- En Glenkoner, koja je 31 godinu bila uz princezu Margaret, opisuje njene navike, putovanja i česte ispade, od mamurluka do odbijanja šampanjca.
- Seća se i kako je kraljica Elizabeta strogo ukorila princa Vilijama kada se odvojio od grupe tokom jahanja.
- U Kraljevskoj loži večeri su često trajale do zore, uz piće, ples i druženje sa kraljicom majkom.
Kraljevski život, posmatran iz neposredne blizine, imao je mnogo više nepredvidivih trenutaka nego što su otkrivale zvanične fotografije. En Glenkoner, koja je 31 godinu bila dvorska dama princeze Margaret, opisuje putovanja, porodične vikende i večeri koje su se završavale tek pred zoru. U njenim sećanjima ima mesta za princezin mamurluk, strogu reakciju kraljice Elizabete na Vilijamovu neposlušnost, ali i za brojne zgode u kojima se dvorski protokol sudarao sa svakodnevnim životom.
Njenu veliku ispovest za "Dejli mejl" preno
Princeza Margaret nije volela šampanjac
Princeza Margaret nije bila ljubiteljka šampanjca. Zapravo, govorila je da ljudima od njega dah miriše na izmet — što nije nešto što primetite ako ga i sami pijete.
Jedna od mojih uloga kao dvorske dame i saputnice princeze Margaret bila je da naše, često slavne, domaćine unapred obavestim o tome šta joj se sviđa.
Govorila bih im kakvo cveće voli — uglavnom mirisni grašak, ako je odgovarajuće doba godine. Što se tiče onoga što bi volela da pije, odgovor je bio džin-tonik za ručak i viski sa soda-vodom uveče, po mogućstvu Grouse. Bez šampanjca!
Putovanje po svetu sa princezom bilo je veoma zabavno. Nedavno sam, pregledajući jedan od svojih najranijih albuma, shvatila da sam tokom gotovo 100 godina života imala sreću da putujem na neka fascinantna mesta.
Putovanje u Nju Orleans tokom Mardi Graa pokazalo se kao preveliko iskušenje i za princezu Margaret i za njenu sobaricu. Provele smo sjajan dan gledajući kako prolaze karnevalska kola i uživajući u karnevalu. Sve je bilo veoma zabavno, ali se rum točio celog dana.
Zadatak sobarice bio je da princezi Margaret pripremi kupku, ali je jadna žena bila toliko pijana da je ušla u kupatilo na sve četiri, jedva uspevajući da dohvati slavine.
Nekako sam uspela da je vratim u njenu sobu. Potom sam se vratila, pustila vodu i rekla princezi Margaret da se sobarica ne oseća dobro. Princeza se samo nadala da će sobarici sledećeg dana biti bolje i nije bila nimalo ljuta što nije mogla da obavi svoje dužnosti.
Umela je da bude ljubazna i rado je prelazila preko takvih stvari.
Međutim, sledećeg dana trebalo je da posetimo istorijsku kuću koju je vlasnica, jedna fina žena, cele godine sređivala pripremajući se za posetu. Sobarica je tiho pokucala na vrata i rekla: „Žao mi je, ali izgleda da ne mogu da probudim princezu Margaret. Kaže da je boli glava.“
Promrmljala sam: „Pa, moraće da ustane“, i pokušala da je ohrabrim da ustane. Uglavnom je to uspevalo, ali je ovom prilikom jednostavno rekla: „O, En, prestani da me maltretiraš“, i ponovo povukla pokrivač preko glave.
Na kraju sam morala da pozovem gospođu čiju je kuću trebalo da posetimo i kažem joj da je princeza Margaret bolesna i da ću ja doći u njeno ime. Jadna žena je, naravno, bila izuzetno razočarana i briznula je u plač tokom telefonskog razgovora. Nikada se nismo vratile na Mardi Gra.
Noćni let, piće i doručak pre dolaska u Australiju
Stići od tačke A do tačke B sa princezom Margaret ponekad je bio izazov, a briga o tome da ne razočara ljude bila je važan deo moje uloge kao njene dvorske dame.
Dug let svakako je mogao da bude naporan, posebno kada smo bile u zvaničnoj poseti i kada se očekivalo da po dolasku pozdravimo ljude. Najgori trenutak dogodio se tokom druge etape našeg leta za Australiju.
Putovanje smo prekinule u Singapuru, gde smo posetile botaničke bašte i provele dva divna dana. Princeza Margaret bila je veoma vesela kada smo se ukrcale na let za Kanberu.
