- Sulejman Veličanstveni umro je 7. septembra 1566. u šatoru kod Sigetvara, ali je njegova smrt 48 dana držana u tajnosti.
- Mehmed-paša Sokolović je prikrivao vest, dok su lekari glumili lečenje i dokumenti i dalje izlazili sa sultanovom tugrom.
- Telo je privremeno sahranjeno i kasnije tajno prebačeno, a Selim je preuzeo presto i suočio se sa zahtevima vojske za isplatu.
U noći 7. septembra 1566. godine, pre 460 godina, Sulejman Veličanstveni je umro u svom šatoru ispod mađarske tvrđave Sigetvar. Ali lekari su nastavili da glume ozdravljenje, a naređenja sa sultanovim oznakama autoriteta su se nastavila pojavljivati u osmanskom logoru. Vojnicima je trebalo da izgleda kao da bolesni sultan i dalje predvodi kampanju.
Veliki vezir Mehmed-paša Sokolović naredio je da se tajnost održi: plašio se za ishod poslednjeg napada. Međutim, tvrđava je pala istog dana, a zvanična tišina je trajala četrdeset osam dana.
Zašto se smrt sultana Sulejmana Veličanstvenog skrivala 48 dana?
Vezir prima poruku
U proleće, krećući u pohod, Sulejman je i dalje mogao trijumfalno da izjaše iz Istanbula na konju, iako je imao preko sedamdeset godina i dugo ga je mučio giht. Vodio je vojsku na Ugarsku, u svom trinaestom pohodu, kada je primio vest o rođenju svog praunuka. Sulejman je sam izabrao dečakovo ime - Mehmed.
Sulejman je stigao u Sigetvar teško bolestan. Iz šatora na brdu nadgledao je opsadu, dok je Mehmed-paša rukovodio borbama i provodio noći sa vojnicima u rovovima. Branioci tvrđave, predvođeni Miklošem Zrinjijem, održali su se oko mesec dana. Što su duže izdržavali, vezir je više brinuo za vojsku: sultanovo zdravlje se pogoršavalo, a ishod opsade je još uvek bio neizvestan.
Feridun Ahmed beg, i sam učesnik ekspedicije, opisao je kako je vezir saznao za Sulejmanovu smrt. Mehmed-paši Sokoloviću je doneta kratka poruka. Vezir je naredio izaslanicima da čuvaju tajnu, otpustio ih, a zatim skinuo čalmu i zaplakao.
Nakon što je tvrđava zauzeta, Mehmed-paša Sokolović je poslao glasnika sultanovom sinu, Selimu. Poruka je kombinovala dve vesti: tvrđava je zauzeta, njegov otac je umro. Selim, koji je bio daleko od vojske u Kutahiji, trebalo je da odmah otputuje u Istanbul i preuzme presto.
Šta je ostalo iza zidova šatora
U međuvremenu, oni koji su bili upućeni u tajnu pripremili su Sulejmanovo telo za sahranu: oprali su ga, umotali u pokrov i privremeno sahranili pod šatorom. Ostaci su trebalo da budu transportovani u Istanbul nakon završetka pohoda. U logoru su lekari održavali privid bolesti i na dekrete sultanovu tugru - složeni kaligrafski znak sa imenom vladara - stavljali su na dokumente. Ovaj znak je dao dokumentu validnost, čak i nakon što je osoba čije je ime sadržalo ležala u grobu.
Mehmed-paša Sokolović je morao da kupi vreme za Selima. Sulejman je nadživeo svoju ženu, Hurem, za osam godina; do vremena poslednjeg pohoda, samo je Selim ostao živ od njegovih sinova. Vezir mu je prethodno pomogao u borbi protiv njegovog brata, Bajazita, a zatim se oženio Selimovom ćerkom. Sada je Sokolović budućnost zavisila od toga kako će Huremov sin preuzeti vlast.
U Istanbulu, Selima je dočekala njegova sestra Mihrimah. Visoki dostojanstvenici i sveštenstvo su mu se zakleli na vernost, i do druge polovine septembra carstvo je dobilo novog sultana. Ali vojska koju je njegov otac poveo u Ugarsku ostala je daleko od prestonice. Tri dana kasnije, Selim je krenuo da je vidi, usput primajući pisma od vezira, koji ga je pozivao da dođe.
„Nisu ovde doneli dovoljno novca.“
Selim je stigao do Beograda i nastavio ka Vukovaru. Tamo je dobio još jedno pismo od Sokolovića: vezir ga je sada zamolio da se vrati i sačeka u Beogradu. Učesnik u pohodu, hroničar Mustafa Seljanići, reprodukuje ovaj odgovor u svojoj „Istoriji“. To objašnjava zašto ga je čovek koji je ranije pozivao novog sultana da požuri sada zaustavio na putu.
