- Daril Hana je kao dete imala dijagnozu zbog koje su lekari predlagali ustanovu i lekove, ali je njena majka to odbila i školovala je kod kuće.
- Kasnije je postala uspešna glumica, a tek 2013. javno je otkrila da ima autizam i da je godinama skrivala svoje teškoće sa javnošću.
Kada je Daril Hana imala pet godina, lekari su pozvali njenu majku u ordinaciju i objasnili šta dalje treba preduzeti.
Devojčici su bili potrebni lekovi. Trebalo je da bude smeštena u ustanovu. Trebalo je da bude sklonjena negde daleko od uobičajenog sveta, jer taj svet i ovo dete jednostavno nisu bili kompatibilni. Njena majka, Suzan, rekla je „ne”. To odbijanje je bila prekretnica od koje je sve ostalo zavisilo.
Daril Kristin Hana rođena je 3. decembra 1960. godine u Čikagu, u državi Ilinois, kao ćerka Suzan Džin Mecger — učiteljice koja je kasnije postala producentkinja — i Donalda Kristijana Hane, vlasnika kompanije za prevoz tereta tegljačima i baržama na Velikim jezerima. Roditelji su joj se razveli kada je imala sedam godina. Majka se potom udala za biznismena Džerolda Vekslera — brata Haskela Vekslera, jednog od najslavnijih direktora fotografije u istoriji američkog filma.
Daril je odrastala u domu u kojem film nije bio daleki san, već tema o kojoj se svakodnevno razgovaralo. Imala je direktan pristup svetu koji će je na kraju spasti, i to pre nego što je uopšte znala da joj je spasavanje potrebno.
Kao mala, doživljavala je svet na načine koji su uznemiravali sve oko nje. Neprestano se njihala napred-nazad — što je bio način da se umiri, iako šezdesetih godina još nije postojao izraz za takvo ponašanje. Ostvarivanje kontakta očima predstavljalo joj je poteškoću. Prostorije pune ljudi izazivale su kod nje osećaj preopterećenosti. Školske učionice su je iscrpljivale na načine koje nije umela da objasni. Društvene situacije, koje su drugoj deci delovale prirodno i instinktivno, njoj su ličile na strani jezik koji nikada nije učila.
Medicinski okviri šezdesetih godina nisu nudili adekvatan način za razumevanje onoga što se dešava. Lekari su se i dalje rukovodili teorijom o „majci-frižideru” — danas odbačenim verovanjem da autizam izazivaju hladne majke lišene emocija. Preporučeni tretman za dete poput Daril podrazumevao je izdvajanje iz sredine: lekove, smeštaj u ustanovu i izolaciju. Lekari koji su savetovali Suzan da skloni ćerku nisu bili čudovišta. Jednostavno su delovali u okvirima koji nisu ostavljali mesta za istinu.
Suzan je to odbila. Umesto toga, ispisala je Daril iz škole i godinu dana je školovala kod kuće. Zatim se sa ćerkom privremeno preselila na Jamajku, nadajući se da će mirnije okruženje, sa manje nadražaja, pružiti detetu prostora da odahne. Dala je Daril vremena. Pružila joj je strpljenje. Pružila joj je tišinu onda kada je tišina bila potrebna. I, sasvim slučajno, podarila joj je ono što je sve promenilo.
Deril je kao dete patila od nesanice. Nije mogla da spava. Zato je gledala filmove. Gledala ih je usred noći, sama u mraku, upijajući ih uz onu vrstu intenzivne usredsređenosti koja će kasnije biti prepoznata kao jedan od posebnih darova njene neurološke građe. Gledala je "Čarobnjaka iz Oza" i osetila kako se u njoj nešto rasplamsava. Kasnije je govorila da je to bio film koji je prvi zapalio iskru njene mašte.
Kada je imala jedanaest godina, shvatila je nešto o čemu većina dece nikada ne razmišlja: filmovi ne nastaju tek tako, sami od sebe. Neko ih stvara. A ako ih neko stvara, onda i ona sama može postati ta osoba koja ih stvara. Počela je da pravi planove.
