- Eni Reno, posle 26 godina roditeljstva, kaže da je odnos sa detetom važniji od ocena, poslušnosti i savršenog vaspitanja.
- Žali što nije češće zapisivala dečje reči i svakodnevne trenutke, jer fotografije ne čuvaju sve uspomene.
- Poručuje roditeljima da ne popuštaju svakoj želji deteta i da imaju na umu koliko brzo prolazi vreme.
Kada deca odrastu, a porodični dom postane tiši, mnogi roditelji počinju drugačije da posmatraju godine koje su proveli u njihovom odgajanju. Ono što im je nekada izgledalo kao ogroman problem, danas im deluje nevažno, dok sitnice kojima nisu pridavali dovoljno pažnje postaju najdragocenije uspomene. Upravo tada dolazi i do bolnog saznanja da se vreme ne može vratiti, a da neke roditeljske lekcije naučimo tek kada nam više nisu potrebne na isti način.
Američka autorka Eni Reno (Annie Reneau), koja piše za portal „Upworthy“, odlučila je da podeli svoja iskustva nakon 26 godina roditeljstva, u trenutku kada se i njeno najmlađe dete približava punoletstvu. Posle više od dve decenije provedene u odgajanju dece, priznaje da danas mnogo jasnije razume šta je zaista bilo važno, zbog čega je nepotrebno brinula i koje bi stvari volela da je znala na samom početku majčinstva.
Kada se osvrne na godine ispunjene dečjim osmesima, školskim obavezama, neprospavanim noćima, svađama, zagrljajima i svakodnevnim brigama, shvata da roditeljstvo nije toliko pitanje savršenih odluka koliko odnosa koji se sa detetom gradi iz dana u dan.
Da danas može da razgovara sa svojom mlađom verzijom, majkom koja je tek počinjala da upoznaje sve lepote i izazove roditeljstva, prenela bi joj pet važnih životnih lekcija.
1. Odnos sa detetom važniji je od dobrih ocena, poslušnosti i savršenog vaspitanja
Jedna od najvažnijih stvari koje je Eni naučila tokom roditeljstva jeste da nijedno pravilo, školski uspeh, kazna ili svakodnevna obaveza ne bi trebalo da budu važniji od odnosa koji roditelj gradi sa svojim detetom.
Kada postanemo roditelji, često smo preplavljeni savetima o tome kako treba vaspitavati decu. Jedni smatraju da je najvažnija disciplina, drugi insistiraju na samostalnosti, dok treći veruju da dete mora što ranije da nauči da poštuje autoritet. U želji da donesu najbolje odluke, roditelji neretko zaboravljaju da iza svakog nestašluka, neposlušnosti ili loše ocene stoji dete koje tek uči kako da razume sebe i svet oko sebe.
Eni je, međutim, od samog početka nastojala da se pridržava jednog pravila: šta god da se dogodi, odnos sa decom mora da ostane prioritet.
To nije značilo da u njihovoj porodici nije bilo pravila, sukoba i neslaganja, već da je pokušavala da deci pokaže da njena ljubav prema njima ne zavisi od njihovog ponašanja ili uspeha.
Danas, kada su njena deca odrasla ili na pragu odraslog doba, upravo tu odluku smatra jednom od najboljih koje je donela.
Problemi zbog kojih je nekada brinula odavno su prošli, školske obaveze su završene, a mnoge svađe gotovo su zaboravljene. Ono što je ostalo jeste bliskost koju su godinama gradili i mogućnost da danas razgovaraju otvoreno, provode vreme zajedno i uživaju u međusobnom društvu.
Roditelji često misle da je njihov zadatak da spreče svaku detetovu grešku, ali to jednostavno nije moguće. Mnogo je važnije da dete zna da, čak i kada pogreši, može da se obrati roditelju bez straha da će zbog toga izgubiti njegovu ljubav i podršku.
Jer, kada dete odraste, neće se sećati samo onoga što ste mu govorili, već i toga kako se osećalo pored vas.
2. Verovatno ste mnogo bolji roditelj nego što mislite
Gotovo da ne postoji majka ili otac koji se makar jednom nisu zapitali da li su pogrešili u vaspitavanju svog deteta.
Roditeljstvo je ispunjeno preispitivanjima, a posebno su teški trenuci u kojima, uprkos velikom trudu, ne možemo da pronađemo pravo rešenje.
Da li sam bila prestroga? Da li je trebalo da imam više strpljenja?
Jesam li dovoljno razgovarala sa detetom? Da li sam previše radila i propustila važne trenutke? Hoće li moje reči ostaviti posledice koje sada ne mogu da predvidim?
Ovakva pitanja često prate roditelje godinama, a Eni priznaje da ni sama nije bila izuzetak.
Bilo je perioda kada je sumnjala u svoje odluke, kada nije znala kako da reaguje na određeno ponašanje dece i kada joj se činilo da drugi roditelji mnogo bolje izlaze na kraj sa svakodnevnim izazovima.
Međutim, tek sa vremenske distance shvatila je da nesigurnost nije nužno znak lošeg roditeljstva.
