanje nije isto što i hladnoća. Ono je pravo na izbor.
Možete da odbijete da čuvate unuke ako ste umorni i potrebni su vam odmor i mir. Možete da odlučite da ne putujete preko pola grada na susret na kojem vas niko ne sluša i ne uvažava vaše mišljenje. Možete da otkažete dogovor ako se ne osećate dobro ili jednostavno nemate dovoljno energije za još jednu obavezu.
Vaše "ne" ne poništava ljubav prema drugima. Ono samo pokazuje da i ta ljubav ima svoje granice i da ste, osim majke, bake, supruge ili prijateljice, i dalje osoba sa sopstvenim životom, željama i potrebama.
Ljudi se vremenom navikavaju na ono što im je dostupno. Kada neko uvek pristaje, uvek pomaže i nikada se ne žali, okolina lako počne da podrazumeva da će tako biti i ubuduće. Granice se tada prelaze, ponekad čak i bez loše namere, jednostavno zato što nikada nisu jasno postavljene.
U međuvremenu se umor gomila, nezadovoljstvo raste, a potisnute emocije počinju da izlaze na površinu u trenucima kada ih je najteže kontrolisati.
Zato reći "ne" ne znači prestati da budete dobra osoba. To znači prestati da budete dostupni svima po cenu sopstvenog mira.
Kako se pripisuje Karlu Jungu: "Ono čemu se opireš opstaje. Ono što prihvatiš se transformiše."
Kada prihvatite da imate pravo da odbijete ono što vam ne odgovara, ne menjate samo sopstveni odnos prema sebi već i način na koji se drugi ophode prema vama.
2. "Ne moram ovo da slušam"
Komentari koji su upakovani u navodnu brigu ponekad su iscrpljujući čak i više od otvorene nepristojnosti.
"Ne oblačiš se tako u tvojim godinama."
"Tužno je biti sam."
"Trebalo bi malo da se smiriš."
Takve rečenice mogu da deluju bezazleno onome ko ih izgovara, ali kod osobe kojoj su upućene mogu da izazovu nelagodu, osećaj manje vrednosti ili utisak da sa njom nešto nije u redu.
Međutim, godine ne oduzimaju čoveku pravo da bira šta će prihvatiti, a šta neće. Niko nije dužan da učestvuje u razgovorima zbog kojih se oseća poniženo, da sluša neželjene savete ili da trpi omalovažavanje koje se predstavlja kao dobronamerna kritika.
Pravo na ćutanje postoji, ali postoji i pravo da se razgovor prekine.
Dovoljno je reći: "Ne želim da razgovaram o tome" ili "Hajde da promenimo temu". Nije neophodno da se pravdate, izmišljate razloge ili pokušavate da ubedite drugu osobu da ste u pravu.
To nije nepristojnost, već samopoštovanje.
Sa godinama mnogi ljudi jasnije shvataju koliko su vreme, energija i unutrašnji mir dragoceni. Sve manje žele da ih troše na razgovore koji ih uznemiravaju, na odnose u kojima stalno moraju da se brane i na ljude zbog kojih se osećaju nedovoljno dobrim.
Važno je, naravno, razlikovati iskrenu dobronamernu primedbu od ponižavanja. Ne mora svaki neprijatan komentar da bude zlonameran, ali to ne znači da ste dužni da prihvatite svaki način na koji vam se neko obraća.
Možete saslušati tuđe mišljenje, razmisliti o njemu i ipak odlučiti da ga ne prihvatite. A možete i jasno staviti do znanja da određena tema nije nešto o čemu želite da razgovarate.
Ne morate svima da se dopadate da biste zaslužili poštovanje.
3. "Ne želim da bude tako"
Ova rečenica deluje jednostavno, ali za mnoge ljude predstavlja jedan od najtežih koraka ka slobodnijem životu. U njoj se krije odluka da se više ne pristaje na sve samo zato što je tako oduvek bilo, zato što je dogovor već postignut ili zato što bi promena mogla nekoga da razočara.
Koliko je odluka tokom života doneto iz iskrene želje, a koliko samo iz pristojnosti? Koliko puta je neko pristao na porodično okupljanje, putovanje, kupovinu ili susret samo zato što nije želeo da se raspravlja, da nekoga povredi ili da ispadne sebičan?
Pojedinačno, takvi ustupci mogu izgledati beznačajno. Međutim, kada se godinama ponavljaju, mogu da stvore osećaj da život prolazi prema tuđem scenariju, dok se sopstvene želje neprestano odlažu za neko bolje vreme.
