- Melis Terzioglu iz Turske otkrila je da joj je pradeda Murat nosio prezime Đukić i da je 1928. iz Sjenice otišao u Tursku.
- Stari pasoš bio je jedini sačuvani trag koji ju je odveo do porodičnih korena, kuće u Kladnici i priča o precima.
- Iz Srbije je ponela zemlju i posula je po grobovima predaka u Turskoj, dok potraga za dokumentima i dalje traje.
Postoje porodične priče koje ne uspevaju da prekinu ni granice, ni decenije, ni čitav jedan vek. Prenose se šapatom sa kolena na koleno, u njima ostaju imena ljudi kojih više nema, kuće koje su odavno promenile vlasnike, sela koja su nekada bila dom, a danas postoje samo u sećanjima i pričama najstarijih. Ponekad se čini da je sve što je ostalo od jednog života tek nekoliko rečenica koje je neko davno zapamtio. A onda se, sasvim slučajno, pojavi jedan stari dokument i otvori vrata prošlosti za koju se verovalo da je zauvek izgubljena.
Upravo tako nam je ispričala i Melis Terzioglu (35) iz Turske, koja je gotovo čitav život znala da njena porodica krije priču o poreklu, ali nije znala kako da je sastavi do kraja. Znala je da su njeni preci nekada živeli u sjeničkom kraju, da su bili imućni zemljoradnici i da su početkom prošlog veka, u okolnostima koje su ih naterale da napuste svoj dom, krenuli u nepoznato. Znala je i da su iza sebe ostavili kuću, zemlju, rodbinu i život koji više nikada neće moći da vrate.
Ali ono što nije znala bilo je možda najvažnije – gde se tačno nalazio njihov dom, ko su bili ljudi sa kojima su bili povezani i šta je od njihovog života ostalo sačuvano u kraju iz kojeg su otišli.
"Moj pradeda Murat Đukić bio je poznat i imućan zemljoradnik koji je živeo u selu Sugubine, u kladničkom kraju kod Sjenice. Godine 1928, zbog prilika koje su tada vladale u kraju u kojem je živeo, odlučio je da se sa porodicom iseli u Tursku. Izvadio je pasoš i tako započeo potpuno novi život, daleko od svog rodnog kraja. Prvo mesto u koje je stigao bio je grad Kırklareli, jedan od sabirnih centara za pridošle muhadžire. U to vreme, ukoliko je neko želeo pomoć države, morao je da se nastani tamo gde mu država odredi. Mom pradedi se takav način života nije dopao, pa je poslao pismo rođacima koji su mu u Sjenici bili komšije, a koji su se nekoliko godina ranije doselili u selo Hamdibey, u oblasti Demirköy u Kırklareliju.
Čim su saznali da je stigao, rođaci su došli po njega u sabirni centar u Kırklareliju. Tokom noći su ga konjskom zapregom odveli iz centra i odveli u Hamdibey, gde je trebalo da započne novi život. Ipak, prve godine u novoj sredini za mog pradedu i njegovu porodicu bile su izuzetno teške. Nije odmah uzeo tursko državljanstvo jer se sve vreme nadao da će se jednog dana vratiti u Sjenicu. Zbog toga nije mogao da računa ni na zvaničnu pomoć države.Seoba, sve ono što su ostavili iza sebe, neizvesnost i borba da se sa porodicom snađu u potpuno novoj zemlji učinili su prve godine njihovog života u Turskoj veoma bolnim i teškim. Iako su fizički bili daleko od Sjenice, nada da će se jednog dana vratiti ostala je dugo prisutna u porodici", kaže Melis za web portal Kurir Stil.
Njen pradeda Murat Đukić uvek je čuvao dokumente kojima je dokazivao svoja prava, kao da je negde duboko u sebi verovao da će se jednog dana vratiti. A onda je, u naletu ljutnje, sve uništio.
Sve osim jednog pasoša.
