- Nura Al Šami je sa 11 godina udana za daljeg rođaka više od dve decenije starijeg od nje, u Jemenu, gde su dečji brakovi bili česta pojava.
- Posle prve bračne noći usledili su strah, nasilje i teške trudnoće, a sa 13 godina postala je majka.
- Nakon deset godina uspela je da se razvede, vrati školovanju i danas govori protiv dečjih brakova i nasilja.
Sa samo 11 godina, dok je većina devojčica tog uzrasta još zaokupljena školom, igrom i prvim bezazlenim snovima o budućnosti, Nura Al Šami zakoračila je u život koji nije mogla ni da razume, a kamoli da bira. Umesto đačke torbe dobila je svadbene haljine, umesto bezbrižnog detinjstva – supruga više od dve decenije starijeg od nje, a umesto sigurnosti doma usledile su godine straha i nasilja.
Danas, sa 47 godina, Nura o svom iskustvu govori javno, ne zato što želi da se vraća u bolne uspomene, već zato što veruje da njena priča može pomoći da druge devojčice ne prođu kroz ono što je ona preživela. Njeno detinjstvo prekinuto je brakom, a posledice odluke koju nije mogla da donese sama nosila je godinama.
Svadba kao iz bajke, a život koji je usledio bio je sve samo ne to
Kada se priseti svog venčanja, Nura i danas može da se seti uzbuđenja koje je osećala kao jedanaestogodišnja devojčica. U Al Hudajdi, jemenskom lučkom gradu udaljenom oko 225 kilometara zapadno od Sane, venčanje je trajalo čak tri dana i okupilo porodicu i prijatelje.
Bilo je tradicionalnih pevača i plesača, muzika je odjekivala dok je jedan izvođač uz ud, žičani instrument kruškolikog oblika, pevao ljubavne pesme. Trpeza je bila puna hrane, među kojom su se posebno izdvajali začinjena jagnjetina i pirinač, dok je Nura za svaki dan proslave imala posebnu haljinu – dve zelene i jednu belu.
"Bilo mi je dozvoljeno da nosim odeću za odrasle, da stavljam nakit, da primam poklone", priseća se Nura, koja danas ima 47 godina. "Ono što nisam shvatala jeste da će me zlostavljati nasilan čovek."
Za nju je tada sve izgledalo poput igre u kojoj je prvi put dobila priliku da se obuče i ponaša kao odrasla osoba. Nije mogla da zna da će se iza svečanosti, muzike i poklona otvoriti poglavlje života iz kojeg će pokušavati da pobegne godinama.
Udali su je za čoveka koji je bio više od dve decenije stariji
Nurin suprug bio je Mohamed Al Ahdam, njen dalji rođak, koji je u trenutku sklapanja braka imao više od trideset godina. Venčali su se 1989. godine, neposredno nakon njenog 11. rođendana.
"Bio je tri puta stariji od mene i brak je doživljavao kao dozvolu da se ponaša brutalno", rekla je Nura, koja je pristala da javno govori o svom iskustvu kako bi skrenula pažnju na problem dečjih brakova i doprinela njihovom iskorenjivanju.
Ranije ovog meseca posetila je parlament u Sani, gde je pozvala na sprovođenje kampanja za podizanje svesti širom zemlje.
Nura, međutim, svoju priču ne posmatra kao izolovan slučaj. Dečji brakovi dugo su bili raširena pojava u Jemenu, naročito u siromašnim porodicama. Prema podacima organizacije Human Rights Watch iz 2006. godine, 14 odsto devojčica udavalo se pre 15. godine, dok je više od polovine stupalo u brak pre punoletstva.
Za pojedine porodice brak je predstavljao način da se smanji broj članova koje treba izdržavati, dok je miraz mogao da bude dodatni razlog za takvu odluku. Cena koju za to plaćaju devojčice, međutim, često je mnogo veća i proteže se kroz čitav njihov život.
"Želela sam da ostanem u školi"
Nura smatra da je siromaštvo imalo veliki uticaj na odluku njenih roditelja. Njena sopstvena majka takođe je bila veoma mlada kada je prvi put stupila u brak.
"To nije nešto što zakon može lako da kontroliše, posebno u plemenskim zajednicama", kaže Nura. "Zakonska granica je već neko vreme 15 godina, ali moja majka se prvi put udala sa devet, razvela sa deset, a potom prošla kroz još dva braka. Mene je rodila u ranim tinejdžerskim godinama."
Za devojčicu koja je imala tek 11 godina, brak nije bio odluka koju je mogla racionalno da razume. Nije imala ni ekonomsku ni emocionalnu mogućnost da bira drugačiji život.
"Želela sam da ostanem u školi i pronađem dobar posao, ali moji roditelji to nisu mogli da priušte. Nisu želeli da zauvek živim u siromaštvu. Nisam u potpunosti razumela njihovu odluku – samo sam znala da se isto dešava većini devojčica mojih godina."