Naprotiv, činjenica da roditelj preispituje svoje postupke često pokazuje koliko mu je stalo do detetove dobrobiti, iako sama briga, naravno, nije dovoljna ako se ne pretvori u pažljivo i odgovorno ponašanje.
Nijedan roditelj ne može uvek da bude smiren, strpljiv i raspoložen. Postoje dani kada umor nadvlada najbolje namere, kada se izgovore pogrešne reči ili donesu odluke koje kasnije deluju prestrogo.
Ipak, jedna greška ne mora da odredi čitav odnos sa detetom.
Mnogo je važnije da roditelj ume da prizna kada nije bio u pravu, da se izvini, sasluša dete i promeni pristup ukoliko shvati da nešto ne funkcioniše.
Eni bi zato svojoj mlađoj verziji poručila da prestane da troši toliko energije na stalno preispitivanje i strah da nije dovoljno dobra majka.
Danas veruje da je mnoge stvari radila bolje nego što je tada mislila i da je nepotrebno dozvoljavala sumnjama da joj oduzimaju radost svakodnevnog života sa decom.
3. Ne fotografišite samo decu, zapisujte i njihove reči, navike i male životne trenutke
Jedna od stvari zbog kojih Eni danas posebno žali jeste to što tokom odrastanja dece nije češće zapisivala njihove reči, navike, strahove i svakodnevne dogodovštine.
Savremeni roditelji imaju mogućnost da zabeleže gotovo svaki važan trenutak iz detetovog života. Telefoni su prepuni fotografija sa rođendana, letovanja, školskih priredbi i porodičnih okupljanja, a mnogi čuvaju i stotine video-snimaka prvih koraka, prvih reči i drugih važnih događaja.
Ipak, fotografije ne mogu da sačuvaju sve ono što vremenom počinje da bledi iz sećanja.
One ne mogu u potpunosti da dočaraju način na koji je dete izgovaralo određene reči, pitanja koja je postavljalo pred spavanje, neobične strahove koje je imalo u petoj godini ili male rituale bez kojih nije moglo da zamisli dan.
Eni je shvatila da je mnoge detalje, za koje je bila uverena da ih nikada neće zaboraviti, vreme jednostavno izbrisalo.
Danas bi volela da je povremeno zapisivala šta su njena deca govorila, kako su reagovala u određenim situacijama, šta ih je radovalo, a šta uznemiravalo.
Takve beleške ne bi bile dragocene samo kao uspomena već bi, u pojedinim slučajevima, mogle da pomognu odrasloj deci da bolje razumeju svoje detinjstvo.
Na primer, roditelju se u trenutku odrastanja može činiti nevažnim kada je dete prvi put pokazalo izraženu stidljivost, teškoće sa koncentracijom ili strah od određenih situacija. Međutim, mnogo godina kasnije upravo takvi podaci mogu biti korisni kada odrasla osoba pokušava da razume sopstvene obrasce ponašanja.
Zbog toga autorka savetuje roditeljima da ne čekaju posebne prilike kako bi sačuvali uspomene.
Nije potrebno pisati opširan dnevnik niti svakodnevno beležiti sve što se dogodilo. Dovoljno je povremeno zapisati nekoliko rečenica o nekom zanimljivom razgovoru, neobičnoj dečjoj izjavi ili trenutku koji je porodici izmamio osmeh.
Jer, jednog dana možda ćete imati hiljade fotografija svog deteta, ali ćete poželeti da se setite kako je zvučao njegov glas kada vas je prvi put pozvalo mama ili tata, ili šta vam je govorilo dok ste zajedno odlazili na spavanje.
4. Ne morate da popustite svaki put kada dete kaže: „Ali svi drugi to imaju“
Jedna od najvećih dilema sa kojima se Eni suočavala tokom odrastanja dece odnosila se na trenutak kada treba da im dozvoli da imaju sopstveni mobilni telefon.
Kada su njena deca imala jedanaest ili dvanaest godina, počela su da traže telefone, objašnjavajući da ih gotovo svi njihovi vršnjaci već imaju.
Usledili su brojni razgovori, molbe, pregovori i pokušaji da je ubede kako su jedini u društvu kojima roditelji uskraćuju nešto što je drugima sasvim normalno.
Iako joj nije bilo jednostavno da istraje u svojoj odluci, Eni je smatrala da još nije pravi trenutak da deca dobiju telefone.
Priznaje da je povremeno i sama sumnjala u svoju procenu. Pitala se da li je prestroga, da li deci otežava uklapanje u društvo i hoće li joj jednog dana zameriti što nije postupila kao drugi roditelji.
Ipak, nije promenila odluku samo zato što su deca bila nezadovoljna.
Godinama kasnije dogodilo se nešto što nije očekivala. Kada su njena deca stigla do kasnih tinejdžerskih godina, sama su joj rekla da su zahvalna što im nije dozvolila da prerano dobiju mobilne telefone.
Tek tada je u potpunosti shvatila da roditeljska odluka koja izaziva nezadovoljstvo u detinjstvu ne mora nužno da bude pogrešna.