A to vreme ne mora uvek da dođe samo od sebe.
Ako ne želite da idete na putovanje, imate pravo da odbijete. Ako vam se ne dopada ono što ste planirali da kupite, možete da odustanete. Ako vam određeni susret ne prija, ne morate da se pojavite samo zato što ste ranije pristali.
Naravno, važno je poštovati dogovore i obaveze koje imamo prema drugima, ali to ne znači da nikada ne smemo da promenimo mišljenje. Ponekad je dovoljno iskreno razgovarati, objasniti promenu plana i pronaći rešenje koje nikoga nepotrebno ne povređuje.
Reći ""ne želim ovo" nije detinjast hir. To je način da ponovo uspostavite vezu sa sobom, da oslušnete sopstvene potrebe i prihvatite da su one jednako važne kao potrebe ljudi koje volite.
Kako se pripisuje Erihu Fromu: "Zrelost je sposobnost da budeš svoj bez straha."
Takva zrelost ne zahteva da za svaku odluku dobijete odobrenje okoline. Ona podrazumeva da možete da saslušate druge, razmotrite njihove stavove i na kraju izaberete ono što smatrate ispravnim za sebe.
4. "Ne moram da objašnjavam zašto"
Ovo je jedna od rečenica koja može da donese veliko olakšanje, posebno ljudima koji su čitavog života osećali potrebu da opravdavaju svaki svoj postupak.
Zašto ne možete? Zašto ne želite? Zašto ste promenili mišljenje? Zašto vam nešto ne odgovara baš sada?
Takva pitanja ponekad dolaze iz iskrene radoznalosti ili brige, ali mogu da budu i način da se druga osoba navede da promeni odluku. Kada smo navikli da se stalno pravdamo, lako počinjemo da verujemo da za svaki izbor moramo da imamo razlog koji će drugi smatrati dovoljno dobrim.
Ali vaš život nije otvorena knjiga u koju svako ima pravo da zaviri. Ne morate da objašnjavate svaku svoju odluku ljudima koji nisu neposredno uključeni u nju, niti ste dužni da opravdavate lične izbore pred svakim ko poželi da ih komentariše.
Ponekad je sasvim dovoljno reći:
- "To mi ne odgovara."
- "Ne vidim smisao u tome."
I tu završiti razgovor.
Preterano objašnjavanje često ostavlja utisak da je odluka još uvek otvorena za raspravu, kao da će dovoljno ubedljivi argumenti druge osobe moći da vas navedu da se predomislite. Čovek tada troši vreme i energiju pokušavajući da dokaže da ima pravo na sopstveni izbor.
Ipak, zrelost podrazumeva i sposobnost da prepoznamo trenutak kada dalja rasprava više nema smisla. Možete saslušati tuđe mišljenje, ali ne morate beskonačno da branite svoju odluku.
To ne znači da treba izbegavati odgovornost ili odbijati svaki razgovor. Kada se odluka tiče drugih ljudi, bliskih odnosa ili zajedničkih obaveza, otvorena komunikacija je važna. Ali postoji velika razlika između iskrenog razgovora i stalnog pravdanja pred nekim ko ne želi da prihvati vaš odgovor.
"Ćutanje nije uvek zlato. Ponekad je to saučesništvo."
U ovom kontekstu, prestanak beskrajnog objašnjavanja znači i odustajanje od potrebe da budete razumljivi, prihvatljivi i prijatni baš svima.
Kada počnete da postavljate granice, odnosi se menjaju
Kada ove rečenice počnu da postaju deo svakodnevnog govora, u početku se može javiti nelagodnost. Čovek koji je godinama navikao da popušta može imati osećaj da krši nepisano pravilo prema kojem uvek treba da bude blag, uslužan i spreman da se prilagodi drugima.
Možda će se neko iznenaditi. Neko će se naljutiti, a neko će pokušati da vas ubedi da ste se promenili i da više niste ista osoba.
Ipak, upravo tada postaje jasnije na čemu se određeni odnosi zaista zasnivaju. Ako je neko bio zadovoljan vama samo dok ste uvek pristajali, ćutali i stavljali njegove potrebe ispred svojih, vaše granice mogu da mu zasmetaju. To ne znači da ste pogrešili što ste ih postavili.
Naravno, ne treba očekivati da će svaka promena odmah naići na razumevanje. Ljudi se navikavaju jedni na druge, a promena ustaljenih obrazaca može da zahteva vreme i strpljenje. Važno je da svoje potrebe izražavate jasno, bez vređanja, ali i bez odustajanja od njih samo zato što je nekome neprijatno da ih čuje.
