- Angažovali su Toma za kampanju, a posle poraza na izborima on je počeo da ih progoni.
- Uznemiravanje je uključivalo pozive, poruke , nenajavljene dolaske i pretnje smrću, čak i tokom trudnoće.
- Godinama nisu mogli da ga zaustave, i nisu znali kada će se i gde pojaviti.
Bili su uvereni da su zaposlili pouzdanog pilota koji će im pomoći tokom izborne kampanje. Nisu ni slutili da će se, nakon izgubljenih izbora, njihov nekadašnji saradnik pretvoriti u čoveka od kog će strahovati danima, noćima, pa čak i kada se nalaze u sopstvenom domu. Telefonski pozivi, pretnje smrću i jezive poruke pretvorili su život Kejtlin i Boba Kruegera u dugogodišnju borbu za bezbednost.
Priča o američkom političaru Bobu Kruegeru, njegovoj supruzi Kejtlin i bivšem saradniku Tomasu Majklu Hamfriju jedna je od onih koje pokazuju koliko dugo proganjanje može da traje, a kada žrtve pokušavaju da pronađu zaštitu, a institucije ne uspevaju odmah da ih zaustave. Njihovo iskustvo kasnije je postalo deo šire rasprave o tome kako zakon treba da tretira uporno uznemiravanje i pretnje.
Proganjanje je počelo sredinom osamdesetih godina, a nastavilo se godinama. Kejtlin je 1993. godine o svom iskustvu govorila pred senatskim odborom, u trenutku kada su američki zakonodavci razmatrali načine da se žrtvama ovakvog ponašanja pruži bolja zaštita.
Sve je počelo jednim izgubljenim izborima
Godine 1984. Bob Krueger pokušavao je da osvoji mesto u američkom Senatu kao demokratski kandidat iz Teksasa. Za kampanju mu je bio potreban avion kako bi mogao da putuje širom države, posećuje skupove i sastaje se sa biračima. Tako je u njihov život ušao Tomas Majkl Hamfri, pilot koji je upravljao malim avionom kojim su Kruegerovi putovali.
Kethlin ga je u početku doživljavala kao tihog, ljubaznog i pouzdanog čoveka. Bio je deo kampanje, pomagao im je i nije ostavljao utisak nekoga od koga bi porodica ikada morala da se štiti.
Ali izborna trka završila se porazom. Bob je izgubio demokratske predizbore u maju 1984. godine, i to razlikom manjom od jedne desetine procentnog poena.
Dok je za supružnike to značilo kraj jedne političke kampanje i povratak svakodnevnom životu, Hamfri je poraz doživeo neobično teško. Nije prihvatao da je kampanja završena i da ljudi koji su u njoj učestvovali sada treba da nastave svojim putem.
Čovek koji nije umeo da ode
U mesecima nakon izbora Hamfri je počeo gotovo svakodnevno da dolazi u njihov dom. U početku su Kruegerovi pokušavali da mu pomognu. Bob bi razgovarao s njim, slušao ga i pokušavao da mu objasni da je vreme da nastavi dalje. Da svako ima svoj život i da su mu zahvalni za pomoć i podršku koju im je prižio.
Porodica ga nije odmah posmatrala kao pretnju. Verovali su da je reč o bivšem saradniku koji teško podnosi kraj kampanje i kome je potrebno vreme da se prilagodi novim okolnostima.
Ipak, posete su postajale sve učestalije, a granica između prijateljske podrške i nametljivog ponašanja gotovo da je nestala.
Znao je da bane i prekine njihov popodnevni odmor, da dođe i rasplače se dok se oni spremaju za ručak, čak je navraćao i noću, dok je Bob bio odsutan a Kejtlin sama kod kuće. Bob je na kraju morao jasno da mu stavi do znanja da njihova porodica želi privatnost. Zamolio ga je da prestane da dolazi bez najave i da poštuje činjenicu da su oni nastavili sa svojim životima.
Prema Kejtlininom svedočenju, upravo tada je nastupila promena koja će im narednih godina pretvoriti život u pakao.
Hamfri je počeo da ih zove telefonom, čak i usred noći. Pozivi su bili puni uvreda, uznemirujućih izjava i poruka koje su kod supružnika izazivale sve veći strah. Ono što je nekada izgledalo kao neobična vezanost za političku kampanju preraslo je u neprekidno uznemiravanje.
Zvono na vratima postalo je izvor straha
Jedan od najtežih aspekata ove priče bio je to što Kethlin više nije mogla da se oseća bezbedno ni u sopstvenoj kući.
