- Budistička mudrost izdvaja strast, mržnju i pohlepu kao tri osobine koje mogu da unište život.
- Strast se opisuje kao vatra koja čoveka sagoreva iznutra, a mržnja kao teret koji najviše šteti onome ko je nosi.
- Pohlepa nije samo vezana za novac, već i za kontrolu, pažnju i strah od gubitka.
"Nema vatre strašnije od strasti, nema ajkule svirepije od mržnje, niti uragana razornijeg od pohlepe."
Zanimljivo je kako reči stare vekovima i dalje zvuče kao da su izgovorene upravo o ljudima koje svakodnevno srećemo. Kao da se svet promenio, a čovek ostao gotovo isti. I dalje živimo među istim strastima, mržnjama i pohlepama. Samo su danas dobile savremenije oblike – ljudi nose pernate jakne, koriste pametne telefone i komuniciraju preko društvenih mreža, ali ono što se događa u njihovoj unutrašnjosti često nije mnogo drugačije nego nekada.
Ipak, najvažnije je što niko od nas nije potpuno imun na ove sile. Svi možemo da se prepustimo strasti, da dugo nosimo bes ili da se grčevito držimo onoga što posedujemo. Razlika je samo u tome da li ćemo ih prepoznati na vreme i pokušati da ih pustimo.
1. Strast – vatra koja čoveka može da sagori iznutra
Ljubav je mirna. Strast je nemirna.
Ljubav daje osećaj bliskosti i sigurnosti, dok strast često donosi nestrpljenje, opsesiju i stalnu potrebu za još. Ona je poput vatre koja istovremeno greje i spaljuje. Čovek u njoj može da se oseća življe nego ikada, ali često tek kasnije shvati da nije živeo punim plućima – već u svojevrsnoj groznici.
Zato ljudi toliko često pomešaju strast sa ljubavlju, naročito u mladosti. Posebno kada se pojavi neko ko je stariji, samouvereniji, snažniji, privlačniji ili jednostavno – nedostižan.
Priča je često slična. Ona je mlada, pomalo naivna i uverena da je ovog puta sve drugačije. On je zreo, iskusan, lepo govori i ima pogled kojem je teško odoleti. I malo-pomalo, ona počinje da živi više za njega nego za sebe.
Godine prolaze, ali osećaj ne nestaje. Kad god se on pojavi, sve ono što je uspela da izgradi kao da se ponovo ruši. Nekada strast izbledi, a nekada samo utihne i čeka. Može proći deset ili dvadeset godina, a dovoljan je jedan poziv da se sve ponovo rasplamsa.
Tada više nisu važni ni brak, ni deca, ni razum, pa čak ni sve ono što je čovek tokom godina naučio o sebi. Strast može da poništi odluke koje su delovale čvrsto.
Ona ne mora da dođe uz vrisak, svađu ili dramatičan kraj. Ponekad čoveka jednostavno polako sagoreva iznutra. Uzima mu mir, vreme, koncentraciju i sposobnost da vidi sopstveni život izvan jedne osobe.
Zato strast nije uvek dokaz da je nešto veliko i sudbinsko. Ponekad je samo dokaz da je u nama zapaljena vatra koju ne umemo da kontrolišemo.
2. Mržnja – otrov koji čovek pije nadajući se da će nauditi drugome
Postoji stara izreka: "Mržnja je osveta sebi za greške drugih."
U tome ima mnogo istine. Mržnja je poput rđe – ne uništava čoveka odjednom, već ga nagriza polako, gotovo neprimetno.
Posebno je opasna kada prestane da bude prolazna ljutnja i postane način života. Kada čovek više ni ne oseća snažan bes, već jednostavno živi u njemu: kroz prigovore, prepričavanje starih nepravdi, zamišljene rasprave i stalne unutrašnje presude.
Ljudi se svađaju. Brakovi se raspadaju. Porodice se razilaze. Ali ponekad sukob preraste u potrebu da se druga osoba po svaku cenu prikaže kao krivac.
Tada više nije najvažnija istina. Najvažnije je dokazati sebi da smo mi bili u pravu.
"Ja sam u pravu, on nije."
I tako počinje beskrajno dokazivanje. U njemu se često zaboravlja ono što je najvažnije – posledice koje ostaju iza takvih sukoba. Deca mogu da ostanu bez jednog roditelja, bivši partneri nastavljaju da se povređuju, a ljudi koji su nekada delili ljubav pretvaraju sopstvenu prošlost u bojno polje.
A ko je zaista pobedio?
Najtužnije je što bi sva ta energija mogla da bude usmerena negde drugde. Ka oporavku. Ka sebi. Ka miru.
Ali mržnja ne bira pravac. Ona samo ostaje u čoveku sve dok je ne počne oslobađati. Kao dim koji se dugo zadržava u prostoriji i onda kada je vatra odavno ugašena.
Čovek često misli da mržnjom kažnjava drugoga. U stvarnosti, najveći deo tog tereta nosi upravo onaj koji mrzi.