Upravo u toj rečenici krije se jedan od najtežih aspekata njene priče – činjenica da joj ono što se dešavalo nije izgledalo neobično, jer je odrastala u sredini u kojoj su dečji brakovi bili deo svakodnevice.
"Čim sam ušla u kuću počela sam da drhtim"
Miraz koji je njen budući suprug dao porodici iznosio je oko 150 dolara, što je u to vreme predstavljalo značajnu sumu. Međutim, tek kada je svadba završena, Nura je počela da shvata da se njen život zauvek promenio.
Odvojena od roditelja, odvedena je u kuću u Al Hudajdi, gde je njen suprug živeo sa ocem. Iako joj je kuća u početku izgledala lepo, osećaj sigurnosti nestao je gotovo istog trenutka.
"Moj muž je dao miraz od oko 150 dolara, što je tada bila velika suma. Ali tek na kraju venčanja obuzeo me je strah. Odveli su me od roditelja i ostavili sa čovekom koji mi ništa nije značio. Odvezao me je u kuću u Al Hudajdi, gde je živeo sa ocem. Kuća je bila lepa, ali sam odmah počela da drhtim i plačem."
Kada se Al Ahdam prvi put svukao pred njom, Nura je pobegla. Narednih deset dana pokušavala je da izbegne seksualne odnose, sve dok joj rodbina nije rekla da ga svojim odbijanjem "sramoti".
Nakon prvog prisilnog odnosa, njeno telo pretrpelo je težak šok.
"Hitno su me odvezli u bolnicu. Bila sam dete koje se tretiralo kao odrasla žena, ali zlostavljanje se nastavilo. Niko nije mario za moje žalbe, jer sam po zakonu bila supruga."
Sa 13 godina postala je majka
Njen život ubrzo je dobio još jednu dimenziju za koju dete tog uzrasta nije moglo biti spremno – majčinstvo.
U roku od godinu dana imala je dva pobačaja. Sa samo 13 godina rodila je sina Ihaba, godinu dana kasnije ćerku Ahlam, a sa 15 godina još jednog sina, Šihaba. Sve trudnoće bile su teške i rizične.
Istovremeno, nasilje nije prestajalo. Naprotiv, kako su godine prolazile, njen suprug postajao je sve agresivniji.
"Nije oklevao da me udari, čak ni dok sam bila trudna", kaže Nura. "Da njegov otac nije bio u kući, bilo bi još gore. Njegovo prisustvo je donekle obuzdavalo situaciju, ali sam i dalje bila teško povređivana."
Nasilje nije bilo usmereno samo prema Nuri. Trpela su ga i deca.
Kada je Ahlam imala samo dve godine, njen otac ju je grubo zgrabio i bacio na pod. Dete je zbog zadobijenih povreda završilo u bolnici.
Posle deset godina pronašla je izlaz
Tek nakon deset godina života u nasilju Nura je dobila priliku da potraži pomoć. Uključila se u projekat koji su vodili Oksfam i Jemenska unija žena, namenjen pružanju podrške žrtvama porodičnog nasilja.
Uz njihovu pomoć uspela je da se razvede.
Time, međutim, njena borba nije bila završena. Morala je da se izbori i za finansijsku podršku za svoju decu, ali je istovremeno dobila nešto što joj je kao devojčici bilo oduzeto – mogućnost da se obrazuje.
Vratila se u školu i obrazovala za nastavnicu.
Danas Nura svoju prošlost ne skriva. Naprotiv, govori o njoj kako bi upozorila na posledice dečjih brakova i nasilja i kako bi insistirala na strožoj primeni zakona, ali i na promeni društvenih stavova koji omogućavaju da devojčice budu uskraćene za pravo na detinjstvo.
"Potrebna nam je duboka promena kulture"
Nura ne želi da joj ceo život bude određen onim što joj se dogodilo u detinjstvu. Iako je prošla kroz godine nasilja, prinude i straha, danas pokušava da svoje iskustvo pretvori u borbu za druge.
Njena poruka nije namenjena samo institucijama, već čitavom društvu – jer zakon, kako upozorava, sam po sebi nije dovoljan ako se istovremeno ne menjaju običaji, stavovi i način razmišljanja.
"Moramo promeniti živote naše dece – i to ne samo kroz zakone na papiru“, kaže ona.
"Potrebna nam je duboka promena kulture."
Za Nuru je to možda i najvažniji deo cele priče: da ono što je njoj bilo oduzeto ne bude oduzeto i nekoj drugoj devojčici – da dete ponovo može da bude samo dete, a ne nevesta, supruga i majka pre nego što je uopšte dobilo priliku da odluči šta želi od sopstvenog života.