Naravno, to ne znači da postoji univerzalno pravilo o tome kada dete treba da dobije telefon, niti da će svako dete kasnije biti zahvalno zbog istih ograničenja.
Međutim, njeno iskustvo pokazuje da roditelji ne bi trebalo da odustaju od promišljenih granica samo zato što druge porodice imaju drugačija pravila.
Deca često posmatraju svet kroz ono što njihovi vršnjaci imaju ili smeju da rade, dok je zadatak roditelja da razmišlja i o dugoročnim posledicama određenih odluka.
To ne znači da roditelj uvek mora da bude nepokolebljiv. Naprotiv, važno je saslušati detetove argumente i biti spreman na promenu kada za to postoje dobri razlozi.
Ali postoji velika razlika između promene odluke zato što ste shvatili da je to najbolje za dete i popuštanja samo da biste izbegli njegovu ljutnju.
5. Sve ono što vam danas deluje beskrajno jednog dana će proći, a možda će vam upravo to najviše nedostajati
Poslednja lekcija koju bi Eni volela da je ranije naučila odnosi se na prolaznost vremena i činjenicu da roditelji često ne primećuju koliko brzo deca odrastaju dok su zaokupljeni svakodnevnim obavezama.
Dok su deca mala, dani ponekad izgledaju beskrajno.
Tu su neprospavane noći, hranjenje, presvlačenje, odlasci kod lekara, igračke razbacane po kući, beskrajna pitanja, domaći zadaci, školske obaveze i stalna briga da li će sve biti u redu.
Kada deca malo porastu, jedne brige smenjuju druge. Roditelji počinju da razmišljaju o njihovom društvu, školskom uspehu, prvim ljubavima, razočaranjima, izlascima i odlukama koje sve češće donose samostalno.
U takvoj svakodnevici lako je steći utisak da roditeljske obaveze nikada neće prestati.
Međutim, godine prolaze gotovo neprimetno.
Dete koje je nekada tražilo da mu svake večeri pročitate priču jednog dana počinje samo da odlazi na spavanje. Ono koje vas je držalo za ruku na putu do škole vremenom poželi da ide sa drugarima. Razgovore o igračkama i crtanim filmovima zamene teme o fakultetu, poslu i planovima za budućnost.
A onda dođe trenutak kada dete više ne mora svakodnevno da bude pored vas.
Porodični dom postaje mirniji, obaveza je manje, a roditelji konačno dobijaju vreme za sebe o kojem su nekada maštali.
Ipak, upravo tada mnogi shvate koliko im nedostaju trenuci koje su ranije doživljavali kao naporne ili sasvim obične.
danas, nakon 26 godina roditeljstva, mnogo jasnije razume da se vrednost uloženog truda ne meri samo detetovim ocenama, diplomama ili profesionalnim uspesima.
Ona se ogleda i u odnosu koji je izgrađen, poverenju koje je sačuvano i osećaju sigurnosti koji dete nosi sa sobom kada odraste.
To, naravno, ne znači da roditelji treba da uživaju u svakom trenutku ili da osećaju krivicu kada su iscrpljeni. Roditeljstvo ume da bude izuzetno zahtevno, a umor, frustracija i potreba za odmorom sasvim su prirodni.
Ali autorkina poruka jeste da ne treba dozvoliti da svakodnevne brige potpuno zasene ono lepo što se događa pred našim očima.
Šta roditelji najčešće shvate tek kada deca odrastu?
Kada se osvrne na proteklih 26 godina, Eni ne tvrdi da je pronašla savršen recept za vaspitavanje dece. Naprotiv, priznaje da postoje odluke koje bi danas drugačije donela, trenuci u kojima bi imala više strpljenja i stvari kojima bi posvetila veću pažnju.
Ipak, najvažnije saznanje do kojeg je došla jeste da roditeljstvo ne zahteva savršenstvo, već spremnost da učimo, menjamo se i ostanemo prisutni u životima svoje dece.
Nijedno dete ne odrasta bez poteškoća, baš kao što nijedan roditelj ne može da izbegne sve greške. Ono što pravi razliku jeste način na koji se porodica suočava sa problemima i koliko su njeni članovi spremni da razgovaraju, razumeju jedni druge i popravljaju odnose kada dođe do neslaganja.
Zato bi njena najvažnija poruka mladim roditeljima bila da manje vremena provode brinući da li sve rade kako treba, a više obraćaju pažnju na odnos koji svakodnevno grade sa svojom decom.
Jer će jednog dana, kada deca odrastu i krenu svojim putem, mnoge nekadašnje brige izgubiti značaj. Loše ocene biće zaboravljene, razbacane igračke više neće predstavljati problem, a neprospavane noći postaće daleka uspomena.
Ono što će ostati jesu zajednički trenuci, razgovori, zagrljaji i saznanje da ste, uprkos svim nesavršenostima, bili tu dok je vaše dete odrastalo. A možda je upravo to jedna od najvažnijih stvari koje roditelj može da pruži.