Verica Rakočević, dama vanvremenskog stila,više od četiri decenije gradi prepoznatljiv modni izraz, dosledna svom ukusu i uverenjima. Ponosna je na revije i uspehe širom sveta, ali joj posebno znači to što je sama krčila put i što danas svakoga može da pogleda u oči. Sloboda da kaže ono što misli za nju je dragocen deo svega što je stekla. I danas se poslu posvećuje sa žarom koji ne jenjava, iznenađena i sama energijom sa kojom stvara. U toj radoznalosti i zadovoljstvu dok radi možda se najbolje prepoznaje žena koja je svoje ime pretvorila u modni potpis.
Stiže "Metamorfoza"
Šta ima novo kod vas na poslovnom planu? Kakve su vam ideje za predstojeću sezonu?
- Imam veliku satisfakciju i zadovoljstvo što se posle 43 godine moji komadi traže kao u najboljim vremenima. S obzirom na to da više ne pravim revije u zemlji, u ateljeu kontinuirano osmišljavamo nove unikatne komade. Trenutno je u radu kolekcija „Metamorfoza“. Trudila sam se da konstrukcijski osmislim modele koji promenom namene i detalja mogu da budu tri u jedan. Vodim računa o tome da moji klijenti, naviknuti na prirodne materijale i savršenu izradu, to i dalje dobijaju od VR brenda. Svila, vuna i kašmir, uz deo kolekcije od trikotaže, obeležiće jesen.
Neko ste ko je napravio revoluciju na našoj modnoj sceni. Od kog modnog pravila vi nikada ne odstupate?
- Pravilo broj jedan i najvažnije jeste da je klijent uvek u pravu. Moje modno pravilo je da po svaku cenu sledim svoj stil, da ne jurim za trendovima i da insistiram na prirodnim materijalima i vrhunskoj izradi.
Kako dame odabirom garderobe mogu da izgledaju mlađe i zgodnije i gde najčešće greše?
- Garderoba nije tu da bismo izgledali mlađe, već da upotpuni naš sadržaj i istakne karakter. Najveća greška je upravo u begu od svojih godina. Ako stil ne prati vašu energiju i harizmu, onda dolazimo do toga da žene, želeći da kroz garderobu izgledaju mlađe, prave karikature od sebe. Prva ne poštujem nametnute standarde vezane za godine, ali postoje granice dobrog ukusa koje ne bi smele da se pređu.
"Moj privatni i poslovni život je vrteška"
Možete li da izdvojite najteži i najlepši trenutak u dosadašnjoj karijeri? Pričalo se da ste zbog prevare upali u dugove, te da ste morali čak tri stana u Beogradu, šta je od toga istina?
- Moj privatni i poslovni život je vrteška – kada ste na visini, bude vam malo muka, a spuštajući se ka dnu već čekate sledeći krug da se ponovo popnete. Najlepši i najteži trenutak u isto vreme bio je 1993. godine, kada sam za vreme sankcija dovela top-model Jasmin Gauri i deset top-manekenki agencije Fashion iz Milana. Ozbiljan pad i najteži period bilo je preuzimanje proizvodnje Jugoeksporta, gde sam potpisala ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji na deset godina, preuzela 40 radnika, a uz to plaćala još osam radnika zaposlenih u prodaji u prodavnicama u Beogradu i Novom Sadu. Posle dve godine, kada sam adaptirala proizvodni prostor od 600 kvadrata, spletkarenjem se završila ta avantura. Gubitak je iznosio milion evra koje sam zaradila tokom sedam godina u Italiji.
Kako je izgledao vaš život u Italiji?
- Poslovno, bio je to najlepši period u mojoj karijeri. Nažalost, moja nostalgija, ogromna ljubav prema Srbiji – koja mi baš i nije uzvraćala tu ljubav – i naivno verovanje da ozbiljan biznis može da se vodi bez kolaboracije sa sistemom učinili su svoje. Uvek sam poslovno bila van bilo kakve kolaboracije. Nikada nisam želela da moj biznis ili eventualni uspeh zavise od bilo kog sistema. Valjda zato i trajem i uvek mogu da iznesem svoje mišljenje bez stida.
Koga iz modnog sveta najviše cenite i čiji rad vam se dopada? Sa druge strane, koja naša javna ličnost, po vašem mišljenju, ima najbolji stil?
- Sonja Krstić je osoba čijem se radu i karakteru beskrajno divim kod nas. U svetu je to Antonio Maras, koji je 1999. godine počinjao da radi visoku modu, u isto vreme kada sam ja imala prvu reviju visoke mode u Rimu. Danas on ima svoje radnje u najvećim gradovima sveta, a ja butik od 35 kvadrata koji iznajmljujem od grada. Kada se rodiš u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu, onda bude tako. Žena čiji stil cenim jeste ona koja je uvek svoja i dosledna životnim i modnim principima – Jelena Ivanović.