Oni koji žele iskren i ravnopravan odnos vremenom će naučiti da poštuju vaše odluke. Možda neće uvek biti saglasni sa vama, ali neće očekivati ni da se odreknete sopstvenog mira kako biste njima udovoljili.
A možda će neko jednog dana reći: "Hvala ti što si mi pokazala da stvari mogu da budu drugačije."
Jer kada jedna osoba prestane da živi u stalnom strahu da nekoga ne razočara, ona može da pokaže i drugima da je moguće biti dobar, brižan i pun ljubavi, a istovremeno imati jasne granice.
Ne morate uvek da budete ljubazni po cenu sopstvenog mira. Imate pravo da budete iskreni, da kažete "ne" i da živite u skladu sa sobom.
Posle šezdesete godine mnoge stvari postaju jasnije. Žena počinje da shvata koliko je vremena i energije tokom života potrošila pokušavajući da sve izgladi, nikoga ne uznemiri, nikoga ne uvredi i ni u jednom trenutku ne ostavi utisak da je previše oštra ili zahtevna. Navika da uvek bude prijatna, strpljiva, tiha i svima na raspolaganju postepeno postaje deo njenog karaktera, ali i svakodnevnog ponašanja. To se vidi u povijenim ramenima, uzdržanom uzdahu i automatskom odgovoru: „U redu, nema problema“, koji izgovara pre nego što uopšte razmisli o tome šta zaista želi.
Iz nekog razloga, starost se i dalje često povezuje sa povlačenjem, skromnošću i spremnošću na popuštanje. Od starijih ljudi očekuje se da budu mudriji, tolerantniji i nežniji, ali prava zrelost ne znači da čovek treba da ćuti i pristaje na sve. Ona ne mora da bude glasna, neprijatna ili svadljiva, ali podrazumeva sposobnost da se sopstvene potrebe izraze mirno, jasno i bez straha.
Želja da se izbegne sukob često se pogrešno poistovećuje sa željom da se sačuvaju dobri odnosi. Međutim, to nisu iste stvari. Poštovanje se ne gradi samo ćutanjem i popuštanjem, već i jasnim rečima, zdravim granicama i iskrenošću. Nije potrebno biti agresivan, ali nije potrebno ni neprestano se izvinjavati zbog sopstvenih odluka.
Čitav život mnoge žene provode pokušavajući da budu dobre majke, pouzdane supruge, brižne bake i verne prijateljice. Uče da razumeju druge, da se prilagođavaju i da budu strpljive čak i onda kada im je teško. Ipak, zrelost ne znači da treba da se odreknu sebe kako bi drugima bilo udobno. Ona podrazumeva i pravo da se govori, odlučuje i živi u skladu sa sopstvenim potrebama.
„Ćutanje nije uvek zlato. Ponekad je to saučesništvo.“
Ova rečenica možda na prvi pogled ne deluje posebno upečatljivo, ali se dugo pamti jer podseća na nešto što mnogi nerado priznaju: ćutanje se često predstavlja kao mudrost, iako se iza njega ponekad krije strah. Strah od gubitka bliskosti, od toga da ćemo nekome zasmetati ili od suočavanja sa tuđim nezadovoljstvom. Međutim, takav strah ne mora da bude teret koji ćemo nositi do kraja života.
1. Naučite da kažete „ne“
Izgovoriti „ne“ čak i u zrelom dobu može da bude teško. Mnoge žene imaju osećaj da će odbijanjem narušiti sliku o sebi kao brižnoj majci, pouzdanoj baki ili odanoj prijateljici. Kao da će jedno odbijanje poništiti sve godine ljubavi, pažnje i požrtvovanosti koje su pružale drugima.
Ali odbijanje nije isto što i hladnoća. Ono je pravo na izbor.
Možete da odbijete da čuvate unuke ako ste umorni i potrebni su vam odmor i mir. Možete da odlučite da ne putujete preko pola grada na susret na kojem vas niko ne sluša i ne uvažava vaše mišljenje. Možete da otkažete dogovor ako se ne osećate dobro ili jednostavno nemate dovoljno energije za još jednu obavezu.
Vaše „ne“ ne poništava ljubav prema drugima. Ono samo pokazuje da i ta ljubav ima svoje granice i da ste, osim majke, bake, supruge ili prijateljice, i dalje osoba sa sopstvenim životom, željama i potrebama.
