- Žena koja živi sama, prema Jungovoj ideji projekcije, kod nekih izaziva nelagodu jer ne traži tuđe odobravanje i ne uklapa se u očekivane uloge.
- Tekst poručuje da samoća nije nužno usamljenost, već prostor u kojem žena gradi mir, samostalnost i celovitost bez zavisnosti od partnera.
Da li ste ikada primetili kako žena koja živi sama ponekad ume da izazove nelagodu kod ljudi oko sebe?
Ne zato što nešto govori ili pokušava da se nametne. Naprotiv. Ona često ne izgovara ni reč više nego što je potrebno. Ne traži pohvale, ne pravda svoje izbore i ne brani se od tuđih kritika. Jednostavno ide svojim putem, korača sigurno, mirno gleda sagovornika u oči i ćuti.
A ta tišina ponekad govori više od bilo kakvog objašnjenja.
Karl Jung smatrao je da nas kod drugih često najviše iritira upravo ono što nismo spremni da priznamo sebi. Taj psihološki mehanizam poznat je kao "projekcija senke". Možda se upravo u tome krije odgovor na pitanje zašto žena koja svesno bira da živi sama, slobodno i po sopstvenim pravilima, kod nekih ljudi izaziva toliko snažne reakcije.
Njoj nije potrebna publika
Ona ne živi da bi bila shvaćena.
Ne oblikuje svoj život prema tuđim očekivanjima i ne pokušava da se uklopi u unapred zadatu predstavu o tome kakva bi žena trebalo da bude. Ne treba joj stalna potvrda drugih ljudi da bi znala koliko vredi.
To, međutim, ne znači da ne voli.
Nije postala hladna zato što nikada nije volela. Nije nedodirljiva zato što nikada nije bila povređena. Naprotiv, možda je volela duboko, davala mnogo i prošla kroz iskustva koja su je promenila. Ali je vremenom naučila jednu od najvažnijih životnih lekcija – da se, posle svega, vrati sebi.
I upravo je u sebi pronašla svoj dom.
Dovoljno dugo je živela da shvati da društvo samo po sebi nije garancija bliskosti, kao što ni samoća nije automatski znak nesreće. Naučila je da tišina ponekad može biti dragocenija od praznih razgovora, a mir vredniji od odnosa koji ne donose sigurnost.
Uživanje u sopstvenom domu, rutini koju sama bira, knjizi koju čita, muzici koju sluša ili šolji čaja koju uveče pije u miru za nju nisu znakovi usamljenosti.
To je njen način života.
Ona ne beži od sveta
Ipak, nemojte je pogrešno razumeti.
Žena koja živi sama ne mora da bude žena koja je odustala od ljudi. Ona se nije nužno izolovala iz straha niti je odbacila mogućnost ljubavi, prijateljstva ili bliskosti.
Jednostavno je shvatila da njena celovitost ne može da zavisi od druge osobe.
U tome i jeste ono što mnogima može biti teško da razumeju.
Živimo u društvu koje je žene vekovima učilo da se njihova vrednost meri kroz uloge koje imaju u životima drugih – kao partnerke, supruge, majke, domaćice i negovateljice. Naravno, nijedna od tih uloga sama po sebi nije problem. Problem nastaje onda kada žena poveruje da bez njih nije potpuna.
Zato odluka žene da živi sama kod nekih ljudi izaziva čuđenje.
Tamo gde postoji zrelost, oni vide neuspeh. Tamo gde postoji samostalnost, vide prazninu. Tamo gde postoji mir, vide usamljenost.
A možda jednostavno ne umeju da prepoznaju drugačiji oblik ispunjenosti.
Tišina koja ne traži objašnjenje
Postoji posebna vrsta prisustva koja ne zahteva pažnju.
To je tiho, nenametljivo i smireno prisustvo osobe koja više nema potrebu da bilo kome dokazuje svoju vrednost.
Takva žena ne mora da bude glasna da bi bila snažna.
Ne mora da objašnjava svaki svoj izbor. Ne mora da se pravda zato što je zadovoljna životom koji je sama izabrala. I upravo zbog toga njena sigurnost u sebe može kod drugih probuditi pitanja sa kojima možda nisu spremni da se suoče.
Karl Jung je proces postajanja onim što zaista jesmo nazivao individuacijom – procesom u kojem čovek postepeno prestaje da živi samo prema nametnutim očekivanjima i počinje da upoznaje sopstvenu autentičnost.
