- Džon Gotman tvrdi da kvalitet veze ne zavisi od toga da li se partneri svađaju, već od načina na koji rešavaju sukobe.
- On odbacuje i mitove da su muškarci po prirodi neverni, da su zajednička interesovanja ključ ljubavi i da veza mora biti savršeno pravedna.
- Najvažniji su poštovanje, emocionalna inteligencija i sprečavanje dugotrajnog udaljavanja koje može da dovede do raspada braka.
Šta uopšte znamo o braku? Čini se da znamo gotovo sve. Od detinjstva smo odrastali uz bajke o "srećnom kraju", a zatim su tu došle televizijske serije, knjige i brojni saveti prijatelja, majki, stručnjaka i blogera. Ipak, uprkos svim tim predstavama o ljubavi i zajedničkom životu, statistika razvoda neumoljivo pokazuje da brak nije ni približno jednostavan kao što smo zamišljali.
Džon Gotman jedan je od najpoznatijih stručnjaka za partnerske odnose, a tokom decenija rada detaljno je proučavao ponašanje parova i obrasce koji se ponavljaju u njihovim odnosima. Njegova istraživanja pokazala su da se na osnovu određenih obrazaca komunikacije može sa velikom preciznošću proceniti budućnost jedne veze.
Iza njega su decenije naučnog rada, brojne knjige i istraživanja, ali i lično iskustvo bračnog života, sa svim njegovim izazovima i greškama. Upravo zato njegovi stavovi često dovode u pitanje uvrežena uverenja o tome kako bi"dobar brak" trebalo da izgleda.
Mit 1: "Dobar par je onaj koji se nikada ne svađa"
Zvuči gotovo idealno: on sluša nju, ona sluša njega, razgovaraju smireno i sve probleme rešavaju bez podizanja tona. Međutim, stvarni život nije reklama za savršen brak.
Ljudi se umaraju, nerviraju, povređuju jedni druge i ponekad sa sobom unose stare zamere koje nisu do kraja razrešene. Zbog toga odsustvo svađa samo po sebi ne znači da je odnos zdrav. Neki parovi izbegavaju neprijatne teme sve dok one ne postanu mnogo veći problem, dok drugi umeju da razgovaraju otvoreno, čak i kada se ne slažu.
Suština nije u tome da sukoba nema, već u tome kako se partneri ponašaju kada do sukoba dođe. Neslaganje ne mora da preraste u ponižavanje, vređanje i međusobno uništavanje.
Ljudi nisu roboti: umaraju se, iritiraju se i nose stare zamere. Jedan format neće funkcionisati za svakoga. Neki izbegavaju osetljive teme kao minska polja, dok drugi o njima otvoreno razgovaraju, poput odraslih. Ključ nije u odsustvu sukoba, već u sposobnosti da se spreči njihovo pretvaranje u bojno polje.
Mit 2: "Muškarci su po prirodi neverni"
Ovo je jedno od najrasprostranjenijih pojednostavljivanja kada se govori o partnerskim odnosima. Neverstvo se ne može objasniti samo polom niti se može svesti na ideju da su muškarci "po prirodi" skloniji prevari.
Na odluku o neverstvu mogu uticati brojni faktori – okolnosti, dostupnost prilike, kvalitet odnosa, emocionalna udaljenost, nezadovoljstvo, potreba za potvrdom ili nerešeni problemi u vezi.
Zato pitanje neverstva nije samo pitanje biologije ili temperamenta, već i odnosa koji se vremenom razvija između dvoje ljudi. Prevara se može dogoditi u različitim vrstama veza i nije rezervisana za jedan pol.
Mit 3: "Zajednička interesovanja su ključ snažne ljubavi"
Na prvi pogled, ovo deluje potpuno logično. Partneri koji zajedno skijaju, posećuju izložbe, putuju, gledaju iste filmove ili rade na zajedničkom poslu trebalo bi da imaju više razloga za bliskost.
Međutim, zajedničke aktivnosti same po sebi nisu garancija dobrog odnosa. Kada dvoje ljudi mnogo vremena provodi radeći istu stvar, razlike u mišljenjima, očekivanjima i načinu funkcionisanja mogu postati još vidljivije.