Hamfri je dolazio nenajavljeno i zvonio na vrata toliko dugo da bi porodica bila primorana da ga sluša, a da pritom nije znala šta bi se dogodilo ukoliko bi otvorili. Kejtlin je kasnije opisala kako bi se sklanjala od pogleda, odbijajući da mu otvori. Ponekad bi ostao ispred vrata i do dvadeset minuta, a ona se krila iza zavese i strahovala.
U jednom incidentu, dok je bila sama kod kuće, ipak je otvorila vrata. Hamfri je ušao i pokušao da je zagrli. Kako je opisala, njegov stisak postajao je sve čvršći, zbog čega se uplašila da neće moći jednostavno da se izvuče iz situacije. Pokušala je da pronađe način da ga izvede napolje, pa mu je predložila da zajedno provere poštu. Kada su izašli, uspela je da prekine susret i oprosti se od njega.
Posle toga više mu nije otvarala vrata.
Porodica je počela da drži roletne spuštene, a zvono na vratima više nije najavljivalo običnu posetu. Svaki neočekivani dolazak mogao je da znači novi susret sa čovekom koji nije prihvatao njihovo odbijanje.
U jednom trenutku, Hamfri je čak iznajmio kuću preko puta njihove i posmatrao ih kroz prozor. Bilo je jezivo ici i vraćati se a pritom ne znati kada i da li Tom posmatra. Kada su saznali da se preselio u Kaliforniju, Kruegerovi su se ponadali da je agonija konačno završena. Međutim, telefonski pozivi i uznemiravanje nisu prestali.
120 poziva dnevno, telefon koji nije prestajao da zvoni
U početku je Hamfri zvao desetak puta dnevno. Vremenom je broj dostizao čak 120 poziva dnevno.
Pozivi su stizali u tri ili četiri sata ujutru. Ostavljao je duge, nepovezane i preteće poruke na telefonskoj sekretarici, a supružnici su morali da se suočavaju sa neizvesnošću koju je donosio svaki novi poziv. Čak je zvao i Bobovu kancelariju, pa je sekretarica svako jutro prvo puštala poruke, misleći da je nešto važno, a zatim je ostajala u šoku od onoga što bi čula.
Porodica je pokušavala da se zaštiti. Prestali su da odgovaraju na njegove pozive, a kasnije su promenili i način na koji su njihovi brojevi bili dostupni javnosti.
Ali Hamfri je pronašao drugi način da dođe do njih: počeo je da zove Bobovu kancelariju. Posebno uznemirujuće bilo je to što je, umeo da ispuni čitavu telefonsku sekretaricu porukama tokom noći. Kada bi traka bila puna, ponavljao bi pozive.
Njegovo ponašanje više nije bilo samo neprijatnost koju je bilo moguće izbeći ignorisanjem. Uznemiravanje se prelilo na njihov porodični život, posao i osećaj lične sigurnosti.
Kruegerovi su se našli u situaciji u kojoj nisu mogli jednostavno da promene broj telefona, zatvore vrata i nastave dalje. Čak i kada nisu znali gde se Hamfri nalazi, nisu mogli da budu sigurni da je zaista daleko od njih.
Trudnoća je trebalo da donese sreću, ali je donela novi strah
Godine 1987. Kejtlin je ostala trudna sa njihovim prvim detetom.
U periodu kada bi pažnja trebalo da bude usmerena na dolazak bebe, pripremu doma i radost zbog proširenja porodice, Kruegerovi su i dalje morali da razmišljaju o čoveku koji ih je uznemiravao. Promenili su telefonski broj kako bi otežali Hamfriju da ih pronađe. Ipak, on je nastavio da zove Bobovu kancelariju, ostavljajući sve duže i uznemirujuće poruke.
U decembru 1987. situacija je postala još ozbiljnija. Hamfri je u jednoj poruci izneo konkretnu pretnju da će ubiti Boba i tvrdio da je unajmio ubicu koji bi ga upucao dok spava pored supruge.
Upravo je ta poruka bila prekretnica.
Do tada su Kruegerovi već godinama pokušavali da pronađu način da zaustave uznemiravanje. Sada više nije bila reč samo o neprekidnim pozivima, uvredama i nepozvanim dolascima. Poruka je sadržala eksplicitnu pretnju smrću, sa detaljima koji su porodici dali razlog da strah shvati krajnje ozbiljno.
Kada se Kejtlin porodila, strahovi su se povećali. Nema pouzdane potvrde da je Hamfri zaista pokušao da dođe do Kejtlin u porodilištu, ali je jasno da je trudnoća protekla u senci ozbiljnih pretnji i straha za bezbednost porodice.