Takav put nije uvek jednostavan.
Potrebna je hrabrost da se izađe iz unapred napisanog scenarija, naročito kada društvo očekuje da žena svoj život organizuje prema tuđim merilima.
Zašto neke ljude toliko uznemirava?
Možda zato što žena koja živi sama predstavlja mogućnost koju drugi ne žele da priznaju.
Pokazuje da je moguće biti dobro i bez stalnog prisustva partnera. Da je moguće imati ispunjen život bez potrebe da se stalno traži nečije odobrenje. Da čovek može da bude voljen, a da pritom ne zavisi od ljubavi druge osobe da bi znao ko je.
Zbog toga se na takvu ženu često projektuju različite etikete.
"Hladna je."
"Sebična je."
"Čudna je."
"Sigurno je nesrećna."
Ali nijedna od tih pretpostavki ne mora biti tačna.
Možda je samo naučila da bira.
Očekivanja društva
Vekovima se od žena očekivalo da budu one koje pružaju nežnost, brigu, sigurnost i toplinu. Od njih se očekivalo da stvaraju dom, čuvaju porodicu i budu oslonac drugima.
U tome nema ničeg lošeg kada je to njihov slobodan izbor.
Ali kada izbor postane obaveza, stvari se menjaju.
Kada žena odluči da ne sledi taj unapred određeni put, često se suočava sa pitanjima, sažaljenjem, osudama ili pokušajima da joj se objasni šta „propušta“.
A možda ništa ne propušta.
Možda samo živi drugačije.
Jungova ideja o projekciji može nam pomoći da razumemo i sopstvene reakcije. Kada kod nekoga osetimo neobjašnjivu iritaciju, nelagodu ili čak sažaljenje, možda bi bilo korisno da se zapitamo:
Šta me zapravo kod te osobe toliko uznemirava – i zašto?
Ponekad odgovor nije u toj osobi.
Ponekad je u nama.
Žena koja ne traži dozvolu
Žena koja živi sama može, bez ijedne izgovorene reči, da pokaže nešto što je mnogima teško da prihvate: da je moguće živeti bez stalne potrebe za tuđim odobravanjem.
Ona ne traži dozvolu da bude ono što jeste.
Ne mora da se uklapa.
Ne mora da objašnjava zašto joj je lepo u sopstvenom društvu.
Ne mora čak ni da dokazuje da je srećna.
Jer prava sloboda možda upravo počinje onda kada prestanemo da osećamo potrebu da drugima objašnjavamo svoje izbore.
Možda poznajete takvu ženu.
Možda je to vaša prijateljica, sestra, majka ili komšinica.
A možda ste upravo vi ona.
I možda nije najvažnije pitanje zašto ona živi sama, već zašto nas toliko često potreba da razumemo tuđi život tera da ga istovremeno i osuđujemo.
Jer samoća nije uvek odsustvo drugih.
Ponekad je to prostor u kojem čovek prvi put zaista čuje sebe.
Druga strana projekcije: divljenje koje se ne priznaje
Ali projekcija ima i svoju drugu stranu.
Ne mora uvek da se ispolji kroz osudu. Ponekad se krije iza prikrivenog divljenja. Neki ljudi u ženi koja živi sama prepoznaju hrabrost koju bi i sami želeli da imaju. Privlače ih njen mir, samostalnost i jasnoća, ali istovremeno osećaju unutrašnji sukob.
Dive joj se, a osuđuju je. Zavide joj, a pokušavaju da umanje njene izbore.
To je zato što naša "senka" ne sadrži samo osobine kojih se stidimo ili kojih se plašimo. Ona može sadržati i naš neostvareni potencijal – ono što bismo mogli da budemo, ali sebi još nismo dozvolili.
Žena koja živi sama zato nekome može predstavljati upravo tu skrivenu mogućnost. Ona pokazuje da postoje putevi izvan očekivanog, da život ne mora da se odvija prema unapred napisanom scenariju i da čovek može da pronađe smisao i izvan uloga koje mu je društvo namenilo.
Za nekoga ko nikada nije imao hrabrosti da skrene sa tog puta, takva sloboda može biti gotovo neprijatna.
Prvi korak je suočavanje sa sobom
Ali postoji izlaz.