Rivalstvo, kritika i potreba da jedan partner bude u pravu ponekad mogu stvoriti više napetosti nego bliskosti. Zato snažan brak ne zahteva da partneri budu gotovo identične osobe. Mnogo je važnije da umeju da poštuju međusobne razlike i da jedno drugom ostave dovoljno prostora za sopstvene interese.
Mit 4: "U vezi sve mora da bude savršeno pravedno"
Ovo je trenutak kada brak lako može da počne da liči na knjigovodstvo.
- "Ja sam danas oprao sudove, ti sada moraš da izneseš smeće."
- "Ja sam popustila prošli put, sada je red na tebe."
- "Uradio sam više, pa očekujem da ti sada uradiš isto."
Kada partneri počnu da vode preciznu evidenciju o tome ko je šta uradio i koliko je dao, odnos postaje sistem dugovanja, a ne zajednički život.
Prave veze se ne grade na sistemu "depozita" i međusobnih dugova. U zdravom paru svaka osoba daje zato što želi, a ne zato što "mora".
To ne znači da odgovornosti u vezi treba zanemariti, već da odnos ne bi trebalo da funkcioniše po principu stalnog sabiranja i oduzimanja usluga.
Mit 5: "Neverstvo je glavni uzrok razvoda"
Neverstvo može ozbiljno da naruši odnos, ali problemi u braku često počinju mnogo ranije i mnogo tiše.
Najpre se razgovara sve manje. Zatim partneri prestaju da dele ono što im se događa tokom dana. Pogledi se sve ređe sreću, nežnost postaje izuzetak, a osoba sa kojom ste nekada delili najdublje misli polako počinje da vam deluje kao stranac.
Upravo emocionalna udaljenost može postati jedan od najtežih problema u vezi. Kada se godinama gomilaju neizgovorene zamerke, razočaranja i osećaj da vas druga osoba više ne razume, odnos može postati veoma teško popraviti.
Problem zato često nije samo u jednom događaju koji je „uništio brak“, već u dugotrajnom procesu udaljavanja koje mu je prethodilo.
Šta je zaista važno u dugom braku?
Prema Gotmanovom pristupu, dugotrajan i zadovoljavajući brak ne zahteva da dvoje ljudi budu isti. Partneri mogu imati potpuno različite karaktere, interesovanja, navike i poglede na život, a da ipak izgrade stabilan odnos.
Mnogo je važnije kako se ophode jedno prema drugom, posebno u trenucima neslaganja.
U savremenoj psihologiji često se govori o emocionalnoj inteligenciji – sposobnosti da prepoznamo sopstvene emocije, ali i da razumemo ono što se događa drugoj osobi.
To je kada razumeš osećanja druge osobe i svoja. Kada možeš da kažeš: "Umoran/umorna sam", a ne: "Sve si upropastio/uprospastila". Kada poštuješ granice, čak i kada si ljut. Kada želiš da budeš tu ne iz dužnosti, već zato što osećaš da je to tvoj dom.
Upravo takve svakodnevne stvari često imaju veću težinu od velikih romantičnih gestova. Način na koji partneri razgovaraju, slušaju se, pokazuju poštovanje i reaguju kada je druga osoba povređena može vremenom napraviti ogromnu razliku.
Kada brak više nije samo "u krizi"?
Postoje odnosi u kojima problemi predstavljaju prolaznu fazu, ali postoje i oni u kojima je negativna atmosfera postala gotovo svakodnevna.
Takav brak može ličiti na život u kući u kojoj plafon neprestano prokišnjava, zidovi postaju sve teži, a u vazduhu stalno postoji osećaj napetosti. U takvom okruženju ne stradaju samo partneri. Posledice mogu osećati i deca koja odrastaju uz stalne konflikte, hladnoću, ponižavanje ili strah.
Zato brak ne treba održavati po svaku cenu samo zato što postoji papir, zbog mišljenja okoline ili zbog straha od samoće. Ni deca ne bi trebalo da budu jedini razlog zbog kog odrasli ostaju zarobljeni u odnosu koji je postao destruktivan.
Ponekad je najvažnije pitanje upravo ono koje se najteže postavlja: da li ovaj odnos još predstavlja sigurno mesto za ljude koji u njemu žive?