FBI ulazi u slučaj
Kada su pretnje postale konkretne, u slučaj se uključio FBI.
Istražitelji su otputovali u Kaliforniju kako bi pronašli Hamfrija, ali su njegovu kuću zatekli praznu. U međuvremenu, Kruegerovi su napustili svoj dom, strahujući da bi mogao da krene za njima. Istražitelji su potom uspeli da prate pozive upućene Bobovoj kancelariji, koristeći tehniku preusmeravanja poziva. Trag ih je doveo do hotela u Kaliforniji, gde je Hamfri pronađen i uhapšen. Bio je optužen za iznudu i pretnje smrću.
Za Kejtlin i Boba to je značilo da je čovek koji ih je godinama uznemiravao konačno suočen sa krivičnim postupkom. Ipak, hapšenje nije odmah značilo i konačan kraj straha. U maju 1989. Hamfri je priznao krivicu. U julu iste godine osuđen je na 12 meseci zatvora, nakon čega je trebalo da bude pod nadzorom još tri godine.
Ali ubrzo nakon izlaska iz zatvora, krajem decembra 1989, ponovo je počeo da preti. Zbog toga se vratio u zatvor na dodatnih šest meseci. Kruegerovi su tako dobili još jedan dokaz da samo hapšenje ne mora da znači da će uznemiravanje zauvek prestati.
„Mogao bih da te ubijem upravo sada“
U pismu koje je ostavio u njihovom poštanskom sandučetu napisao je da zna koliko im se može približiti i poručio da bi mogao da je ubije kada bi to poželeo.
Takva poruka imala je posebnu težinu upravo zato što je pokazivala da Hamfri i dalje može da dođe do njihovog doma. Uprkos prijavama, pokušajima da promene brojeve i uključivanju istražitelja, porodica nije mogla da bude sigurna da se uznemiravanje neće ponoviti.
Kethlin je kasnije govorila o tome koliko je sve to promenilo njen svakodnevni život. Plašila se da bude sama kod kuće, i danju i noću.
U njenom svedočenju, ostala je zabeležena suština problema sa kojim se suočavala, fizički nije bila povređena, ali je dugotrajno uznemiravanje ostavilo ozbiljne posledice po njen osećaj sigurnosti i slobodu da normalno živi.
Zašto sistem nije mogao odmah da ih zaštiti?
Jedan od najvažnijih delova ove priče nije samo ponašanje bivšeg pilota, već i činjenica da su Kruegerovi dugo nailazili na prepreke kada su pokušavali da dobiju pomoć.
Prema izveštaju Los Angeles Timesa iz marta 1993, kada su pokušali da podnesu prijave, policijski službenici i advokati govorili su im da mogućnosti za postupanje zavise od toga da li je Hamfri pokušao fizički da ih povredi.
U to vreme zakoni protiv proganjanja nisu bili jednako razvijeni širom zemlje. Pojedine države već su uvele posebne propise, dok je na saveznom nivou zaštita i dalje bila predmet rasprave.
Kethlin je zato odlučila da javno govori o onome što joj se dogodilo. U martu 1993. svedočila je pred senatskim odborom koji je razmatrao zakonodavne mere protiv proganjanja i pretnji.
Njeno iskustvo postalo je deo šire rasprave o tome kako zaštititi ljude koji su izloženi dugotrajnom uznemiravanju, čak i kada napadač nije fizički nasrnuo na njih.
Gde su Kethlin i Bob Krueger danas?
Bob i Kejtlin Krueger bili su u braku 39 godina i imali su troje dece, ćerke Marijanu i Saru i sina Kristijana.
Bob je tokom karijere bio američki senator iz Teksasa, a kasnije i ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Bocvani. Preminuo je u aprilu 2022. godine.
Kejtlin je nastavila da se bavi javnim poslovima u Teksasu, gde je bila članica gradskog veća i obavljala funkciju zamenice gradonačelnika.
Prema kasnijem osvrtu magazina People, nakon što je Bob postao ambasador i porodica se preselila u Afriku, a potom se vratila u Teksas, Hamfri više nije bio deo njihovog života.
Za njih je najvažnija pobeda bila mogućnost da nastave život koji im je godinama bio narušavan strahom. Ali njihovo iskustvo ostalo je upozorenje koliko daleko može da ode uporno proganjanje i koliko je važno da se pretnje prepoznaju pre nego što dođe do fizičkog nasilja.