- Četvoročlana porodica Mekstej nestala je iz kuće u Kaliforniji 2010. godine, a policija je tada mislila da su dobrovoljno prešli u Meksiko.
- Četiri godine kasnije motociklista je u pustinji Mohave pronašao njihove posmrtne ostatke, čime je potvrđeno da su ubijeni.
- Za ubistvo je optužena i kasnije osuđena osoba veoma pliska porodici
Četvoročlana porodicanestala je iz svog doma u Folbruku u Kaliforniji, ostavivši toplu večeru na kuhinjskom stolu, dva mala psa zatvorena u dvorištu i mini-van na prilazu sa ključevima unutra. Nadležni su tada zaključili da su Džozef i Samer Mekstej poveli svoja dva mala sina, četvorogodišnjeg Đanija i trogodišnjeg Džozefa Mlađeg i dobrovoljno prešli granicu sa Meksikom. Nije bilo tragova provale, ni tragova krvi, niti očiglednog krivičnog dela. Slučaj je zatvoren.
Njihove porodice u to nikada nisu verovale. Džozefova majka je četiri godine svake večeri sedela pored telefona. Samerin brat je pisao saopštenja, kucao na vrata i o svom trošku angažovao privatne istražitelje. Gajili su neverovatnu nadu da njihova voljena porodica negde južno od granice jednostavno živi drugačijim životom i da će se jednog dana javiti. A onda je, u novembru 2013. godine, motociklista koji je prolazio kroz pustinju Mohave naišao na nešto u pesku što je srušilo sve u šta su nadležni verovali i dovelo do rasvetljavanja jednog od najtiših, a najstrašnijih zločina u istoriji Kalifornije.
Ko je bila porodica Mekstej
Bilo je to početkom 2010. godine, a u maloj zajednici Folbruk u Kaliforniji život je tekao u ritmu cvetanja pomorandži i popodnevne tišine. Folbruk se smestio u brdima iznad okruga San Dijego; bio je to grad u kojem su se komšije pozdravljale na svojim tremovima, a deca se igrala sve dok se ne bi upalila ulična rasveta.
Broj stanovnika jedva da je dostizao 30.000. Bilo je to mesto u koje su se ljudi doseljavali kada su želeli da podižu decu daleko od gradske vreve i da osete toplinu zajednice oko sebe. Džozef Mekstej je imao 39 godina. Vodio je sopstvenu firmu „Earth Inspired Products“, koja se bavila prodajom dekorativnih fontana po narudžbini – onih elegantnih ukrasa za eksterijer koji su krasili dvorišta luksuznih domova.
Kompaniju je izgradio od nule, radeći iz kućne kancelarije i odgovarajući na pozive i imejlove sa onom mirnom usredsređenošću kojoj su se njegovi poslovni partneri divili. Nije bio bogat. Bio je vredan. To su različite stvari, a ljudi koji su ga poznavali to su jasno razumeli. Samer Mekstej je imala 43 godine. Odrasla je na pacifičkom severozapadu, a kasnije se nastanila u južnoj Kaliforniji, gde je upoznala Džozefa i izgradila život kojem se potpuno posvetila.
Pretvorila je kuću u pravi dom, ulažući u njega ono što se ne može kupiti. Ručno pravljene ukrase, svakodnevnu rutinu koja je njenim dečacima pružala osećaj sigurnosti i topli smeh koji su susedi pamtili dugo nakon što je ona nestala. Bila je izuzetno posvećena obavezama svoje dece; bila je onakva majka koja je znala ime svakog nastavnika, svakog najboljeg druga, kao i svaki obrok koji su njeni sinovi pojeli – ili odbili da pojedu.
Đani je imao četiri godine. Bio je stariji, radoznaliji, brzo je govorio i već je pokazivala samopouzdanje deteta koje zna da je voljeno. Džozef Mlađi je imao tri godine, još uvek bucmaste obraze i tih glas; bio je miljenik porodice u svakom važnom pogledu. Živeli su u kući svetlosmeđe boje, sa fasadom od štukature, u mirnoj slepoj ulici. U dvorištu su imali trampolinu.
