- Marija Antoaneta je ostala simbol luksuza i rasipništva, aliostaje pitanje da li je loš glas u velikoj meri oblikovan propagandom i političkim mitom?
- Nije dokazano da je izgovorila čuvenu rečenicu o kolačima, a godinama joj se pripisuje.
- Afera sa dijamantskom ogrlicom dodatno je narušila njen ugled iako nije bila njen glavni akter.
Bila je kraljica koja je obožavala luksuz, modu i raskošne zabave, dok su se Francuzi suočavali sa siromaštvom i glađu. Pripisivali su joj rečenicu „Neka jedu kolače“, optuživali je za rasipništvo, razvrat i izdaju, a na kraju je završila na giljotini. Ipak, istorija otkriva da žena koja je postala simbol bahatosti monarhije nije bila odgovorna za sve što joj je pripisivano.
Bilo je dovoljno da se izgovori njeno ime pa da se u mašti pojave raskošne balske dvorane, dijamanti, svilene haljine i život u kojem novac nikada nije predstavljao problem. Dok su obični ljudi pokušavali da prehrane porodice, francuska kraljica Marija Antoaneta bila je oličenje sveta koji je živeo iza zidina Versaja, daleko od svakodnevnih briga svojih podanika.
Kada je Francusku zahvatila revolucija, upravo je ona postala jedno od najomraženijih lica starog režima.
Nazivali su je rasipnicom, stranom špijunkom i ženom koja ne razume patnju naroda. O njenom privatnom životu kružile su priče koje su često bile mnogo bliže političkoj propagandi nego pouzdanim dokazima. Čuvena rečenica „Ako nemaju hleba, neka jedu kolače“ postala je simbol njene navodne bezosećajnosti.
Ali da li je Marija Antoaneta zaista bila toliko okrutna i neodgovorna Ili je njena reputacija nastala u trenutku kada je francuskom narodu bio potreban neko koga će okriviti za propast čitavog sistema? Istina je složenija od legende koja je preživela više od dva veka.
Princeza koja je sa 14 godina poslata u Francusku
Marija Antoaneta rođena je 2. novembra 1755. godine u Beču, kao ćerka austrijske carice Marije Terezije i cara Franca I Stjepana. Odrastala je u jednoj od najmoćnijih evropskih vladarskih porodica, ali njena budućnost nije bila samo pitanje ličnih želja. U tadašnjoj Evropi kraljevski brakovi predstavljali su važno sredstvo političkih saveza.
Godine 1770, još kao tinejdžerka, udala se za francuskog prestolonaslednika Luja, budućeg Luja XVI. Brak je trebalo da učvrsti savez između Austrije i Francuske, nekadašnjih suparnica koje su pokušavale da pronađu zajednički interes.
Mlada princeza tako se našla u potpuno novom svetu. Morala je da nauči francuske dvorske običaje, da se prilagodi strogoj hijerarhiji i da prihvati činjenicu da će svaki njen postupak biti predmet interesovanja.
Kada je njen suprug 1774. postao kralj, Marija Antoaneta dobila je položaj koji je sa sobom nosio ogroman prestiž, ali i političku odgovornost. Kao Austrijanka na francuskom prestolu, nikada nije bila potpuno oslobođena sumnji da su joj interesi njene rodne zemlje važniji od interesa Francuske. Takvo nepoverenje kasnije će postati jedan od ključnih elemenata njene propasti.
Luksuz koji je postao političko oružje
Marija Antoaneta volela je modu, nakit, zabave i raskošno uređene prostore. Njena odeća bila je predmet divljenja, ali i kritika, dok su troškovi povezani sa njenim životnim stilom postajali tema dvorskih razgovora i javnih napada.
Posebno je bila poznata po svom interesovanju za Petit Trianon, manji dvorac u okviru versajskog kompleksa koji joj je Luj XVI ustupio. Tamo je mogla da se udalji od stroge dvorske ceremonije i provodi vreme u okruženju koje je više odgovaralo njenim ličnim sklonostima.
Za kraljicu je to bio prostor privatnosti. Za njene protivnike, bio je dokaz da živi odvojena od stvarnosti.