Jedini trag koji je ostao posle gotovo jednog veka
Godinama je pradeda čuvao dokumente koji su svedočili o njegovom životu i imovini u Sjenici, verujući da će se jednog dana vratiti u svoj rodni kraj. Međutim, sudbina je učinila da od čitave dokumentacije ostane samo jedan pasoš, koji je decenijama čuvan u porodici, gotovo zaboravljen.
„Pradeda je u prvim godinama nakon dolaska u Tursku silno želeo da se vrati, pa je zapravo čuvao sve spise i zvanične dokumente kojima je dokazivao svoja prava. Kako je vreme prolazilo i kako je stario, jednog dana je u naletu ljutnje sve to uništio. Ostao je samo pasoš.
Čuvao ga je prvo njegov sin, moj deda, a zatim moj amidža, koji je preminuo. Pošto se sve to odvijalo postepeno, s vremenom je čak i zaboravljeno da se pasoš čuva.
Da mi taj pasoš nije dospeo u ruke, u celom procesu istraživanja moje porodične priče sve bi i dalje bilo neodređeno, jer u celom istraživanju nisam uspela da pronađem ni zvaničan dokument o rođenju ili boravku moje porodice u Sjenici u Srbiji – ukratko, nijedan dokument koji potvrđuje da su ti ljudi tamo živeli.
Zbog toga sam tužna, ali i dalje sa nadom nastavljam istraživanje.“
Taj požuteli dokument decenijama je prelazio iz ruku jednog člana porodice u ruke drugog, sve dok gotovo nije bio zaboravljen. Niko tada nije mogao da zna da će upravo taj pasoš, sačuvan uprkos vremenu, jednog dana postati ključ za potragu koja će Melis odvesti hiljadama kilometara daleko, do mesta o kojem je slušala samo iz porodičnih priča.
Kada joj je pasoš konačno dospeo u ruke, pred njom se pojavilo prezime koje je gotovo bilo zatrpano ispod slojeva vremena – Đukić. I tada je počela potraga.
Ne samo za prezimenom, već za čitavim jednim životom koji je nestao iz porodične svakodnevice.
Sećanja na pretke i priče o životu pre odlaska iz Sjenice
Iako je njen deda Ferhat najveći deo života proveo u Turskoj, Melis je oduvek osećala da se iza porodične svakodnevice krije priča o poreklu koje nije smelo da bude zaboravljeno. Nakon njegove smrti, najviše je saznala od bake, čija su sećanja sačuvala uspomenu na život predaka, njihovo nekadašnje bogatstvo, ali i teške okolnosti zbog kojih su morali da napuste rodni kraj.
„Moj deda Ferhat Gezen (Đukić) radio je u Turskoj kao visoki državni službenik, a potom je otišao u penziju. Bio je veoma nežan i miran čovek. Živela sam s njim u istoj kući, ali je preminuo dok sam još bila mala. Gotovo ceo život proveo je ovde, u Turskoj, ali sam duboko u sebi uvek osećala da je nekako drugačiji.
Nakon dedine smrti, moja baka je nastavila da živi s nama i većinu porodičnih priča čula sam upravo od nje. Prema onome što mi je pripovedala, moji preci su pre dolaska u Tursku bili veoma imućni, ali su zbog tadašnjih prilika u kraju u kojem su živeli neprestano bili izloženi maltretiranju. Na kraju su odlučili da se isele jer su se plašili da neće pretrpeti samo materijalne gubitke već i duhovne i moralne posledice“, kaže Melis Terzioglu za Kurir Stil.
Posle skoro jednog veka, Melis je odlučila da uradi ono što nijedan član njene porodice pre nje nije uspeo – da pronađe mesto sa kojeg je njen pradeda otišao i da sazna ko su bili ljudi koje su ostavili iza sebe. Njena potraga odvela ju je u Sjenicu, Kladnicu i Sugubine, ali i do ljudi koji su u svojim porodicama sačuvali sećanja na Đukiće.
A ono što je tamo pronašla bilo je mnogo više od imena na papiru.