Trebalo je da to bude noćni let, ali, pošto smo putovale u pravcu sunca, nije se smračilo, a princeza Margaret nije bila raspoložena za spavanje. U to vreme moglo je da se puši u avionu, a ona je rekla: „Hajde, En, da odemo do šanka i popijemo piće.“
Tako smo sedele tamo dok je ona pušila i obe uživale u piću, sve dok iznenada nije odlučila: „Hajde da rano doručkujemo.“ Pozvala je kabinsko osoblje i rekla: „Ledi Glenkoner i ja ćemo kuvana jaja i štapiće tosta.“
Problem je nastao kada smo stigle u Australiju. Pošto nije spavala, bila je veoma umorna i prilično mrzovoljna, pa je počela da prolazi pored stotina devojčica iz izviđačke organizacije koje su čekale da je pozdrave.
Bila je to moja prva poseta inostranstvu sa njom, pa sam bila pomalo zabrinuta. Ipak, povukla sam je u stranu i rekla: „Gospođo, veoma mi je žao što vas to pitam, ali devojčice čekaju ovde satima. Znam koliko ste ljubazni i da ne biste želeli da ih razočarate. Da li biste možda mogli samo da priđete i pozdravite ih?“
Moram da joj odam priznanje: učinila je to. Ponekad je moja moć ubeđivanja delovala, za razliku od onog katastrofalnog mamurluka u Nju Orleansu.
Putovala sam po celom svetu sa svojim mužem Kolinom Tenantom, a kasnije i sa princezom Margaret, ali neka od mojih najlepših sećanja vezana su za putovanja na koja smo odlazili iz našeg divnog doma u Škotskoj. Ne mogu reći da su putovanja u zemlji bila manje nepredvidiva od putovanja u inostranstvo.
Predstava koju nisu smele da napuste
Ljudi bi možda bili iznenađeni kada bi saznali da je sestra pokojne kraljice bila veoma zainteresovana za gledanje avangardnih predstava na edinburškom festivalu Frindž. Mislim da joj se dopadao osećaj da prati najnovije umetničke tokove.
Kada bi princeza Margaret boravila kod mene i mog muža u Glenu, našem veličanstvenom domu u škotskoj pograničnoj oblasti, slala bih joj program Edinburškog festivala. Vraćala bi mi ga sa označenim predstavama koje je želela da vidi. Neke su bile uspešnije od drugih.
„O, En, idemo li malo da se proveselimo?“, govorila bi dok smo se spremali za putovanje minibusom u Edinburg.
Jedne godine svi smo se ugurali u malo pozorište kako bismo gledali predstavu u kojoj su ljudi govorili iz četiri kante za smeće poređane na sceni. Bilo je jednostavno užasno.
„Gospođo“, šapnula sam, „ovo je užasno. Mislite li da bismo mogle da odemo?“
„Bojim se da ne“, odgovorila je. „Žao mi je, ali bi to bilo u svim novinama ako bih izašla. Bojim se da ćemo morati da izdržimo.“ Naravno, bila je u pravu, pa smo ceo sat sedele i gledale kante za smeće koje govore.
Tokom lovačkog vikenda u zamku Balmoral, u avgustu 1990. godine, pili smo piće u salonu kada sam sela na stolicu pored kamina. „Ustani sa te stolice!“, viknula je princeza Margaret.
Skočila sam. „Oh! Gospođo, šta se dešava? Šta sam uradila?“
Odgovorila je: „To je stolica kraljice Viktorije; nikome nije dozvoljeno da sedi na njoj.“
Ispostavilo se da je ta stolica od brezovog drveta, presvučena tartanom i satenom, bila omiljena stolica kraljice Viktorije i da se tamo čuva u znak sećanja na nju. Na njoj nije bilo konopca, pa čak ni šišarke koja bi nagovestila da na nju ne treba sesti. Bilo je prilično neprijatno.
Inače, bio je to divan vikend. Princeza Dajana bila je tamo sa Vilijamom i Harijem, kao i Sara Ferguson sa Beatris i Evgenijom, koja je još bila beba, a tu su bili i Zara i Piter Filips.
Princezin sin Dejvid Linli takođe je bio tamo. Bio je približno Dajaninih godina i zajedno su se lepo provodili. Dajana je blistala u društvu svojih vršnjaka, dok je princ Čarls bio znatno ozbiljniji i više okrenut knjigama. Na fotografijama izgleda tako srećno; obožavala je dečake, a jahanje ponija sa njima ili vožnja u sportskom automobilu Dejvida Linlija bili su upravo ono u čemu je uživala tokom vikenda.