3. Pohlepa – ne samo pitanje novca, već i stegnutog srca
Pohlepa je neobična osobina jer je često svodimo isključivo na novac.
Pomislimo na čoveka koji ne želi ništa da podeli, koji čuva svaki dinar, koji teško troši čak i ono što ima dovoljno da potroši. Ali pohlepa je mnogo šira od novčanika. Ona govori o načinu na koji čovek doživljava davanje, primanje i gubitak.
Neko može biti pohlepan za novcem, ali isto tako može biti pohlepan za pažnjom, vremenom, kontrolom ili čak ljubavlju.
To je ono unutrašnje:
"Zašto bih ja dao? Šta ja dobijam zauzvrat? Zašto bih trošio vreme na nekoga ko mi ništa ne donosi?"
Takva pitanja često nisu izgovorena naglas. Ona žive negde duboko u čoveku i određuju način na koji se odnosi prema drugima.
Postoje ljudi koji kao da žive prema nekom unutrašnjem kalkulatoru. Pamte ko je koliko rekao, ko je koliko uradio, ko je kome šta poklonio i ko je koliko puta bio tu kada je bilo potrebno.
Sve se meri.
A što više čovek meri odnose, to mu je teže da ih zaista živi.
Najtužnije je što takva pohlepa ne donosi sigurnost koju obećava. Ona govori čoveku: sačuvaj, zadrži, ne daj, jer nikad ne znaš kada će ti zatrebati.
Ali čovek koji stalno steže šaku na kraju može zaboraviti kako je to živeti otvorenih dlanova.
Pohlepa ne mora uvek da znači: "Neću ti dati."
Ponekad znači: "Plašim se da ću ostati bez onoga što imam."
U njenoj osnovi često se krije strah od gubitka i osećaj da nikada nema dovoljno. Ako dam, možda će meni ponestati. Ako podelim, možda ću ostati praznih ruku.
Ali život ne funkcioniše uvek tako.
Radost koja se podeli često postaje veća. Pažnja koja se pokloni nekome vraća se kroz bliskost. Dobrota stvara odnose koji se ne mogu kupiti novcem.
Zato nije najvažnije koliko čovek ima, već koliko je spreman da podeli ono što ima.
"Čovek drži samo ono što pusti da ide", rekao je veliki sufijski pesnik Rumi.
U tome se krije jedan od najvećih životnih paradoksa. Ponekad tek kada nešto pustimo, shvatimo koliko smo zapravo slobodni.
Tri sile koje se predstavljaju kao zaštita
Strast, mržnja i pohlepa imaju nešto zajedničko.
Sve tri često dolaze prerušene u zaštitu.
- Strast nam govori: "Konačno osećaš nešto stvarno."
- Mržnja nam govori: "Moraš da se zaštitiš i dokažeš da si bio u pravu."
- Pohlepa nam govori: "Zadrži sve, jer nikada ne znaš kada će ti zatrebati."
A onda, gotovo neprimetno, ono što je trebalo da nas zaštiti počinje da nas zarobljava.
Strast ne mora da nas učini življima – ponekad nas učini zavisnima.
Mržnja nas ne štiti – ona nas vezuje za osobu koja nas je povredila.
Pohlepa nas ne čini sigurnima – ona nas uči da se plašimo gubitka čak i onda kada imamo dovoljno.
Postoji i poznata Budina misao:
"Onaj ko u sebi drži bes nalik je čoveku koji hvata užaren ugalj kako bi ga bacio na drugoga – ali prvo opeče sebe."
Možda je upravo u tome suština.
Možda nije potrebno da pobedimo druge.
Možda je dovoljno da naučimo da pustimo.
Da pustimo onoga ko nas uništava.
Da prestanemo da se svetimo.
Da ne trošimo godine dokazujući ko je bio u pravu.
Da damo, a da ne živimo u strahu da ćemo ostati praznih ruku.
Da oprostimo, čak i kada ne možemo da zaboravimo.
Da živimo lakše, bez stalnog nošenja tereta svega što nam se dogodilo.
Jer čovek ponekad tek kasnije shvati da sreća ne nastaje samo iz lepih trenutaka. Ona može da izraste i iz onoga što smo preživeli.
Iz ugašene strasti.
Iz oproštene mržnje.
Iz šake koja je konačno prestala da se grči.
Iz svega što smo nekada smatrali svojim porazom, a što nas je zapravo naučilo kako da živimo.
Kao što je Ana Ahmatova napisala:
"Kad biste znali iz kakvog smeća
rastu stihovi, ne znajući za stid…"
Možda je tako i sa srećom.
Ponekad ona izraste upravo iz onoga što smo najviše želeli da zaboravimo.
Iz teških iskustava. Iz pogrešnih izbora. Iz ljubavi koja je bolele. Iz ljudi kojima smo oprostili. Iz trenutka kada smo konačno odlučili da otvorimo šaku i pustimo ono što smo predugo stezali.
Najvažnije je naučiti da to prepoznamo.
I da živimo.
Dok još imamo priliku.