I ljuljašku napravljenu od automobilske gume. Dva porodična psa – mešanac nemačkog ovčara i jedan manji pas – svakog jutra su lajala na komšijsku mačku iza ograde, stvarajući stalnu, veselu buku u kraju. Porodica je nedavno zajedno posetila veliki trgovinski centar. Sigurnosne kamere su ih snimile kako tamo šetaju kasno popodne te subote: Džozef je gurao kolica, Samer je držala Džozefa Mlađeg za ruku, a Đani je trčao malo ispred njih, baš kao što to rade četvorogodišnjaci kada misle da je svet dovoljno bezbedan za slobodno trčkaranje. Taj snimak, koji je kasnije obrisan, ostao je poslednja potvrđena javna slika porodice Mekstej na okupu. Prema svim podacima do kojih su istražitelji došli, to subotnje veče bilo je poslednji trenutak kada je u toj kući sve bilo normalno.
U noći 4. februara 2010. godine, porodica Mekstej je nestala. Ne postepeno, niti misteriozno tokom niza dana. Svi četvoro su jednostavno nestali u toku jedne noći. Kuća je ostala u stanju koje su istražitelji oprezno opisali kao neoštećeno. U kuhinji je ostala hrana od obroka koji su počeli da pripremaju, ali ga nikada nisu dovršili.
Psi su bili u dvorištu. Minivan je bio parkiran na prilazu. Dečačke igračke bile su razbacane po dnevnoj sobi, baš onako kako su dečje igračke uvek razbacane. Nije nestalo ništa za šta se nije moglo naći objašnjenje. Kasnije su pronađeni pasoši. Nijedna poruka, nijedan poziv, nijedan nagoveštaj da četvoročlana porodica planira bilo kuda da ode.
Komšinica se zabrinula nakon što ih nije videla nekoliko dana. Psi su i dalje bili u dvorištu. Nešto nije bilo u redu. Pozvala je nadležne. Do 15. februara policija je već ušla u kuću. Zabeležili su zatečeno stanje. Primetili su automobil. Primetili su pse. Primetili su netaknutu kuhinju. Počeli su da pregledaju snimke sa obližnjih sigurnosnih kamera.
Istražitelji su zaključili da su Mekstejevi otišli dobrovoljno
Ono što su pronašli istražiteljima je u tom trenutku delovalo kao odgovor na postavljeno pitanje. Snimak sa graničnog prelaza San Isidro prikazivao je vozilo slično automobilu porodice Mekstej – „Isuzu Truper” iz 1996. godine – kako prelazi granicu sa Meksikom u noći 8. februara. Snimak je bio mutan. Rezolucija je bila niska.
Ipak, obrisi automobila su se poklapali. A unutra – sablasne figure za koje su vlasti verovale da bi mogle biti dve odrasle osobe i dvoje male dece. Istražitelji su zaključili da su Mekstejevi otišli dobrovoljno. Možda je u pitanju bila porodična svađa. Možda finansijske poteškoće. Ili jednostavno odluka da počnu ispočetka. I to se dešava. Ljudi su umeli da odbace svoje dotadašnje živote.
Slučaj je zatvoren kao nestanak bez ikakvih tragova krivičnog dela. Porodicama je rečeno da više nema šta da se istražuje. Majkl Mekstej, Džozefov brat, nije se s tim složio. Angažovao je privatne istražitelje. Angažovao je pravne savetnike. I sam je otišao u Meksiko, obilazio ulice gde su kamere snimile porodicu i razgovarao sa svima koji su možda nešto videli.
Pojavljivao se na nacionalnoj televiziji. Napravio je veb-sajt. Davao je intervjue svakome ko je želeo da ih objavi. Detektivi koji su radili na slučaju prebačeni su na druge zadatke. Kancelarija šerifa ostala je pri svom zaključku: porodica je otišla. Ljudi imaju pravo da putuju. Majkl nije odustajao. Ni porodica Samer nije odustajala.