Umesto da sudimo, možemo da posmatramo sopstvene reakcije. Prvi korak ka integraciji onoga što potiskujemo jeste spremnost da bez osude pogledamo u sebe.
Kada nas neka osoba izuzetno iritira, kada prema njoj osećamo neobjašnjivu nelagodu ili čak zavist, korisno je zapitati se:
Šta me kod nje zapravo toliko pogađa? I šta to govori o meni?
Tada možemo da shvatimo da žena koja živi sama nije tu da bi bila analizirana, popravljana ili etiketirana. Njena odluka nije poziv drugima da je procenjuju. Ona jednostavno predstavlja mogućnost da čovek postane ono što jeste, čak i kada se to ne uklapa u očekivanja okoline.
Kada prestanemo da projektujemo, počinjemo da razumemo. A kada razumemo, počinjemo da prihvatamo.
I možda upravo tada možemo nešto da naučimo od nje.
Od žene koja ne mora da ispunjava tuđa očekivanja. Od one koja ne moli za naklonost. Od one koja ume da bude sama sa sobom i da u tome ne vidi kaznu.
Samoća kao deo sazrevanja
Karl Jung nije odrastanje posmatrao samo kao protok vremena i gomilanje iskustava. Za njega je pravo sazrevanje predstavljalo mnogo dublji proces – postepeno otkrivanje i razvijanje sopstvenog identiteta.
Taj proces nazvao je individuacijom.
Individuacija podrazumeva napuštanje uloga, društvenih maski i predstava koje smo stvarali samo zato da bismo bili prihvaćeni. Zahteva hrabrost da čovek pogleda u sebe i zapita se ko je kada više ne mora da bude ono što drugi očekuju.
Kada govorimo o ženi koja živi sama, moguće je da je ona upravo deo tog puta već prešla, čak i ako nikada nije koristila termin "individuacija".
Ona ne živi samo bez partnera.
Ona je možda izašla iz uverenja da sreća postoji isključivo u paru, da sigurnost mora da dođe od muškarca i da lična vrednost zavisi od toga koliko je neko želi, voli ili bira.
To je svojevrsna unutrašnja pustinja kroz koju je prošla da bi ponovo pronašla sebe.
Ne odbacuje ljubav – odbacuje zavisnost
Individuacija, prema Jungovoj teoriji, nije isto što i izolacija. Naprotiv, ona podrazumeva integraciju različitih delova ličnosti.
Žena koja živi sama ne mora da odbacuje ljubav. Ona je samo više ne postavlja kao uslov sopstvenog ispunjenja. Naučila je da zdrava ljubav ne nastaje spajanjem dve "polovine" koje ne mogu da funkcionišu jedna bez druge, već susretom dvoje ljudi koji već imaju sopstveni identitet.
Zato više ne pristaje na odnose zasnovane isključivo na strahu, potrebi, navici ili kompromisima koji je polako udaljavaju od same sebe.
Možda je nekada bila udata. Možda ima decu. Možda iza sebe ima bolne raskide, razočaranja ili godine provedene pokušavajući da sačuva odnos koji više nije imao budućnost.
Ali njena najveća promena nije ono što je izgubila.
To je ono što je dobila.
Dobila je pravo da bude ono što jeste. Sposobnost da donosi odluke bez osećaja krivice. Slobodu da kaže "ne". I zrelost da shvati da tišina može biti utočište, a ne kazna.
Snaga koja dolazi iznutra
Jung je smatrao da čovek u sebi nosi unutrašnji psihički centar koji usmerava proces individuacije.
Žena koja je odlučila da živi sama često počinje da se oslanja upravo na taj unutrašnji centar. Sluša sopstveni glas, poštuje svoje granice i veruje sopstvenoj intuiciji.
Zbog toga nekome može delovati distancirano.
Ali distanca nije isto što i hladnoća.
Ona jednostavno više nema potrebu da učestvuje u praznim razgovorima, obaveznim susretima ili odnosima koji ne dotiču njenu suštinu. Ne mora svaki trenutak da ispuni bukom, društvom ili zabavom.
Svakodnevni život postaje njen mali ritual.
Kuva za sebe sa pažnjom. Uređuje svoj dom tako da joj prija. Čita. Razmišlja. Šeta. Neguje biljke. Uživа u jutarnjoj kafi ili večernjoj tišini.