Pronašla je kuću za koju su joj rekli da je nekada pripadala njenom pradedi, čula priče koje su se u tom kraju prenosile generacijama, upoznala ljude koji su joj pomogli da sastavi delove porodične slagalice i prvi put stala na zemlju koju njena porodica nije videla gotovo 100 godina.
Prvi dolazak u Srbiju i potraga za ljudima koji bi mogli da pomognu
Odlazak u Sjenicu za Melis Terzioglu nije bio samo putovanje u mesto iz kojeg je njena porodica otišla pre gotovo jednog veka, već prvi korak ka otkrivanju davno izgubljenih porodičnih korena. Iako u početku nije imala gotovo nikakve konkretne podatke koji bi joj pomogli u potrazi, podrška supruga i susreti sa ljudima koji su bili spremni da joj pomognu dali su joj snagu da nastavi dalje.
„Moj dragi suprug bio je taj koji me je ohrabrio da 2023. godine krenem u prvu posetu. Verujte mi, organizovanje ovog putovanja bilo je prilično teško. Pošto smo putovali kopnenim putem, morali smo da prođemo kroz postupak izdavanja viza za celu porodicu preko Bugarske. Zbog putovanja sa decom odseli smo u Nišu, a možda je baš tako i trebalo da bude.
Domaćin kod kojeg smo odseli u Nišu bio je veoma ljubazan gospodin. Dok smo razgovarali, rekla sam mu da ćemo posle Niša otići u Novi Pazar i Sjenicu, jer pokušavam da pronađem tragove o svojoj porodici. Ohrabrio me je i rekao da bi se zapisi iz tog vremena mogli nalaziti u džamijama ili opštinama.
Dok smo boravili u Novom Pazaru, pre nego što smo krenuli u Sjenicu, neprestano sam tražila nekoga ko bi mogao da mi pomogne. Na kraju sam pronašla Bošnjačko nacionalno veće. Posetila sam ih i pitala da li mogu da mi pomognu, objasnivši da se moja porodica nekada iselila iz Sjenice. Dočekali su me sa mnogo više pažnje nego što sam očekivala.
Zahvaljujući ovom centru, upoznali smo gospodina Nazima Ličinu, koji će kasnije imati veoma važnu ulogu u našem životu. Nazim mi je dao brojeve telefona ljudi iz Sjenice sa kojima sam mogla da razgovaram i koji su možda mogli da mi pomognu. Nakon toga nastavio je da me podržava i pruža mi pomoć tokom celog procesa istraživanja“, kaže Melis Terzioglu.
Kako je jedan stari pasoš otkrio prezime koje je porodica decenijama tražila
Prvi odlazak u Srbiju nije joj doneo konkretne odgovore, ali je u njoj probudio još veću želju da otkrije odakle potiče njena porodica. Po povratku u Tursku nastavila je potragu, ne sluteći da će upravo razgovor sa rodbinom i jedan davno zaboravljeni dokument postati prekretnica u njenom istraživanju.
„Kada sam prvi put otišla u Sjenicu, sastala sam se sa ljudima kojima me je uputio gospodin Nazim Ličina. Zajedno smo tražili zvanične dokumente, ali, nažalost, pošto nisam imala konkretno prezime, nismo ništa pronašli.
To što sam već prilikom prve posete bila tako blizu otkrića bilo je veoma uzbudljivo za mene, pa sam po povratku u Tursku odlučila da se obratim rodbini i počnem da postavljam pitanja.
Upravo ta pitanja podstakla su mog pokojnog amidžu da se seti da je čuvao pradedin pasoš. Kada sam ga pronašla, predamnom se pojavilo prezime koje sam toliko dugo tražila – Đukić. Tada sam počela da pretražujem društvene mreže u potrazi za svim informacijama koje bi mogle da mi pomognu da saznam nešto više o tom prezimenu i pronađem tragove svojih predaka.“
"Pronalazak pasoša i saznanje mog prezimena bili su prekretnica u ovoj priči. Kao što sam već rekla, pradeda je iza sebe ostavio samo pasoš, koji je potom moj deda Ferhat Gezen (Đukić), državni službenik, čuvao među svojim ličnim dokumentima. Nakon dedine smrti, pasoš je sačuvao moj najstariji amidža Fikret Gezen (Đukić), koji je takođe radio u državnoj službi i pokušavao da istraži naše porodično poreklo.