Njen brat je imao istu nepokolebljivu upornost. Odbijao je da prihvati zaključak koji je delovao pogrešno u svakom pogledu. Gde su dokazi o životu koji su navodno vodili u Meksiku? Nikakvih bankarskih transakcija. Nikakve aktivnosti na telefonu. Nikakvog korišćenja kreditnih kartica. Dečaci nisu bili upisani u školu. Ništa. Četvoročlana porodica koja mesecima, pa i godinama živi negde južno od granice, a ne ostavlja nikakav finansijski trag i nikada ne kontaktira članove porodice?
To nije pokolebalo istražitelje. Džozefovu majku, Suzan Blejk, to je svakodnevno pogađalo. Čuvala je njegov broj u svom telefonu. U prvim mesecima, ponekad bi mu ostavljala glasovne poruke. Za svaki slučaj – da zna da je ona tu, ako ih ikada slučajno čuje. Slučaj je bio zaglavljen u onom užasnom međustanju: nerešen, nerazjašnjen, misteriozan. Porodica koja je postojala 2010. godine, a prestala da postoji nakon februara.
Do 2011. godine, pažnju javnosti privukli su drugi slučajevi. Do 2012. godine, priča o porodici Mekstej (McStay) preselila se na sporedne stranice lokalnih vesti. Do 2013. godine, prošle su četiri godine; kuća u slepoj ulici odavno je dodeljena drugim ljudima, psi su predati novim vlasnicima, a trampolina je uklonjena. Plakat sa obaveštenjem o nagradi, koji je Majkl odštampao i podelio, i dalje je visio na nekoliko mesta u Folbruku, izbledeo po ivicama. Niko ih nije uklonio.
Zatim, 11. novembra 2013. godine, motociklista koji se vozio zemljanim putem blizu Viktorvila, u okrugu San Bernardino – usred pustinjske visoravni – zaustavio se jer mu je nešto u pesku privuklo pažnju.
Kosti, ljudske kosti. Delimično izložene pustinjskom vetru i sporom protoku vremena; pozvao je hitnu službu. Istražitelji iz kancelarije šerifa okruga San Bernardino stigli su na lice mesta i započeli uviđaj. Ono što su otkrili tokom narednih nekoliko sati nije bila samo jedna grobnica. Bile su četiri. Plitke, iskopane uz pomoć alata. Namerno smeštene u zabačenom području obraslom niskim rastinjem.
Dovoljno daleko od bilo kog puta da ih niko ko prolazi ne bi mogao uočiti. A opet, dovoljno blizu površini da bi ih pustinja, pre ili kasnije, neizbežno otkrila. Pronađeni su posmrtni ostaci Džozefa Meksteja, Samer Mekstej, kao i Đanija i Džozefa Mlađeg. Nisu prešli granicu sa Meksikom. Nisu stigli nigde. Četiri godine su njihova tela ležala u zemlji u pustinji Mohave dok su njihove porodice čekale pored telefona.
Identifikacija je potrajala. Forenzički antropolozi su pažljivo radili na mestu pronalaska. Zatraženi su stomatološki kartoni. Uzorci DNK su prikupljeni i poslati na analizu. U decembru 2013. godine, Kancelarija šerifa okruga San Bernardino javno je potvrdila ono što su istražitelji znali još od prvih dana iskopavanja.
Porodica Mekstej je ubijena - Svi četvoro
Njihova smrt je okvalifikovana kao ubistvo. Zvanični zaključak iz 2010. godine – da su dobrovoljno otišli i da je mutna slika sa granice bila dovoljna da se slučaj zatvori – potpuno je pao u vodu. Sada je, prvi put posle četiri godine, pokrenuta je krivična istraga.
