- Frojd smatra da uspeh deteta počinje kada ima odraslu osobu koja ga razume i prihvata bez uslovljavanja.
- Samopouzdanje se gradi podrškom i slobodom da greši.
- Kritike, zabrane i stalno insistiranje na pravilima mogu da uspore razvoj deteta.
Odrasli se ponekad pitaju: zašto neka deca odrastaju u samopouzdane, smele osobe koje kao da zrače unutrašnjom svetlošću, dok druga provode život osvrćući se na očekivanja drugih? Čini se da žive u sličnim porodicama, idu u iste škole i uče iz istih udžbenika.
Pa ipak, jedno dete odrasta sa osećajem da mu je „dozvoljeno” da bude svoje, dok drugo nosi u sebi strepnju i misao da je „bolje ne isticati se”.
U tome leži tiha tajna roditeljstva – nešto što se ne može meriti ocenama niti brojem vannastavnih aktivnosti. Upravo tu suptilnu nit prepoznao je Frojd – čovek koji je savršeno razumeo da budući uspeh počinje mnogo pre nego što se sastave prvi poslovni planovi ili zaradi prvi novac.
O deci koja su saslušana
Ponekad možete prisustvovati ovakvoj sceni: malo dete pokazuje svoj crtež – nespretan, kriv, sa iskrivljenom dugom. A odrasli, tek ga površno pogledavši, dobacuju komentare poput: „Pa... mogao si to uraditi urednije”, „Opet ne liči na pravu stvar” ili „Zašto je trava plava?”
U takvim trenucima, nešto u detetu tiho klone i ućuti. Kod neke dece to traje kratko. Kod druge, taj osećaj se ukoreni duboko i potraje dugo.
Frojd je o tome govorio sa izuzetnom preciznošću:
„Čovek koji je bio nesporni miljenik svoje majke zadržava za ceo život osećaj pobednika, ono samopouzdanje u uspeh koje često i dovodi do stvarnog uspeha.”
Ovde nije reč o hvaljenju deteta za apsolutno sve što uradi, niti o zatvaranju očiju pred štetnim ponašanjem. Reč je o tome da u njihovom svetu postoji bar jedna osoba, odrasla osoba, koja ih u potpunosti prihvata. Neko ko ne zahteva od njih da budu „podesni” i ko ne pretvara detinjstvo u takmičenje za ljubav. Samopouzdanje ne nastaje kroz viku ili kaznu. Ono se rađa kada dete dobije pravo da bude ono što jeste, bučno, nedosledno, neobično, sanjalački nastrojeno ili tvrdoglavo. Do toga dolazi kada se podrška ne iskazuje porukom „budi bolji”, već rečima „važan si”.
Zašto je lakše kritikovati nego pomoći nekome da napreduje
Mnogi odrasli su odrasli u sistemu u kojem je pohvala bila rezervisana samo za besprekoran učinak. Zato ponavljaju obrasce koji su im poznati.
- nastavnici ih grde zbog svake prosečne ocene,
- roditelji ponavljaju mantre poput „ne radi to”, „ne mešaj se” i „ne raspravljaj se”
- a svaka greška postaje povod za držanje lekcije.
Takvo dete brzo nauči da bude oprezno. Izbegava rizike, zadovoljava se skromnim ciljevima i bira „najsigurniji mogući posao”. Razvija čudno uverenje da svet ne odobrava smelost i da je samo postojanje želja suvišno.
To dovodi do paradoksa: često upravo oni koji u detinjstvu nisu bili sputavani stvaraju najizvanrednije stvari. Učenici sa prosečnim ocenama – koje kruta ograničenja nisu slomila – izrastaju u odrasle ljude sposobne da prevaziđu prepreke, razmišljaju van okvira i suoče se sa neuspehom bez straha. Nisu bili uslovljeni da drhte pri pomisli na grešku, a to postaje ogromna prednost.
Sloboda koja je svakom detetu potrebna
Ne možete zahtevati da deca uvek budu uredna, snažna i odgovorna. Samopouzdanje se ne gradi putem naređenja. Ono nastaje kada dete zna da je zaista viđeno, kada su njegove sposobnosti primećene, a temperament ne doživljava kao manu.
Od ključnog je značaja dati detetu prostor, možda ne neograničen, ali iskren prostor. Prostor u kojem može da greši, eksperimentiše, raspravlja se, donosi odluke i menja mišljenje. Prostor u kojem se snovima ne rugaju, već ih dočekuju pitanjem: „Kako mogu da ti pomognem da se to ostvari?”
Fascinantno je videti koliko brzo dete počinje da se menja kada odrasli prestanu da igraju igru „uspeha po pravilima” i počnu da vide osobu, a ne projekat.
O snovima koji se ne mogu nametnuti
Svako dete ima svoje malo „unutrašnje sunce” impuls koji mu osvetljava oči; nešto sveže, krhko i neuhvatljivo. To se ne može negovati zabranama, niti graditi na strahu. Ne može se zameniti karijerom koja vam je nametnuta.
Frojd je rekao: „Samo ostvarenje sna iz detinjstva može doneti sreću.”
A ta ideja je izuzetno moderna. To ne znači da moraš postati astronaut samo zato što si o tome maštao sa pet godina. To znači da odrasli ne bi trebalo da uguše onaj unutrašnji glas koji detetu govori u čemu leži njegova radost.
Deca poseduju retku osobinu: tačno znaju u čemu zaista uživaju. Ta jasnoća s vremenom bledi ako im se stalno govori da treba da se „uklope”, da „prestanu da izmišljaju” ili da njihova interesovanja „nisu ozbiljna”. Međutim, ako im odrasli pruže slobodu da istražuju, dete izrasta u osobu koja poznaje pravi ukus sopstvenog života – i, samim tim, postaje srećna osoba.
Uspeh se ne meri novcem.
Zapravo, uspeh deteta ne počinje trenutkom kada dobije svoj prvi laptop, već kada čuje reči poput:
„Možeš ti to”,
„Uspećeš”,
„Pokušaj – tu sam uz tebe.”
Upravo takva atmosfera gradi taj unutrašnji temelj – ono što je Frojd nazivao „mentalitetom pobednika”. Ne radi se o bučnom ili oholom samopouzdanju, već o tihom i postojanom.
Kada dete u svom životu ima odraslu osobu koja ga razume, ono se razvija na prirodan i istinski način, umesto da učestvuje u grozničavoj trci. Ne plaši se da sanja. I jednog dana, te dečje ideje o tome šta bi se „jednom” moglo ostvariti pretvara u projekte odraslog doba, u stvarna dostignuća i u život na koji može biti ponosno.