Nažalost, u to vreme nije bilo interneta, a bilo je teško snaći se na putevima i organizovati putovanje do Sjenice, pa se moj amidža nije usudio da krene u takvu potragu. Tako je i on, pre mene, preminuo ne uspevši da dovrši ovu priču."
Prezime Đukić posle gotovo jednog veka ponovo otkrilo porodične korene
Otkriće prezimena Đukić u pradedinom pasošu bilo je prekretnica u Bejzinoj potrazi za porodičnim poreklom. Iza prezimena Gezen, koje njena porodica danas nosi u Turskoj, krila se mnogo duža i bogatija istorija nego što je mogla da pretpostavi.
„Zapravo, bilo je zapanjujuće saznati svoje pravo prezime nakon skoro 100 godina, ali još više me je iznenadilo to što nisam znala da potičemo iz tako velike porodice. Do tada smo u Turskoj poznavali samo dve generacije unazad, a odjednom sam počela da čitam izvore koji sežu veoma, veoma daleko u prošlost. Kada su moji preci došli ovde i dobili tursko državljanstvo, bili su primorani da uzmu tursko prezime, ali na to gledam imajući u vidu okolnosti i prilike koje su vladale u to vreme. Postoji jedna istina: da su se prilike u kraju iz kojeg su došli vremenom popravile, oni bi se vratili.“
Knjiga koja je otkrila davno zaboravljene porodične veze
„Dok sam istraživala, na jednom profilu na društvenim mrežama koji objavljuje o tom kraju ugledala sam knjigu i nisam mogla da verujem svojim očima, jer je to bila knjiga o mom prezimenu. Odmah sam uzela kontakt podatke njenog autora, Bahtijara Gurdala (Bogučanina), i dogovorila razgovor.
Susret s Bahtijarom Gurdalom (Bogučaninom) bio je jedna od mojih sreća; on poznaje prošlost, kulturu i istoriju cele porodice Đukić. Istraživao je na terenu u Crnoj Gori i Srbiji i ispričao mi je sve detaljno, iz prve ruke. Od njega sam saznala da moja porodica potiče iz Crne Gore, da je reč o velikom plemenu s mnogo ogranaka i da naša porodična istorija seže veoma daleko u prošlost. Zapravo, cela naša porodična priča prenosila se s kolena na koleno. Moja porodična linija, trojica braće, živela je u Crnoj Gori, pa su se zbog spora u kraju u kojem su živeli iselili na Pešter, gde su prešli na islam. Iako su prešli na islam, ostali su u bratskim vezama s ostalim Đukićima koji su ostali u Crnoj Gori. Rekao mi je i da za moju porodičnu granu znaju čak i unuci pravoslavnih Đukića i da smo, uprkos razlikama, zapravo bliži nego što se misli.“
Porodične veze koje su ponovo spojile Đukiće širom sveta
Tokom njene istrage otkrila je da njena porodična priča prevazilazi granice Turske i Srbije i da potomci iste porodice danas žive u različitim delovima sveta. Objavljivanje saznanja na društvenim mrežama pomoglo joj je da stupi u kontakt sa ljudima koji su od svojih starijih čuli gotovo iste priče o poreklu i prošlosti porodice Đukić.
„To mogu objasniti prethodnim odgovorom. Nakon što sam saznala svoju porodičnu priču, počela sam da objavljujem tekstove na društvenim platformama koje objavljuju istorijske arhive, pa su počeli da mi se javljaju Đukići, od kojih su većina muslimani, i da mi pričaju istu priču koju mi je ispričao Bahtijar Gurdal (Bogučanin). To je ono što su i oni čuli od svojih starijih. Zar nije veoma zanimljivo? Neko mi pošalje poruku i priča istu priču.“
Kako je posle gotovo godinu dana traganja pronašla kuću svojih predaka
Potraga za porodičnim korenima odvela ju je na društvene mreže, gde je, zahvaljujući podacima iz pradedinog pasoša, uspela da pronađe grupu sela Kladnica kod Sjenice i počne da postavlja pitanja o svojoj porodici. Nije ni slutila da će joj se javiti čovek čije će informacije promeniti tok njenog istraživanja i odvesti je do kuće koju njeni preci nisu videli gotovo čitav vek.