Ljudi se vremenom navikavaju na ono što im je dostupno. Kada neko uvek pristaje, uvek pomaže i nikada se ne žali, okolina lako počne da podrazumeva da će tako biti i ubuduće. Granice se tada prelaze, ponekad čak i bez loše namere, jednostavno zato što nikada nisu jasno postavljene.
U međuvremenu se umor gomila, nezadovoljstvo raste, a potisnute emocije počinju da izlaze na površinu u trenucima kada ih je najteže kontrolisati.
Zato reći „ne“ ne znači prestati da budete dobra osoba. To znači prestati da budete dostupni svima po cenu sopstvenog mira.
Kako se pripisuje Karlu Jungu: „Ono čemu se opireš opstaje. Ono što prihvatiš se transformiše.“
Kada prihvatite da imate pravo da odbijete ono što vam ne odgovara, ne menjate samo sopstveni odnos prema sebi već i način na koji se drugi ophode prema vama.
2. „Ne moram ovo da slušam“
Komentari koji su upakovani u navodnu brigu ponekad su iscrpljujući čak i više od otvorene nepristojnosti.
„Ne oblačiš se tako u tvojim godinama.“
„Tužno je biti sam.“
„Trebalo bi malo da se smiriš.“
Takve rečenice mogu da deluju bezazleno onome ko ih izgovara, ali kod osobe kojoj su upućene mogu da izazovu nelagodu, osećaj manje vrednosti ili utisak da sa njom nešto nije u redu.
Međutim, godine ne oduzimaju čoveku pravo da bira šta će prihvatiti, a šta neće. Niko nije dužan da učestvuje u razgovorima zbog kojih se oseća poniženo, da sluša neželjene savete ili da trpi omalovažavanje koje se predstavlja kao dobronamerna kritika.
Pravo na ćutanje postoji, ali postoji i pravo da se razgovor prekine.
Dovoljno je reći: „Ne želim da razgovaram o tome“ ili „Hajde da promenimo temu“. Nije neophodno da se pravdate, izmišljate razloge ili pokušavate da ubedite drugu osobu da ste u pravu.
To nije nepristojnost, već samopoštovanje.
Sa godinama mnogi ljudi jasnije shvataju koliko su vreme, energija i unutrašnji mir dragoceni. Sve manje žele da ih troše na razgovore koji ih uznemiravaju, na odnose u kojima stalno moraju da se brane i na ljude zbog kojih se osećaju nedovoljno dobrim.
Važno je, naravno, razlikovati iskrenu dobronamernu primedbu od ponižavanja. Ne mora svaki neprijatan komentar da bude zlonameran, ali to ne znači da ste dužni da prihvatite svaki način na koji vam se neko obraća.
Možete saslušati tuđe mišljenje, razmisliti o njemu i ipak odlučiti da ga ne prihvatite. A možete i jasno staviti do znanja da određena tema nije nešto o čemu želite da razgovarate.
Ne morate svima da se dopadate da biste zaslužili poštovanje.
3. „Ne želim da bude tako“
Ova rečenica deluje jednostavno, ali za mnoge ljude predstavlja jedan od najtežih koraka ka slobodnijem životu. U njoj se krije odluka da se više ne pristaje na sve samo zato što je tako oduvek bilo, zato što je dogovor već postignut ili zato što bi promena mogla nekoga da razočara.
Koliko je odluka tokom života doneto iz iskrene želje, a koliko samo iz pristojnosti? Koliko puta je neko pristao na porodično okupljanje, putovanje, kupovinu ili susret samo zato što nije želeo da se raspravlja, da nekoga povredi ili da ispadne sebičan?
Pojedinačno, takvi ustupci mogu izgledati beznačajno. Međutim, kada se godinama ponavljaju, mogu da stvore osećaj da život prolazi prema tuđem scenariju, dok se sopstvene želje neprestano odlažu za neko bolje vreme.
A to vreme ne mora uvek da dođe samo od sebe.
Ako ne želite da idete na putovanje, imate pravo da odbijete. Ako vam se ne dopada ono što ste planirali da kupite, možete da odustanete. Ako vam određeni susret ne prija, ne morate da se pojavite samo zato što ste ranije pristali.
Naravno, važno je poštovati dogovore i obaveze koje imamo prema drugima, ali to ne znači da nikada ne smemo da promenimo mišljenje. Ponekad je dovoljno iskreno razgovarati, objasniti promenu plana i pronaći rešenje koje nikoga nepotrebno ne povređuje.
Reći „ne želim ovo“ nije detinjast hir. To je način da ponovo uspostavite vezu sa sobom, da oslušnete sopstvene potrebe i prihvatite da su one jednako važne kao potrebe ljudi koje volite.