Važno je, međutim, razumeti i širi kontekst. Francuska monarhija imala je ozbiljne finansijske probleme, a državni dug nije nastao samo zbog kraljičinih troškova. Ratovi, uključujući francusku podršku američkoj borbi za nezavisnost, kao i problemi poreskog sistema, opterećivali su državnu kasu.
Istoričari uglavnom smatraju da su kraljičini izdaci predstavljali samo manji deo ukupnih finansijskih problema države. Ipak, njihova simbolička težina bila je ogromna, raskoš dvora postala je lako razumljiv prikaz nejednakosti u društvu u kojem je teret poreza bio nepravedno raspoređen.
Drugim rečima, Marija Antoaneta nije izazvala finansijsku krizu Francuske, ali je svojim načinom života postala njeno najprepoznatljivije lice.
„Neka jedu kolače“ — rečenica koja je postala njena doživotna presuda
Teško je pronaći istorijski citat koji je toliko snažno oblikovao nečiju reputaciju kao čuveno „Neka jedu kolače“, koje se pripisuje Mariji Antoaneti.
Prema popularnoj priči, kada je čula da siromašni ljudi nemaju hleba, kraljica je navodno predložila da jedu kolače. Poruka je bila jasna, vladarka je toliko udaljena od stvarnosti da ne razume ni najosnovnije potrebe svog naroda. Problem je u tome što nema pouzdanih dokaza da je ikada izgovorila te reči.
Francuski izraz koji se vezuje za priču odnosi se na brioš, bogatije pecivo, a ne nužno na kolač u današnjem smislu. Još važnije, slična anegdota postojala je pre nego što je Marija Antoaneta postala francuska kraljica.
Filozof Žan-Žak Ruso u svojim Ispovestima, pisanim tokom šezdesetih godina 18. veka, pominje priču o jednoj velikoj princezi koja je navodno izgovorila slične reči. Marija Antoaneta tada je bila dete, što je ozbiljan razlog da se sumnja u kasnije pripisivanje citata upravo njoj.
Zašto je onda priča opstala?
Zato što je savršeno odgovarala slici koju su revolucionari i protivnici monarhije želeli da stvore, slici žene koja uživa u obilju dok narod gladuje. Istorijski gledano, rečenica je mnogo pouzdaniji dokaz snage političkog mita nego karaktera same kraljice, pišeje časopis The Historian.
Dijamantska ogrlica koja je uništila njen ugled
Ako je jedna priča dodatno učvrstila negativnu sliku o Mariji Antoaneti, onda je to afera sa dijamantskom ogrlicom iz 1785. godine.
U središtu skandala nalazio se izuzetno skup komad nakita koji su draguljari pokušavali da prodaju kraljevskom dvoru. Kardinal Luj de Roan, željan da povrati naklonost kraljice, upleten je u prevaru koju je organizovala Žan de La Mot, žena koja je tvrdila da ima pristup Mariji Antoaneti.
Kardinal je poverovao da postupa po kraljičinom nalogu i pristao da posreduje u nabavci ogrlice. Nakit je, međutim, završio u rukama prevaranata, a novac nije isplaćen kako je bilo dogovoreno.
Marija Antoaneta nije bila organizatorka prevare, niti je utvrđeno da je tajno naručila ogrlicu. Ipak, skandal je prerastao u javnu katastrofu za monarhiju. Iako je kardinal na suđenju oslobođen optužbe za prevaru kraljice, a Žan de La Mot kažnjena, šteta po ugled dvora već je bila učinjena. Kraljica je postala povezana sa aferom iako nije bila njen glavni akter.
Ovaj događaj pokazuje koliko je njena reputacija već bila krhka. U društvu koje je sve više sumnjalo u monarhiju, čak su i skandali u kojima nije imala dokazanu krivicu mogli da se pretvore u argument protiv nje.
