Ponekad nas upravo ono o čemu najviše želimo da pričamo može dovesti u neprijatnu situaciju. Kada nam se dogodi veliki uspeh, prirodno je da poželimo da ga podelimo sa drugima, baš kao što jedva čekamo da ispričamo svoje planove kada smo uzbuđeni zbog onoga što nas čeka. Ipak, životna mudrost Sigmunda Frojda kaže da bi sa dve stvari trebalo biti posebno oprezan – sopstvenim uspesima i planovima za budućnost.
Ideja čuvenog osnivača psihoanalize govori o tome da ne treba baš sve deliti sa svima i upravo ona otvara zanimljivo psihološko pitanje. Posebno kada su u pitanju ciljevi – istraživanja su pokazala da u određenim okolnostima javno pričanje o namerama zaista može da utiče na to koliko ćemo se truditi da ih ostvarimo.
1. Ne pričajte svima o svojim uspesima
Prva stvar odnosi se na ono čime se najviše ponosimo – naše uspehe.
Ljudi se prirodno porede sa drugima, pa vest koja za jednu osobu predstavlja razlog za slavlje kod druge može da probudi sasvim drugačija osećanja. Napredovanje na poslu, velika zarada, kupovina nekretnine, srećna veza ili neki drugi uspeh neće svako doživeti na isti način.
Upravo zato pričanje o sopstvenim pobedama može izazvati zavist kod ljudi koji svoja dostignuća porede sa našim.
Ali iz toga ne treba izvući zaključak da svoje uspehe moramo da krijemo. Mnogo korisnija poruka jeste da treba birati kome pričamo o stvarima koje su nam važne. Postoji velika razlika između deljenja sreće sa osobom koja nam iskreno želi dobro i potrebe da svoja dostignuća neprestano dokazujemo pred svima. Uspeh ne postaje manje vredan ako za njega ne zna čitav svet.
2. Budite oprezni kome otkrivate svoje planove
Kada donesemo veliku odluku – da ćemo pokrenuti posao, smršati, napisati knjigu, promeniti karijeru ili završiti važan projekat – često imamo potrebu da to odmah saopštimo drugima.
Problem nastaje kada pričanje o cilju počne da nam pruža deo zadovoljstva koje bi trebalo da dođe tek nakon njegovog ostvarivanja.
I upravo ovde postoji istraživanje koje je vredno pomenuti.
Eksperiment psihologa Golvicera
Psiholog Peter Golvicer sa saradnicima objavio je 2009. godine u časopisu Psychological Science istraživanje sastavljeno od četiri eksperimenta. Rezultati su pokazali da su određene namere povezane sa identitetom, kada su ih drugi ljudi primetili i priznali, bile pretočene u akciju manje intenzivno nego kada su ostale neprimećene.
Istraživači su utvrdili i nešto posebno zanimljivo: priznanje drugih moglo je da proizvede preuranjeni osećaj da osoba već poseduje identitet kojem teži. Drugim rečima, društveno priznanje namere u određenim okolnostima može da pruži deo psihološkog zadovoljstva pre nego što je posao zaista završen.
To, međutim, ne znači da je nauka dokazala jednostavno pravilo „ako nekome kažeš svoj plan, nećeš ga ostvariti“. Istraživanje se odnosilo na specifične, identitetski važne ciljeve i efekat nije isti u svim situacijama.
Kada je ipak dobro govoriti o svojim ciljevima?
Ćutanje samo po sebi nije recept za uspeh. Postoje situacije u kojima razgovor o planovima može biti veoma koristan – posebno kada se obraćamo osobi koja nam može pružiti konkretnu pomoć, stručno mišljenje ili podršku.
Zato je možda važnije pitanje kome govorimo nego da li govorimo.
Ako nekome kažete: „Jednog dana ću napisati knjigu“, i dobijete pohvale kao da ste je već napisali, to nije isto kao kada uredniku ili osobi kojoj verujete pokažete prvih 20 stranica i zatražite konkretan savet.
Psihologija ciljeva takođe pokazuje da precizno određivanje kada, gde i kako ćemo nešto uraditi može pomoći da se namera pretoči u ponašanje. Takvi konkretni planovi u psihologiji se nazivaju implementacionim namerama.
Ne mora svako da zna šta planirate
Suština ove popularne mudrosti zato nije u tome da čovek treba da postane zatvoren, tajanstven ili da nikome ne govori ništa lepo što mu se događa. Poenta je u diskreciji.
Ne mora svako da zna koliko ste uspeli, koliko zarađujete, koji je vaš sledeći veliki potez ili šta pokušavate da izgradite. Najvažnije stvari možete podeliti sa ljudima kojima verujete, dok neke planove ima smisla sačuvati dok ne naprave prve konkretne rezultate.
A kada je reč o ciljevima, možda je najbolji princip jednostavan: manje energije trošiti na pričanje o tome šta ćemo uraditi, a više na prvi konkretan korak koji će nas do toga dovesti.