Kako se pripisuje Erihu Fromu: „Zrelost je sposobnost da budeš svoj bez straha.“
Takva zrelost ne zahteva da za svaku odluku dobijete odobrenje okoline. Ona podrazumeva da možete da saslušate druge, razmotrite njihove stavove i na kraju izaberete ono što smatrate ispravnim za sebe.
4. „Ne moram da objašnjavam zašto“
Ovo je jedna od rečenica koja može da donese veliko olakšanje, posebno ljudima koji su čitavog života osećali potrebu da opravdavaju svaki svoj postupak.
Zašto ne možete? Zašto ne želite? Zašto ste promenili mišljenje? Zašto vam nešto ne odgovara baš sada?
Takva pitanja ponekad dolaze iz iskrene radoznalosti ili brige, ali mogu da budu i način da se druga osoba navede da promeni odluku. Kada smo navikli da se stalno pravdamo, lako počinjemo da verujemo da za svaki izbor moramo da imamo razlog koji će drugi smatrati dovoljno dobrim.
Ali vaš život nije otvorena knjiga u koju svako ima pravo da zaviri. Ne morate da objašnjavate svaku svoju odluku ljudima koji nisu neposredno uključeni u nju, niti ste dužni da opravdavate lične izbore pred svakim ko poželi da ih komentariše.
Ponekad je sasvim dovoljno reći:
„To mi ne odgovara.“
„Ne vidim smisao u tome.“
I tu završiti razgovor.
Preterano objašnjavanje često ostavlja utisak da je odluka još uvek otvorena za raspravu, kao da će dovoljno ubedljivi argumenti druge osobe moći da vas navedu da se predomislite. Čovek tada troši vreme i energiju pokušavajući da dokaže da ima pravo na sopstveni izbor.
Ipak, zrelost podrazumeva i sposobnost da prepoznamo trenutak kada dalja rasprava više nema smisla. Možete saslušati tuđe mišljenje, ali ne morate beskonačno da branite svoju odluku.
To ne znači da treba izbegavati odgovornost ili odbijati svaki razgovor. Kada se odluka tiče drugih ljudi, bliskih odnosa ili zajedničkih obaveza, otvorena komunikacija je važna. Ali postoji velika razlika između iskrenog razgovora i stalnog pravdanja pred nekim ko ne želi da prihvati vaš odgovor.
„Ćutanje nije uvek zlato. Ponekad je to saučesništvo.“
U ovom kontekstu, prestanak beskrajnog objašnjavanja znači i odustajanje od potrebe da budete razumljivi, prihvatljivi i prijatni baš svima.
Kada počnete da postavljate granice, odnosi se menjaju
Kada ove rečenice počnu da postaju deo svakodnevnog govora, u početku se može javiti nelagodnost. Čovek koji je godinama navikao da popušta može imati osećaj da krši nepisano pravilo prema kojem uvek treba da bude blag, uslužan i spreman da se prilagodi drugima.
Možda će se neko iznenaditi. Neko će se naljutiti, a neko će pokušati da vas ubedi da ste se promenili i da više niste ista osoba.
Ipak, upravo tada postaje jasnije na čemu se određeni odnosi zaista zasnivaju. Ako je neko bio zadovoljan vama samo dok ste uvek pristajali, ćutali i stavljali njegove potrebe ispred svojih, vaše granice mogu da mu zasmetaju. To ne znači da ste pogrešili što ste ih postavili.
Naravno, ne treba očekivati da će svaka promena odmah naići na razumevanje. Ljudi se navikavaju jedni na druge, a promena ustaljenih obrazaca može da zahteva vreme i strpljenje. Važno je da svoje potrebe izražavate jasno, bez vređanja, ali i bez odustajanja od njih samo zato što je nekome neprijatno da ih čuje.
Oni koji žele iskren i ravnopravan odnos vremenom će naučiti da poštuju vaše odluke. Možda neće uvek biti saglasni sa vama, ali neće očekivati ni da se odreknete sopstvenog mira kako biste njima udovoljili.
A možda će neko jednog dana reći: „Hvala ti što si mi pokazala da stvari mogu da budu drugačije.“
Jer kada jedna osoba prestane da živi u stalnom strahu da nekoga ne razočara, ona može da pokaže i drugima da je moguće biti dobar, brižan i pun ljubavi, a istovremeno imati jasne granice.
Ne morate uvek da budete ljubazni po cenu sopstvenog mira. Imate pravo da budete iskreni, da kažete „ne“ i da živite u skladu sa sobom.