Francuska revolucija pretvorila ju je u neprijatelja naroda
Do 1789. godine Francuska se nalazila u dubokoj krizi. Državni dug, nejednak poreski sistem, slabe žetve i visoke cene hrane dodatno su pogoršavali nezadovoljstvo. Mnogi ljudi teško su dolazili do osnovnih namirnica, dok je poverenje u monarhiju slabilo.
Kada je revolucija počela, Marija Antoaneta postala je simbol svega što su protivnici starog poretka želeli da sruše.
U oktobru 1789. godine, nakon pohoda na Versaj, kraljevska porodica bila je primorana da napusti dvor i preseli se u Pariz. Nekadašnji vladari sada su živeli pod sve većim pritiskom revolucionarnih događaja.
Marija Antoaneta nije bila samo pasivna posmatračica. Pokušavala je da sačuva monarhiju i održavala je kontakte sa ljudima izvan Francuske, uključujući članove svoje porodice u Austriji. Njen strah da će revolucija uništiti kraljevsku porodicu bio je stvaran, ali su njeni pokušaji da obezbedi spoljnu podršku dodatno podsticali sumnje da radi protiv francuskog naroda.
Bekstvo kraljevske porodice 1791. godine, zaustavljeno u Varenu, predstavljalo je prekretnicu. Pokušaj napuštanja Pariza dodatno je narušio poverenje u kralja i kraljicu.
Njene političke odluke, veze sa Austrijom i podrška očuvanju kraljevske vlasti ne mogu se jednostavno objasniti propagandom. Postojali su stvarni razlozi zbog kojih su revolucionari u njoj videli protivnicu novog poretka. Ipak, stvarne političke aktivnosti često su se preplitale sa izmišljenim optužbama, uvredama i glasinama o njenom privatnom životu.
Od kraljice do zatvorenice
U avgustu 1792. godine monarhija je zbačena, a kraljevska porodica zatvorena. Luj XVI pogubljen je u januaru 1793, dok je Marija Antoaneta nekoliko meseci kasnije izvedena pred revolucionarni sud.
Suđenje je počelo 14. oktobra 1793. godine. Optužena je, između ostalog, za iscrpljivanje državne blagajne, veze sa neprijateljskim silama i zavere protiv Republike. Tokom procesa iznete su i teške tvrdnje o njenom privatnom životu, uključujući optužbu za incest sa sinom, koja je bila deo pokušaja da se dodatno diskredituje.
Suđenje je trajalo samo dva dana. Kraljica je proglašena krivom, a 16. oktobra 1793. odvedena je na giljotinu.
Imala je 37 godina. Njena smrt bila je više od kraja života jedne žene. Predstavljala je simboličan obračun sa monarhijom i svetom privilegija koji je revolucionarni pokret želeo da ukloni.
Francusko Ministarstvo pravde u istorijskom prikazu procesa naglašava da su optužbe uključivale i političke i lične napade, dok ozbiljnost dokaza nije odgovarala širini optužbi koje su joj stavljene na teret.
Da li je zaista bila kriva za sve što joj se pripisivalo?
Marija Antoaneta nije bila bez mana. Volela je luksuz, nije uvek razumela političku težinu svojih postupaka i donosila je odluke koje su doprinele njenoj izolaciji. Njena podrška očuvanju monarhije i kontakti sa Austrijom bili su stvarni i politički značajni.
Ali nije bila ni jedini krivac za finansijski slom Francuske, niti je dokazano da je izgovorila čuvenu rečenicu o kolačima. Afera sa dijamantskom ogrlicom pokazala je kako je mogla da postane predmet osude i kada nije bila odgovorna za samu prevaru.
Njena priča ostaje upozorenje na to kako se stvarni postupci, politički interesi i glasine mogu spojiti u reputaciju koja nadživi čoveka.
Možda Marija Antoaneta nije bila nevina žrtva svih okolnosti, ali nije bila ni jednodimenzionalna, bezosećajna kraljica iz popularne legende.
Na kraju, žena koju su pamtili po raskošnim haljinama i navodnoj ravnodušnosti prema gladi postala je jedno od najpoznatijih lica Francuske revolucije i primer koliko je teško razdvojiti istorijsku ličnost od mita koji je nastao oko nje.
Stil/Britannica.com