Bio je to veoma opušten porodični vikend i sve je išlo glatko, dok kasnije tog popodneva, čekajući princezu Margaret u zamku, nisam čula povišene glasove spolja.
Kraljica kao stroga baka
Provirila sam kroz prozor i videla kraljicu kako grdi princa Vilijama, koji je sedeo na svom poniju na prilazu. Mora da je imao oko osam godina. Tiho sam se odmakla od prozora, ne želeći da me vide, i ispričala princezi Margaret šta sam videla. Rekla je: „Oh, pitam se šta se dogodilo. Pitaću kraljicu.“
Kasnije te večeri rekla mi je da je princ Vilijam jahanje započeo sa konjušarem i svojim rođacima, ali se odvojio od grupe i sam vratio u zamak, a da nikoga nije obavestio. Konjušari su ga očajnički tražili.
Možete zamisliti koliko su bili prestrašeni pri pomisli da je možda pao i udario glavom, a da niko ne zna gde se nalazi. Princeza Margaret rekla je: „Kraljica je bila sasvim u pravu što ga je dobro izgrdila.“
Mogu da zamislim da je to ista reakcija kao kada vaše dete iz nekog razloga iznenada potrči na put. Morate mu objasniti koliko ozbiljne posledice to može da ima.
Večeri kod kraljice majke završavale su se pred zoru
Pre nego što je postala poznata kao dom Endrua Mauntbatena-Vindzora, Kraljevska loža bila je mesto u kojem je živela kraljica majka. Kolin i ja bili smo pozivani dva puta godišnje: na letnji vikend i na lovačko okupljanje.
Biti pozvan na vikend u Kraljevsku ložu značilo je znati da ćete se divno provesti. Kraljica majka jednostavno je znala kako da se zabavi — kao da nikada ranije nije popila piće, pa ga je odjednom otkrila — stvarajući atmosferu nestašluka i veselja.
Kraljica majka sa gostima u Kraljevskoj loži, svom domu u Vindzoru, 1982. godine. Fotografija ustupljena ljubaznošću ledi En Glenkoner.
Kraljevska loža bila je pomalo zapuštena; mislim da godinama ništa u njoj nije menjano. Kraljica majka se time svakako nije previše opterećivala — jednostavno je tako volela. Spavaće sobe bile su sasvim u redu, mada prilično skromne, a sve zavese poticale su iz predratnog perioda.
Slavine u kupatilu nisu se zatvarale kako treba, a linoleum na podu uvijao se na ivicama. Ništa od toga nije bilo važno; tamo se nije odlazilo zbog raskošnog enterijera.
Odveli bi vas u salon, gde bi vam paž ponudio ukusno posluženje uz čaj: sendviče sa krastavcem i Marmajtom, kolače sa šlagom i džemom, kolače sa brendijem, eklere, ukusne domaće kekse i tortu.
Zatim biste otišli na sprat da se presvučete za večeru. Vaš kofer već bi bio raspakovan, što je moglo da bude prava noćna mora dok biste preturali po ormarićima i fiokama tražeći hulahopke ili nakit.
Kada bismo konačno sve pronašli, obukli bismo se za večeru. Kolin bi nosio smoking sa crnom leptir-mašnom, a ja bih uvek bila u dugoj haljini. Kada bismo stigli u dnevnu sobu, sa gramofona bi se čula muzika.
Kraljica majka stajala bi na sredini sobe, obučena u krinolinu, sa džinom i Duboneom u ruci. Uvek je bilo lepo upoznati sve koji je trebalo da provedu vikend tamo. Posle otprilike tri četvrtine sata, ili kada bi se završila „Tatina armija“, koja se često prikazivala na televizoru u uglu sobe, pozvali bi nas na večeru.
Večera bi bila ukusna, uz obilje vina: belog uz predjelo, crvenog uz glavno jelo i šampanjca uz desert. Posle obroka sledili bi muzika i ples.
U jednom trenutku kraljica majka rekla bi: „Mislim da je uskoro vreme za spavanje“, poželela nam svima laku noć i otišla na počinak. Princeza Margaret bi tada rekla: „Pa, mene krevet još ne zove!“ Srca bi nam klonula jer smo znali da neko mora da ostane budan sa njom.