Učila je balet kod Marije Talčif — jedne od najvećih američkih balerina dvadesetog veka, prve primabalerine indijanskog porekla, žene izuzetne discipline i preciznosti. Studirala je glumu u pozorištu „Gudman” u Čikagu. Pohađala je progresivnu školu „Frensis V. Parker”. Diplomirala je na Fakultetu za pozorišnu umetnost Univerziteta Južne Kalifornije. Zatim se sa sedamnaest godina preselila u Los Anđeles sa namerom da postane glumica.
Na filmu je debitovala manjom ulogom u hororu Brajana de Palme "Bes" (The Fury) iz 1978. godine. Imala je sedamnaest godina. Još mnogo pre nego što bi većina ljudi to shvatila, ona je razumela da način na koji njen um funkcioniše — intenzivna usredsređenost, duboka mašta, sposobnost da se potpuno uživi u lik — nije mana koju treba lečiti lekovima. Bio je to upravo onaj sklop osobina koji je potreban velikoj glumici.
Godine 1982. pojavila se u ulozi replikanta Pris u filmu Ridlija Skota "Istrebljivač" (Blade Runner). Godine 1984. Ron Hauard joj je dodelio ulogu Medison u filmu "Prskanje" (Splash) — sirene koja pokušava da se snađe u ljudskom svetu čija su joj nepisana pravila delovala čudno i proizvoljno. Tu zbunjenost dočarala je sa posebnom, proživljenom autentičnošću. Malobrojni gledaoci su shvatali koliko je toga bilo stvarno.
Tokom čitave karijere krila je od Holivuda da ima autizam. Ulagala je ogroman trud da na snimanjima i u javnosti deluje neurotipično. Skrivala je svoje ljuljanje. Savladavala je strah od javnih nastupa disciplinom i snagom volje, razvijajući strategije za nošenje s tim koje niko u njenom okruženju nije mogao da primeti.
U međuvremenu je postala jedna od najprepoznatljivijih glumica svoje generacije: "Roksana", "Vol strit", "Čelične magnolije", "Kil Bil". Više od stotinu filmskih i televizijskih ostvarenja tokom četiri decenije. Takođe je, u svojim dvadesetim godinama, svirala klavijature i pevala prateće vokale muzičaru Džeksonu Braunu — jer ju je onaj intenzitet usredsređenosti, koji ju je činio sjajnom glumicom, istovremeno činio i sposobnom muzičarkom.
Ali oni delovi Holivuda koje mnoge glumce privlači, u kojima su drugi uživali, njih se Daril najviše plašila. Televizijske emisije. Premijere. Crveni tepisi. Prostorije pune stranaca koji je posmatraju. Izbegavala ih je. Industrija je to primetila i izvela zaključke kakve uvek izvodi o ženama koje ne glume oduševljenje po komandi: bila je teška. Bila je distancirana. Bila je čudna.
Zapravo, bila je prestravljena. Kasnije je to opisala kao „parališuću stidljivost” koja nije imala nikakve veze sa osećajem nadmoći, već isključivo sa nervnim sistemom koji je svet doživljavao drugačije od ljudi oko nje. Žena koju je publika na ekranu viđala kako nastupa sa potpunim samopouzdanjem, često se borila sa ogromnim strahom čim bi se kamere ugasile.
Decenijama o tome nije javno govorila. A onda se, van okvira njene glumačke karijere, razvijalo nešto drugo. Daril Hana je brinula o planeti sa istim žarom koji je ulagala u sve ostalo. Svoj dom je napajala solarnom energijom. Vozila je automobil na biodizel. Vodila je nedeljni video-blog o zaštiti životne sredine, nudeći održiva rešenja. A kada su njena uverenja to zahtevala, lično se uključivala u akcije.