I sve to radi bez potrebe da joj neko aplaudira.
Sloboda ima svoju cenu
Važno je, međutim, razumeti da takva unutrašnja sloboda ne dolazi besplatno.
Do nje se često dolazi kroz teške izbore, noći sumnje, razočaranja i periode duboke usamljenosti.
Ali vremenom žena može prestati da se plaši samoće i početi da je doživljava kao prostor u kojem ponovo može da čuje sebe.
Ona ne beži od života.
Naprotiv, možda je prisutnija u sopstvenom životu nego ikada ranije.
U svetu u kojem se sve češće živi kroz slike, društvene mreže, tuđe reakcije i potrebu za stalnom potvrdom, takva žena predstavlja nešto veoma jednostavno, ali dragoceno – stvarno prisustvo.
Ne mora da pokazuje svoju intimu da bi znala da je autentična. Ne zavisi od tuđih pogleda, lajkova ili poziva.
Njena sloboda nije u tome da može da radi baš sve što poželi.
Njena sloboda je u tome što tačno zna šta više ne želi.
Ne mora nikome ništa da dokazuje
Ona se ne pravda.
Ne pokušava da ubedi druge da je napravila pravi izbor. Ne bori se da bude shvaćena. Njeno postojanje je njen odgovor.
Upravo to može biti teško razumeti ljudima koji su navikli da smisao sopstvenog života pronalaze kroz tuđe odobravanje.
Jungov proces individuacije vodi čoveka ka unutrašnjem svetu, ali ne zato da bi se zatvorio u sebe. Naprotiv, cilj je da prihvati različite delove svoje ličnosti – i ono što voli, i ono čega se stidi, i svoje greške, i svoje rane, i svoje snage.
Kada žena integriše sopstvenu prošlost, više nema potrebu da beži od sebe.
Jednostavno jeste.
I upravo je ta jednostavnost ponekad najuznemirujuća.
Jer njeno postojanje podseća druge da je moguće živeti bez stalnog osećaja zarobljenosti, da je moguće pronaći zadovoljstvo i izvan očekivanih obrazaca i da istinsko zajedništvo sa drugima najčešće počinje tek onda kada čovek nauči da bude u miru sa samim sobom.
Anima i animus – Jungova slika unutrašnje ravnoteže
Jedan od poznatih koncepata Jungove analitičke psihologije jeste ideja anime i animusa.
U njegovoj teoriji, anima predstavlja unutrašnju žensku stranu muškarca, dok animus predstavlja unutrašnju mušku stranu žene. Jung je smatrao da čovek kroz proces sazrevanja treba da upozna i integriše različite aspekte svoje ličnosti kako bi postigao veću psihološku celovitost.
Kod žene koja živi sama ta unutrašnja ravnoteža može se ogledati kroz osobine poput odlučnosti, samostalnosti, jasnog razmišljanja i sposobnosti da donosi odluke bez stalnog oslanjanja na druge.
To ne znači da je postala kao muškarac.
Naprotiv.
Ona više ne smatra da mora da postoji muškarac pored nje da bi mogla da bude snažna, odlučna i samostalna.
Kada prestane da čeka da je neko spase
Mnoge žene su tokom života učene da emocionalnu sigurnost, materijalnu stabilnost ili potvrdu sopstvene vrednosti traže kroz druge ljude, često kroz partnerski odnos.
To je razumljivo i deo je ljudske potrebe za bliskošću i pripadanjem.
Ali zrelost dolazi onda kada čovek počne da razvija ono što je ranije očekivao od drugih i u sebi.
Žena koja živi sama može upravo kroz taj proces preći od očekivanja ka samospoznaji.
Više ne čeka da muškarac reši njene unutrašnje sukobe. Počinje da vodi dijalog sa sobom.
I što je taj unutrašnji dijalog dublji, ona postaje sigurnija.
To je ne čini neranjivom.
Možda će joj nedostajati ljubav. Možda će poželeti partnera. Možda će se ponovo zaljubiti.
Ali razlika je u tome što više ne traži nekoga ko će je spasiti.
Njena osnova nalazi se u njoj samoj.
Ne odbacuje muškarca – bira partnerstvo
Zato žena koja živi sama nije begunac od ljubavi.
Ona samo više ne pristaje na bilo kakvu ljubav.