"Naš prvi odlazak bio je 2023. godine, a do 2024. proces je, kao što sam rekla, protekao veoma intenzivno, a u tom intenzitetu je bilo i pronalaženje kuće. Kuću sam pronašla na Fejsbuku: prema podatku o selu iz pasoša pronašla sam grupu sela i počela da postavljam pitanja. U leto 2024. godine dobila sam poruku od Nermina Nikšića, koji je video moju objavu u Fejsbuk grupi sela Kladnica kod Sjenice. U poruci su bile fotografije kuće, priča koju je on čuo od starijih u tom kraju, pa čak i podatak da se to područje i danas zove Đukovina. Pošto se ta priča potpuno poklapala, naročito sa ovim podacima, predložila sam gospodinu Nerminu da se sretnemo na licu mesta i nije me odbio.
Opet smo, uz podršku mog supruga, krenuli na put. Zapravo, možda smo mogli da se vratimo praznih ruku, ali nas je Nermin dočekao tako toplo i iskreno da sam od njegove porodice doživela možda najiskrenije gostoprimstvo koje sam ikada videla u životu.
Gospodin Nermin Nikšić nas je odveo do kuće i još uvek se ganem kada se setim trenutka kada sam je prvi put ugledala. Bilo je to kao da se slaže poslednji deo slagalice.
Prvi put nakon 95 godina neko od nas je otišao tamo. Kada sam krenula na ovaj put, nisam imala ništa osim priča, a odjednom se preda mnom našla cela ta veličina i stvarnost. Što je još važnije, moja deca su bila uz mene i ona su sada sve bolje razumela i upoznala istinu o tome odakle dolazi deo njih. Nismo mogli da se sastanemo sa vlasnicima kuće licem u lice, ali je gospodin Nermin zbog nas obavio telefonski razgovor i još jednom sve potvrdio; i oni su bili iznenađeni što je posle toliko godina neko došao. Osim toga, vlasnici kuće su mi se javili nakon mojih objava i ispričali mi ono što su čuli od svojih dedova: „Vlasnik tog mesta bio je tvoj pradeda, bavio se pčelarstvom, i kad bi došlo vreme berbe meda, med je tekao iz košnica kao reka.”
Murat Đukić novi život započeo u Turskoj
"Moj pradeda Murat Đukić je nakon dolaska ovamo živeo u Demirköju (Kırklareli), a usput rečeno, to mesto veoma liči na Sjenicu po klimi i prirodi. Zašto je baš tamo nastavio život, shvatila sam tek kad sam videla Sjenicu. Bavio se šumarstvom i zemljoradnjom. Proces odlaska iz Sjenice i naseljavanja već sam ispričala. Sve vesti iz Sjenice dobijao je od onih koji su išli onamo i dolazili. Poznanici iz Sjenice odsedali su u pradedinoj kući. U pričama se pripovedalo da je moja prabaka poticala iz porodice „Tarić” i da su upravo oni posebno odsedali u pradedinoj kući. Prabaka je bila veoma strastvena i odlučna žena; do smrti nije naučila turski, komunicirala je samo sa svojim krugom, a svi rođaci su prvo nju dolazili da posete.
Kao što sam ranije rekla, od tada do danas nemam ništa osim pasoša. U turskim državnim arhivima pronašla sam sve dokumente o seobi moje porodice, ali u Srbiji još uvek nisam pronašla nikakav zapis. Moja potraga se nastavlja i želim da pronađem dokumente. To mi je važno jer ova moja priča još nije završena. Ako uspem da pronađem zapis, moći ću da spojim svoje korene na oba mesta. Nakon 95 godina ponovo ću doći do svog pravog identiteta. Zašto da ne, možda jednog dana napišem knjigu o istoriji svoje porodice."