Prilikom susreta sa vladarom, vojnici bi zahtevali poklone, kao što je bio običaj za njegove pretke, upozorio je Mhmed-paša Sokolović. „Nisu doneli dovoljno novca ovde“, objasnio je. Vezir je takođe napisao da je vreme za nastavak rata prošlo.
Janičari, sultanova pešadija, očekivali su novčani poklon od Selima povodom njegovog stupanja na presto i povećanje plate. Prema običaju, novi sultan je morao lično i usmeno da potvrdi isplate. Stoga je njegov dolazak značio da će se novčano pitanje morati odmah rešiti. Sokolu je predložio sastanak u Beogradu, gde je nameravao da povede vojsku nakon završetka radova na tvrđavi. Selim je pristao i vratio se.
U međuvremenu, u Sigetvaru, vojnici su popravljali zidine i utvrđenja kako bi zadržali ono što su osvojili. Osmanski pesnik Baki je pisao o ovom delu u pesmi o poslednjem pohodu. Tako je prošao ostatak septembra i veći deo oktobra: Selim je preuzeo presto i jahao u susret vojsci, a Sokolu je učvrstio pobedu i pripremio se za svoj povratak. Sulejmanova smrt još uvek nije bila objavljena vojsci.
Noć u sultanovoj kočiji
Čuvanje tajne u malom krugu toliko nedelja pokazalo se nemogućim. Sokolu je izvestio Selima da su vojnici već čuli za njegovo stupanje na presto. Seljanići je takođe napisao da je vojska već znala za Sulejmanovu smrt kada je javno objavljena. Vojnici su razgovarali o promeni vlasti dok je vezir nastavio da vlada u ime svog bivšeg sultana.
Pre njegovog odlaska, Sulejmanovi ostaci su uklonjeni iz njihove privremene grobnice i tajno prebačeni na kola. Vojska je krenula na Beograd. Tek krajem oktobra, nakon četrdeset osam dana zvanične tišine, Sokolu je naredio javni oproštaj od sultana. To se dogodilo još na putu, pre nego što je vojska srela Selima.
Sokolović je odredio šest recitatora da hodaju pored kola i čitaju Kuran. Jedan od njih je bio Seljanići. Pitao je da li će im stražari dozvoliti pristup kolima i rečeno mu je da je šef straže upozoren. Te noći, na ivici šume, počeo je zvuk molitvenih recitovanja. Prema letopiscu, tuga za Sulejmanom je obuzela ljude: plakali su, vikali njegovo ime i kolona se zaustavila.
Vezir se obratio vojnicima. Seljani su zabeležili početak njegovog govora: „Braćo, drugovi, zašto ne idete? Idemo.“ Mehmed-paša Sokolović se prisetio pohoda i dobročinstava preminulog sultana, pozivajući ih da ga poštuju molitvom i nastave da prate njegovo telo.
U istom govoru govorio je o Selimu, koji je čekao vojsku u Beogradu, i uveravao vojnike da će nagrade koje je Sulejman zaveštao biti isplaćeni. Završavajući svoje obraćanje, vezir je naredio recitatorima: „Ne stajte, čitajte veliki Kuran, idemo.“ Posle ovog govora, kolona je nastavila kretanje, a molitve su pratile sultanovu kočiju na putu ka Beogradu.
Otac u kolima, sin ispred vojske
Selim je izašao da pozdravi očevo telo u žalobnoj odeći. Sokoluov sekretar, Feridun Ahmed beg, opisao je kako je novi sultan prišao kočiji, otvorio je svojim rukama i pomolio se za Sulejmana.
Mehmed-paša Sokolović je imao još jedan zadatak: da osigura da novi sultan lično potvrdi obećanja vojsci. Vezir je predložio da se pred vojnicima održi ceremonija stupanja na presto, tokom koje bi Selim objavio poklone i bonuse. Pročitao je predlog svojoj pratnji, saslušao njihove savetnike i odbio da ponovi ceremoniju: već je preuzeo vlast u Istanbulu.
U Beogradu je novac na kraju raspodeljen, ali su janičari zahtevali više. Po povratku u Istanbul, blokirali su sultanov put i napali dostojanstvenike koji su pokušali da ih urazume. Selim je mogao da uđe u palatu tek nakon što je pristao na dodatne isplate. Tako je četrdeset osam dana tajnosti za Selima okončano sukobom sa vojskom: da bi ušao u palatu, pristao je na dodatne isplate.