Ne prihvata emocionalne igre, ucene, manipulaciju ili zavisnost maskiranu kao nežnost. Ne traži nekoga ko će je kontrolisati pod izgovorom da je štiti.
Ona traži odnos u kojem dvoje ljudi mogu da budu zajedno, a da pritom ne izgube sebe.
Ne želi da bude nečija „druga polovina“.
Želi da bude cela osoba pored druge cele osobe.
To nije ponos.
To je uvid.
Žena koja ne pristaje da se smanji
Društvu je i dalje ponekad teško da prihvati ženu koja pokazuje da joj nisu potrebni vođstvo, usmeravanje i zaštita da bi bila stabilna.
Kada žena te osobine pronađe u sebi, neki to nazivaju hladnoćom, arogancijom ili neosetljivošću.
Ali možda se iza toga krije nešto sasvim drugo.
Možda je samo naučila da može sama.
I to je velika razlika.
Njena samostalnost ne znači da joj niko nije potreban. Znači da bliskost više ne traži iz straha.
Ona može da voli, da bude nežna, da sluša i da pokaže emocije, ali istovremeno zna gde su njene granice.
Takva ravnoteža ne čini je superiornom.
Čini je svesnijom.
Povratak sopstvenoj duši
Jung je smatrao da, pored ličnih iskustava, u ljudskoj psihi postoje i univerzalni obrasci koje je nazivao arhetipovima.
Među njima su i različite predstave ženskosti – majka, devojka, ljubavnica, mudra žena, isceliteljka i druge.
Žena koja živi sama ne mora da se uklopi ni u jednu od tih tradicionalnih predstava.
Njena ženskost nije nestala.
Samo se promenila.
Više nije određena isključivo mladošću, privlačnošću, majčinstvom ili ulogom koju ima u životu muškarca.
Ona postaje žena koja poznaje sebe.
Njeno prisustvo nije glasno. Ne traži pažnju. Ali govori mnogo – načinom na koji uređuje svoj prostor, vodi računa o sebi, bira ljude kojima poklanja vreme i postavlja granice.
Žena koja se vratila sebi počinje da čuje ono što ne dolazi spolja.
Više joj nisu potrebne tuđe reči da bi znala ko je.
Sluša sebe.
I to slušanje menja sve.
Vreme joj više nije neprijatelj
Zato takva žena ne mora da juri za praznim odnosima, zabavom ili stalnim društvom.
Vreme počinje da ceni drugačije.
Ne mora svaki trenutak da bude ispunjen. Naučila je da i tišina može imati sadržaj.
Posmatra promenu godišnjih doba. Neguje biljke. Čita. Šeta. Razmišlja. Uči da sluša svoje telo i intuiciju.
Njena snaga nije glasna.
To je spokojna snaga osobe koja je prošla kroz gubitke, padove i razočaranja, ali je odlučila da nastavi dalje bez ogorčenosti.
Ne mora svako da je razume.
Dovoljno je što je ona naučila da razume sebe.
Integritet koji uznemirava
Možda ljude zapravo ne plaši samoća žene koja živi sama.
Možda ih plaši njen integritet.
Žena koja ne traži stalnu potvrdu, koja ne moli za naklonost i koja ume da ide svojim putem može biti uznemirujuća upravo zato što pokazuje da je moguće živeti drugačije.
Ona postaje ogledalo.
A ogledalo ume da bude neprijatno kada u njemu ugledamo nešto što smo dugo pokušavali da ne vidimo.
Kada žena odluči da više ne žrtvuje sebe samo da bi sačuvala odnos, ona menja pravila igre. Zbog toga može biti proglašena hladnom, sebičnom ili arogantnom.
Ali te etikete često govore više o onome ko ih izgovara nego o ženi kojoj su namenjene.
Njoj nije potreban neko da bi bila cela
Suprotno uvreženom mišljenju, celovita žena ne odbacuje ljubav.
Ona je samo shvatila da prava ljubav ne zahteva odricanje od sopstvene ličnosti.
Ne želi nekoga ko će je "upotpuniti". Želi nekoga ko će hodati pored nje. Nekoga ko njenu nezavisnost neće doživljavati kao pretnju, već kao vrednost. Nekoga ko razume da biti sa njom nije obaveza, već slobodan izbor dvoje ljudi koji žele da dele život.
Ona se ne krije, ali nema ni potrebu da se pokazuje.