U junu 2006. godine stigla je na farmu „Saut Sentral” (South Central Farm) — imanje od četrnaest akera u Los Anđelesu, najveću urbanu farmu u Sjedinjenim Državama, osnovanu nakon nemira 1992. godine kako bi se stanovnicima sa niskim primanjima obezbedio prostor za uzgoj hrane. Novi vlasnik imanja, Ralf Horovic, platio je zemljište pet miliona dolara i želeo je da tu izgradi skladište. Više od 350 poljoprivrednika i njihovih porodica bilo je pred gubitkom jedinog mesta na kojem su mogli bilo šta da uzgajaju. Daril se lancima vezala za stablo oraha. Ostala je tamo tri nedelje. Dana 13. juna 2006. godine, vatrogasci su se popeli na drvo i silom je uklonili. Uhapšena je. Ali nije odustala.
Godine 2009. uhapšena je ponovo tokom protesta protiv metode iskopavanja uglja uklanjanjem vrhova planina u Zapadnoj Virdžiniji — postupka koji uništava čitave planinske ekosisteme i truje lokalne izvore vode. U avgustu 2011. godine uhapšena je tokom protesta sedenjem ispred Bele kuće, protiveći se izgradnji predloženog naftovoda „Kistoun XL” (Keystone XL) od Kanade do obale Meksičkog zaliva. U oktobru 2012. godine uhapšena je i pritvorena u okrugu Vud u Teksasu zbog krivičnog dela neovlašćenog ulaska na tuđi posed, nakon što je blokirala mehanizaciju za izgradnju naftovoda. U februaru 2013. ponovo se našla ispred Bele kuće — među četrdeset osam demonstranata, među kojima su bili Robert F. Kenedi Mlađi i borac za građanska prava Džulijan Bond — zahtevajući od predsednika Obame da odbaci projekat naftovoda. „Predsednik Obama je rekao: ’Izvršite pritisak na mene’”, rekla je ona. „Pa, moramo izaći tamo i izvršiti taj pritisak.”
Pet hapšenja. Svako od njih namerno. Svako zbog nečega za šta je verovala da je važnije od njene udobnosti ili ugleda.
Žena koja je decenijama krila ko je zapravo, kako bi se prilagodila holivudskim očekivanjima i opstala, sada je stajala ispred najmoćnijih institucija u zemlji, odbijajući da se pomeri.
Godine 2012. producirala je dokumentarni film "Greedy Lying Bastards" (Alavi lažljivi gadovi), koji se bavio poricanjem klimatskih promena. Održala je uvodne govore na Samitu Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama i Globalnoj poslovnoj konferenciji UN-a o životnoj sredini.
U septembru 2013, u svojoj pedeset drugoj godini, Daril Hana je časopisu "People" otkrila istinu o svom detinjstvu. Ispričala je da su lekari želeli da je smeste u ustanovu kada je imala pet godina. Rekla je da je njena majka to odbila. Dodala je: „Tako sam joj zahvalna što to nije učinila, jer bih verovatno i danas bila tamo da jeste.”
Krila je to skoro pedeset godina. Izgradila je karijeru, javni imidž i čitav život, a da nikada nije izgovorila reč koja je objašnjavala sve u vezi sa njom.
Oko 2014. godine započela je vezu sa kanadskim muzičarem Nilom Jangom — vezu koja je, sasvim u njenom stilu, počela kroz zajednički aktivizam protiv naftovoda „Kistoun XL”. Venčali su se 2018. godine.
Provela je godine u jednoj od najeksponiranijih veza u Americi — sa Džonom F. Kenedijem Mlađim, od 1988. do 1994. — dok se istovremeno borila sa privatnim strahom od javnosti, toliko snažnim da ju je pratio svuda. Uspevala je da se nosi s tim. Nije ga se u potpunosti oslobodila. Delimično ga je prevazišla tako što ga je prihvatila.
„Za mene je gluma značila odlazak u Zemlju Oz i susret sa Limenim čovekom”, rekla je jednom prilikom u intervjuu. Svoju karijeru provela je u Ozu. Ostatak svog vremena provodila je u stvarnom svetu, obavljajući onaj neatraktivan, mukotrpan i nezahvalan posao – uz rizik od hapšenja i gaženja po blatu – karakterističan za nekoga ko veruje da je Zemlja vredna toga da se za nju vežete lancima za drvo.