- Stereotipi o 'muškim' i 'ženskim' poslovima i dalje određuju ko kuva, čisti, popravlja i brine o deci, iako porodica ne funkcioniše po podeli na sektore.
- Kućne obaveze i mentalni teret treba da se dele ravnopravno, bez toga da jedan partner bude glavni organizator doma.
- Deca iz svakodnevnog ponašanja roditelja uče da briga o domu nije vezana za pol, već za odgovornost i saradnju.
Rečenice koje zvuče bezazleno često su samo odraz obrazaca koje generacijama prenosimo iz jedne porodice u drugu. I upravo zbog njih se i danas pojedini kućni poslovi, briga o deci i svakodnevne obaveze automatski povezuju sa ženama, dok se popravke, finansije ili fizički poslovi češće smatraju muškim zadatkom.
Ali kuća nije firma sa podeljenim sektorima, niti porodica funkcioniše po principu „ovo je njegovo, ovo je njeno“.
Postoje poslovi koje treba obaviti, a ne poslovi koje određeni pol mora da obavlja.
Kada žena „ne pomaže“ muškarcu, već oboje brinu o svom domu
Jedna od najvećih promena nastaje već u načinu na koji govorimo o kućnim obavezama. Kada muškarac opere sudove, često se kaže da je „pomogao ženi“. Kada žena spremi večeru, retko ko kaže da je „pomogla mužu“.
U toj naizgled maloj razlici krije se važna poruka, kao da je kuća prvenstveno ženina odgovornost, a muškarac je gost koji može da uskoči kada ima vremena.
Ravnopravniji model polazi od potpuno drugačije ideje, oboje žive u tom domu, oboje koriste ono što se u njemu nalazi i zato oboje imaju odgovornost da o njemu brinu.
To ne znači da svaki posao mora biti podeljen strogo 50:50. Jedna osoba može više da kuva, druga da se bavi automobilom, računima ili popravkama. Bitno je da se ne napravi nevidljiva podela u kojoj jedna osoba nosi najveći deo svakodnevnog tereta samo zato što je žena.
Najteži posao često nije onaj koji se vidi
Kada govorimo o kućnim obavezama, često računamo samo ono što je fizički urađeno.
Ko je oprao veš? Ko je usisao? Ko je otišao u prodavnicu?
Ali postoji još jedan sloj posla koji se mnogo teže vidi.
- Ko je primetio da detetu treba nova garderoba?
- Ko je zapamtio da treba zakazati pregled?
- Ko je razmišljao šta će porodica jesti naredna tri dana?
- Ko je proverio da li dete ima sve za školu?
- Ko planira rođendane, kupovine, obaveze i termine?
To je takozvani mentalni teret, stalno planiranje i organizovanje života porodice.
Kada se i taj deo odgovornosti deli, odnos među partnerima može da izgleda potpuno drugačije. Ne postoji jedna osoba koja je „glavni organizator“, dok druga čeka instrukcije.
Deca uče ono što gledaju
Možda je najvažniji deo upravo ono što deca vide.
Dete ne uči o podeli poslova samo iz onoga što mu roditelji govore. Uči iz svakodnevnog života.
Ako devojčica stalno vidi majku kako kuva, pere, pegla, brine o deci i organizuje porodicu, a oca koji se uglavnom bavi poslovima van kuće, lako može da zaključi da je to prirodna podela.
Ako dečak odrasta sa porukom da „muškarac ne kuva“ ili da „nije njegov posao da čisti“, takav obrazac može poneti sa sobom i u odraslo doba.
Ali ako dete vidi oca kako sprema ručak, majku kako sastavlja policu, roditelje koji zajedno brinu o deci i zajedno odlučuju ko će šta uraditi, dobija drugačiju lekciju, briga o porodici nije ženska osobina, a samostalnost nije muška privilegija.
Ravnopravnost ne znači da sve mora biti identično
Važno je naglasiti i da ravnopravnost ne znači da partneri moraju da rade potpuno isti broj poslova ili da svaki zadatak mora da se deli napola.
Porodice imaju različite okolnosti. Ako jedna osoba radi duže, druga možda preuzima više kućnih obaveza. Ako jedan partner uživa u kuvanju, sasvim je prirodno da češće kuva. Ako se drugi bolje snalazi sa finansijama ili tehničkim stvarima, može preuzeti taj deo.
Problem nije u tome što partneri imaju različite uloge. Problem nastaje kada se uloga dodeljuje samo zato što je neko muškarac ili žena.
Kada se promeni podela poslova, često se promeni i atmosfera u kući
Na kraju, priča o „muškim“ i „ženskim“ poslovima zapravo je priča o mnogo većoj stvari, o tome kako porodica funkcioniše.
Kada se odgovornost deli, smanjuje se mogućnost da se jedna osoba oseća kao da sve mora sama. Ako oba partnera poznaju potrebe domaćinstva, manje je potrebe za stalnim podsećanjem. Kada oba roditelja učestvuju u brizi o deci, dete dobija više prostora da izgradi odnos sa svakim od njih.
A kada deca odrastaju uz roditelje koji ne dele svet na „ovo je za muškarce“ i „ovo je za žene“, dobijaju možda jednu od najvažnijih životnih lekcija. Nije važno ko si. Važno je da umeš da se brineš o sebi, ljudima koje voliš i životu koji zajedno gradite.
Jer porodica nije mesto u kojem neko „pomaže“ drugome da živi. Porodica je zajednica u kojoj svi učestvuju.