Ne traži odobravanje, ali ne beži od bliskosti.
Razlika je u tome što sada zna da joj niko nije potreban da bi potvrdio ono što već zna o sebi.
Njen život ima vrednost čak i kada se odvija tiho.
I upravo u tome može biti njegova najveća snaga.
Nasleđe koje ostaje bez velikih reči
Ne ostavlja se svako nasleđe kroz velike govore, knjige ili javna dela.
Ponekad najveći uticaj ostavlja način na koji neko živi.
Žena koja je odlučila da ne traži muškarca samo da bi potvrdio njen život svojim prisustvom pokazuje da postoji i drugačiji put.
Put u kojem je sopstveno društvo dovoljno.
U kojem je mir vredniji od privida sreće.
U kojem je autentičnost važnija od tuđeg odobravanja.
Tu poruku možda nikada neće izgovoriti naglas.
Ali će je videti druge žene.
Videće je mlađe žene koje se pitaju moraju li da slede unapred određeni scenario. Videće je prijateljice koje se dive njenoj sposobnosti da donosi odluke bez pravdanja. Videće je i one koje duboko u sebi žele istu slobodu, ali još ne znaju kako da do nje dođu.
To je moć ličnog primera.
Ne viče.
Ne nameće se.
Ali menja.
Samoća kao prostor slobode
Jung nas podseća da sazrevanje nije gubitak, već proces postajanja.
Žena koja bira život sama često je već prošla kroz različite faze ljubavi, porodice, odnosa i razočaranja. Možda je godinama davala više nego što je mogla. Možda je živela prema zahtevima koji nisu bili njeni.
A onda je jednog dana odlučila da se vrati sebi.
Taj povratak nije predaja.
To je ponovno povezivanje sa sobom.
Nije zatvorila vrata svetu. Samo je zatvorila vrata kroz koja su godinama odlazili njena energija, vreme i pažnja.
I u tome nema ničeg sramotnog.
Naprotiv.
To je novi početak.
Vrednost žene ne određuje broj ljudi koji je okružuju, već kvalitet odnosa koji ima sa sobom i sa onima koje bira da pusti u svoj život.
Kada samoća postane prisustvo
Nije svaka samoća odsustvo.
Ponekad je samoća zapravo pojačano prisustvo – prisustvo sebi, sopstvenom vremenu, mislima i onome što je zaista važno.
Žena koja živi sama, bez potrebe da muškarac opravda njen životni put, predstavlja mnogo više od jednog životnog izbora.
Ona predstavlja mogućnost da čovek pronađe dom u sebi.
Jungov put ka zrelosti podrazumeva suočavanje sa sopstvenom senkom, prihvatanje suprotnosti i pomirenje sa onim što smo bili i onim što još možemo postati.
U tom procesu samoća ne mora biti kazna.
Može biti prostor.
Prostor u kojem prvi put čujemo sopstveni glas bez buke sa strane. Prostor u kojem razlikujemo ono što zaista želimo od onoga što smo naučeni da želimo. Prostor u kojem ponovo naseljavamo sopstvenu dušu.
Za mnoge žene život je godinama bio neprekidno davanje.
Deca. Partneri. Roditelji. Porodica. Uvek postoji neko kome treba pomoći, neko o kome treba brinuti, neko čije potrebe treba staviti ispred svojih.
A kada napokon nastupi tišina, ona u početku može delovati zastrašujuće.
Ali posle izvesnog vremena, upravo ta tišina može postati utočište.
U njoj žena ponovo otkriva sebe, oslobođena titula, uloga i obaveza koje su je nekada određivale.
I tada shvata da samoća nije prazna.
Ona je ispunjena uspomenama, iskustvima, naučenim lekcijama i, iznad svega, slobodom.
Žena koja živi sama naučila je da razgovara sa svojim mislima. Da sluša sopstvene želje. Da poštuje svoje granice bez griže savesti.
Nije odustala od ljubavi.
Samo je shvatila da ljubav ne mora da znači stalno prisustvo.
Ona zahteva poštovanje, slobodu i izbor.
Što je čovek bliži svom unutrašnjem centru, smatrao je Jung, to je manja njegova potreba za spoljnim odobravanjem.
Žena koja živi sama može biti upravo izraz takve unutrašnje slobode.
Ne želi da je svi razumeju.
Želi samo da bude verna sebi.