Naizmenično bismo joj pravili društvo, ponekad i do pola četiri ujutru. Kada bi došao red na nas, Kolin bi u nekom trenutku rekao: „Gospođo, bojim se da moram u krevet jer sutra idemo u lov“, pa bih ja bila primorana da kažem koliko bih volela da ostanem na još jednom piću. Bilo je iscrpljujuće, ali zabavno.
Nepredvidivi Kolin i nezaboravno putovanje u Veliki kanjon
Princeza Margaret ni izbliza nije bila toliko nepredvidiva i eksplozivna kao moj muž Kolin Tenant.
Odmori sa njim bili su napeti. Mogao je da bude izuzetno zabavan, dobro je poznavao sve i umeo da pronađe zanimljiva mesta za obilazak i aktivnosti. Ali nikada niste znali kada će ga nešto iznervirati i izazvati izliv besa koji je prevazilazio sve što bi većina ljudi ikada videla.
Upravo je sa tom nepredvidivošću bilo tako teško nositi se: isti događaj koji bi ga jednog dana zabavio već sledećeg mogao je da ga razbesni. Bio je to deo njegove ličnosti na koji sam morala da se naviknem i naučim kako da se sa njim nosim.
Jedno putovanje na zapadnu obalu Amerike, na koje smo 1979. godine otišli sa našim ćerkama bliznakinjama Ejmi i Mej i sinom Kristoferom, pokazalo se nezaboravnim, ali ne iz sasvim pozitivnih razloga.
Avionom smo stigli do Velikog kanjona. Nikada ranije nisam bila tamo i potpuno me je zadivila njegova lepota. Kolin je bio odlučan u nameri da barem neko od nas krene na putovanje mazgom do dna kanjona. On se previše plašio, a deca su bila premala, pa je meni preostalo da krenem.
Neko je vodio moju divnu, pospanu mazgu sa velikim ušima, ali sam morala da joj držim glavu okrenutu preko ivice uske staze kako ne bi skliznula preko ruba. Bilo je vrelo i zastrašujuće.
Na povratku smo sa vrha kanjona čuli najstrašniju viku i vrisku. „O, Bože“, pomislila sam, „to zvuči kao Kolin. Opet se zbog nečega uznemirio.“
Čovek koji je vodio našu turu bio je besan. „Ko je taj ludak gore? Zar ne zna koliko je ovo opasno? Mogao bi da uplaši mazge.“ Viknuo je: „Ćuti!“, što je, naravno, samo pogoršalo stvari sa Kolinom.
Kada smo stigli do vrha, Kolin je bio potpuno crven u licu i vikao je na jadnu Barbaru, našu dadilju, koja će kasnije postati dadilja princa Vilijama i princa Harija.
Želeo je da se nagne preko ivice kanjona i fotografiše me dok se vraćam. Naravno, nije trebalo prilaziti toliko blizu ivici i Barbara je s pravom odbila. To je Kolina potpuno razbesnelo, pa ju je odmah otpustio. Srećom, Barbara ga je jednostavno ignorisala i do večere je već bila vraćena na posao.
Upravo su me te lude, ponekad opasne avanture sa Kolinom pripremile za putovanja po svetu sa princezom Margaret.
Tajni obilazak male kuće princeze Elizabete
Oduvek me je fascinirala Velška kuća, odnosno Y Bwthyn Bach, mala kuća za igru sa slamnatim krovom koju je narod Velsa poklonio tadašnjoj princezi Elizabeti 1932. godine.
Kuća se nalazila u dvorištu Kraljevske lože i, dok su svi sedeli i ćaskali, ja sam se iskrala da je malo razgledam.
Uvukla sam se unutra i otkrila da je prelepa. U prizemlju je bila kuhinja sa funkcionalnim priključcima za gas i struju, a na kuhinjskom stolu stajao je presladak mali plavo-beli servis za čaj.
Druga prostorija, u koju sam jedva mogla da zavirim, bila je dnevna soba. Iznad kamina nalazila se čak i uramljena fotografija kraljice majke, a tu je bila i polica sa mnoštvom sićušnih knjiga.
Nažalost, nisam mogla da se smestim na spratu kako bih pogledala spavaću sobu i kupatilo. Ipak, veoma mi je drago što me nisu uhvatili — bilo bi jako neprijatno da je kraljica majka naišla i videla me kako ležim na vratima, sa nogama koje vire napolje", ispričala je za "Dejli mejl".