Otkriveno je mesto zločina. Pronađena su tela. Na videla je izašla hladna, surova i užasna istina: dok je Majkl Mekstej putovao u Meksiko u potrazi za svojim bratom i dok je Suzan Blejk ostavljala glasovne poruke na njegovom isključenom telefonu, porodica koju je zvala već je bila zakopana u pesak. Pitanje je bilo ko ih je tamo smestio. Istražitelji su sada počeli da analiziraju sve obrnutim redosledom.
Zaplenili su poslovnu dokumentaciju Džozefa Meksteja, arhivu njegovih imejlova, spiskove klijenata i finansijsku prepisku. Godine 2010. kompanija „Earth Inspired Products” uspešno je poslovala. Džozef je pregovarao o velikoj porudžbini – postavljanju velike fontane za poslovnog klijenta. Imao je poslovnog partnera, čoveka sa kojim je sarađivao nekoliko godina i u koga je imao poverenja.
Zvao se Čarls Merit. Merit je bio podizvođač koji je redovno radio sa Džozefom; bio je zadužen za tehnički deo postavljanja fontana i komunikaciju sa klijentima, predstavljajući pouzdanu i poznatu osobu u tom poslu. Imao je 57 godina. Vozio je kamion. Poznavao je Džozefa i Samer. Posećivao je njihovu kuću.
Istražitelji su pribavili podatke sa baznih stanica mobilne telefonije. U noći 4. februara 2010. godine, kada je porodica Mekstej nestala, signal mobilnog telefona Čarlsa Merita registrovan je na području Folbruka u Kaliforniji. U noći 8. februara, kada je snimljen video-zapis na granici, Meritov telefon se nalazio u blizini graničnog prelaza San Isidro.
Odvezao je „Isuzu Truper” do granice. Inscenirao je prelazak granice sa figurama u vozilu kako bi izgledalo kao da je porodica pobegla. Zatim se vratio nazad. A porodica Mekstej je četiri godine provela u pustinji. Istražitelji su zaplenili finansijsku dokumentaciju sa poslovnih računa Džozefa Meksteja. Ono što su otkrili ukazivalo je na sistematske radnje.
U mesecima koji su prethodili februaru 2010. godine, Čarls Merit je vršio prevarantske transakcije: pristupao je nalozima u programu „QuickBooks”, prebacivao poslovni novac i prikrivao tragove na sofisticiran i drzak način. Ukrao je oko 100.000 dolara od čoveka koji mu je verovao. Džozef Mekstej je to otkrio. Ili je nameravao da to obelodani.
Dana 5. novembra 2014. godine, jedanaest meseci nakon što su tela pronađena, pripadnici šerifove službe okruga San Bernardino uhapsili su Čarlsa Merita u njegovoj kući u San Bernardinu. Optužen je po četiri tačke za ubistvo prvog stepena. Reakcija zajednice bila je kao i uvek u takvim slučajevima: neverica, a zatim bes. Bio je tu, među njima.
Verovali su mu. Sedeo je za istim stolom sa Džozefom Mekstejem, razgovarajući o poslu, temeljima i rasporedu radova, dok je istovremeno planirao najstrašniji mogući čin. Ubio je majku, oca, ubio je dečake od četiri i tri godine. Svo četvoro je sahranio u pustinji, odvezao njihov automobil do granice, iscenirao prelazak i pustio porodicu da pune četiri godine veruje da su jednostavno otišli od kuće.
Suđenje Čarlsu Meritu počelo je 2019. i nastavilo se tokom 2020. godine. Obimna analiza slučaja obuhvatala je finansijske izveštaje, podatke sa mobilnih telefona, forenzičko ispitivanje mesta na kojima su tela pronađena, kao i svedočenja istražitelja koji su godinama rekonstruisali događaje od noći 4. februara 2010. godine. Dana 4. juna 2021. godine, jedanaest godina nakon nestanka porodice Mekstej, porota okruga San Bernardino proglasila je Čarlsa Merita krivim po sve četiri tačke optužnice za ubistvo prvog stepena. Osuđen je na smrt.