Malo ko zna da Verica piše poeziju
Da se vratimo malo na vaše početke...Jednom prilikom ste izjavili da vam je dolazak u Beograd i polazak u srednju školu, koju su pohađala i deca iz imućnijih porodica, stvorio osećaj niže vrednosti. Kako ste se sa tim nosili i izborili?
- To je malo pogrešna interpretacija onoga što sam izgovorila. Posle osnovne škole, koju sam završila u Dobanovcima – moj otac je bio direktor poljoprivrednog dobra „Soko Salaš“ blizu Dobanovaca – krenula sam u Devetu beogradsku gimnaziju. Bila sam stidljiva i nesigurna i dolazila sam iz porodice koja je živela skromno. Radio je samo tata, bilo nas je četvoro i nisam baš mogla, kao sve devojčice iz škole, da imam ono što su druga deca imala.
Iz te povučenosti i stidljivosti izašla je moja divna poezija, za koju sam dobila i nagradu koju mi je lično uručio Matija Bećković. Možda će ova informacija pomoći onima koji tvrde da mi tekstove ispod objava na Instagramu piše veštačka inteligencija. (smeh)
Zanimljivo je da ste zapravo želeli da studirate medicinu, a završili ste na pedagogiji, potom i na defektologiji. Da li ste se ikada time bavili i kako ste dospeli u svet mode?
- Posle gimnazije želela sam da upišem medicinu, ali sam pala na prijemnom ispitu. Upisala sam pedagogiju na Filozofskom fakultetu, završila dve godine i prebacila se na Višu defektološku školu – tada još nije postojao fakultet. Po završetku sam se udala i rodila Elenu.
U svet mode dospela sam slučajno. Svi sudbinski događaji u mom životu bili su neplanirani i, očigledno, morali su da se dogode.
"Živim u braku koji nije po standardima"
Neko ste ko ruši stereotipe na svim poljima, pa i kada je ljubav u pitanju. Vaša ljubavna priča sa Veljkom je poput holivudske. Koji je vaš recept za srećan brak? Čime se iznova osvajate i šta najviše volite jedno kod drugog?
- Nema tu nikakvog recepta. Kao i život, i brak ima svoje uspone i padove. Živim u braku koji nije po standardnim pravilima, pa zato nijedan moj savet ne bi mogao da se primeni kada je u pitanju standardna porodica. Najvažnije je ostati svoj u odnosu i praviti samo one kompromise koji ne utiču na to da morate da budete neko drugi. Znači, potrebno je obostrano prihvatanje, kako vrlina tako i mana. Kod Veljka, pored njegovog talenta, najviše cenim tu privrženost privatnom životu i osećaj da je moj štit.
Kako provodite vreme na Avali? Da li i dalje imate baštu i domaće životinje?
- Nemam baštu, ni domaće životinje. Imamo Belu, najdivniju kucu na svetu. I dalje radim od jutra do sutra, tako da za to nemam vremena. Uživam u svom dvorištu, koje zajedno sa Veljkom održavam uz povremenu pomoć baštovana. Imam sreću da mi je atelje, u kojem osmišljavam svoje modne priče, pored kuće, tako da su, posle jutarnjeg rituala ispijanja kafe sa Veljkom, moj radni sto i krojevi u ateljeu sastavni deo prepodnevnog rituala uživanja na Avali. Popodne sam u butiku, tako da je vikend vreme koje koristim da što više dišem punim plućima i uživam u čistom vazduhu.
Poznato je i da mnogo volite da čitate – koju knjigu biste preporučili našim čitaocima?
- Volim da čitam i za to je rezervisano vreme posle ponoći. Moja najtoplija preporuka je knjiga Nadije Hašimi „Biser koji je slomio školjku“.
I za kraj, moram da vas pitam – kako vam polazi za rukom da tako lepo izgledate? Šta vam hrani dušu?
- Moram neskromno da kažem da se i sama divim svojoj energiji. Valjda zato ponekad pošašavim, jer mi broj 78 ne ulazi u glavu i ne mogu da se poistovetim sa njim. Energija.
Nikada se manje nisam negovala, manje trenirala i manje vodila računa o ishrani nego sada. Paradoks, ali je tako. Dušu mi, Bogu hvala, hrani to što su mi deca zdrava, što imam unuke, što sam ja u velikoj snazi, što imam muža pored sebe koji je lud koliko i ja, pa se lepo i svađamo i uživamo, i što još uvek punom snagom volim i radim svoj posao zaključila je Verica Rakočević za "Stil".