Ipak, najdirljiviji deo njene priče dogodio se kada je, nakon povratka u Tursku, poželela da deo te zemlje odnese svojim precima. Uzela je zemlju iz zavičaja koji oni nikada nisu uspeli ponovo da vide i odnela je do njihovih grobova, verujući da je time, makar simbolično, zatvoren krug koji je počeo njihovim odlaskom iz Sjenice.
Zemlju iz zavičaja odnela je na grobove predaka u Turskoj
Poseta mestu iz kojeg je njena porodica otišla pre gotovo jednog veka za Melis imala je posebno emotivno značenje. Želela je da deo zemlje koju njeni preci nikada nisu uspeli ponovo da vide ponese sa sobom i odnese na njihove grobove, kao simboličan čin kojim bi ih makar na taj način ponovo povezala sa rodnim krajem.
„Prilikom povratka u Tursku poneli smo zemlju iz dvorišta porodične kuće i posuli je po grobovima svojih predaka. Da, grobovi moje porodice nalaze se ovde, jedan pored drugog. Za njih sam uzela zemlju ispred kuće jer mi je to bilo važno za ovu priču: niko od mojih starijih nije se mogao vratiti, ali je zemlja domovine morala doći do njihovih grobova. Oni su umrli čeznući za zemljom u kojoj su rođeni, a da je više nikada nisu videli. Verujem da je sa zemljom koju sam donela njihov proces okončan i želim verovati da su sada mirniji; štaviše, tako se osećam.“
Danas Melis još traga za dokumentima koji bi definitivno potvrdili život njene porodice u Srbiji. U turskim arhivima pronašla je tragove njihove seobe, ali u Sjenici još nije pronašla zapis koji bi povezao njenu porodicu sa precima koji su živeli pre Murata Đukića.
Potraga za precima koja još nije završena
Iako je uspela da pronađe kuću svog pradede i otkrije brojne detalje o poreklu porodice Đukić, Bejzina potraga još nije završena. Najveća želja joj je da pronađe dokumente koji bi joj omogućili da nastavi istraživanje porodične loze i poveže svoju porodicu sa precima koji su živeli na području Sjenice.
„Eto, to je najlepše pitanje i ono koje će mi najviše koristiti. Otac Murata Đukića u zvaničnim turskim podacima o seobi i popisu stanovništva upisan je kao Ismail. U Srbiji (Sjenica, Kladnica, Sugubine) ne postoji nikakav dokument. Na mestima gde istražujem ne mogu pronaći ni zvaničan dokument o svojoj porodici, niti mogu ići dalje u prošlost, do starijih predaka. Osobe koje su mi poslale poruku i za koje smo potvrdili da smo iz iste porodice imaju sve dokumente o starijim precima, ali moja porodica nema. Važno mi je da to saznam i pronađem, jer ću na taj način, putem porodične loze, povezati svoju porodicu s porodičnim klanom. Time će deo moje priče koji pripada tamošnjoj prošlosti biti zaokružen. Veoma bih se obradovala ako bi mi se javio neko ko zna gde u Sjenici mogu tražiti i ko bi mi u tome mogao pomoći. Tako bi se moja porodična priča i moj rod ponovo susreli sa svojim korenima.“
Zato njena potraga još nije završena.
Jer posle 95 godina, ona ne traži samo prezime, dokument ili kuću. Traži deo sebe koji je njena porodica ostavila u jednom selu kod Sjenice, zajedno sa životom koji su njeni preci nekada imali i za kojim su, kako se pričalo, čeznuli do kraja života.
Iskustva sa svog putovanja i istraživanja porodične istorije deli na Instagram profilu @bizebiryol, sa željom da podstakne ljude, posebno u Turskoj čiji su preci poreklom sa Balkana, da krenu u potragu za svojim korenima. Sa decom je obišla sve zemlje i gradove Balkana, nastojeći da im približi balkansku kulturu i nasleđe.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.