- Profesor psihologije Ričard Vajzmen tvrdi da pogled u oči nije pouzdan znak laži, jer ljudi lako kontrolišu vizuelne signale.
- BBC eksperiment je pokazao da su gledaoci mnogo bolje prepoznavali laž kada su slušali samo transkript, bez slike.
- Za otkrivanje neistine važnije je pratiti oklevanja, pauze, manjak detalja i tok priče nego govor tela.
Ako želite da prepoznate laž, možda pravite grešku čim pogledate osobu u oči. Profesor psihologije Ričard Vajzmen upozorava da upravo obraćanje pažnje na pogled i govor tela može da nas zavara.
BBC-jev eksperiment pokazao je koliko je lakše poverovati laži kada gledamo osobu koja je izgovara. Kada je ostalo samo ono što je rečeno, rezultati su bili potpuno drugačiji.
Političari nisu hteli da učestvuju
Zamisao je bila da BBC intervjuiše političare, da neki govore istinu, neki lažu, a da publika pogađa ko je ko.
Nijedan političar, međutim, nije hteo da učestvuje.
Ulogu je zato preuzeo novinar. Dva puta je sedeo pred kamerom i oba puta odgovarao na isto pitanje, o svom omiljenom filmu. Prvi put iskreno, drugi put ne. Gledaoci su imali zadatak da pogode kada je bio iskren.
Rezultat je bio slab.
„Završili smo sa oko 30.000 poziva i ono što smo videli je da je javnost radila isto na televiziji kao i u laboratorijskim eksperimentima – nisu mogli da razaznaju kada je lagao“, rekao je Vajzmen.
Onda su istraživači povukli jedan sasvim jednostavan potez: uklonili su sliku.
Zašto pogled i ruke mogu da slažu
Kada je publika dobila samo radio-transkript, bez lica pred sobom, uspešnost u otkrivanju laži naglo je skočila.
Objašnjenje je, po Vajzmenu, sasvim logično.
Pokrete ruku, pogled i osmeh donekle držimo pod kontrolom, jer o njima svesno vodimo računa. Mnogo manje pažnje poklanjamo tome kako biramo reči i kako sklapamo priču u celinu.
„Vizuelni znaci su veoma kontrolisani“, rekao je psiholog. Zato je, čim je slika nestala, granica između istine i laži postala vidljivija.
Skretanje pogleda samo po sebi ne znači ništa. To rade anksiozni ljudi. Rade i oni stidljivi. Isto se dešava nekome ko se u tom trenutku muči da se seti detalja koji mu je pobegao.
Ako želite da proverite da li vam sagovornik govori istinu, težište prebacite na sadržaj i na način izlaganja.
Laganje nije lako zato pratite tok priče
Laganje troši daleko više misaonog napora od iskrenog odgovora. Onaj ko izmišlja mora da računa šta vi već znate, šta je maločas rekao i kako da sve to poveže bez rupe.
Zato taj napor curi na sitna vrata. Ne kroz pokret, nego kroz rečenicu koja se gradi u hodu. Ako želite da prepoznate lažova, slušajte reči pažljivije nego što posmatrate ruke.
Vajzmen savetuje da pratite oklevanja, duže pauze između pitanja i odgovora, kao i izostanak detalja.
Osoba koja laže istovremeno sklapa priču i proverava da li se sve poklapa. Takav napor se čuje, u boji glasa i u ritmu govora.
Kada sledeći put budete pokušavali da otkrijete laž, nemojte se voditi samo onim što vidite. Pažljivo slušanje je korisnije od posmatranja.
Detalji koji u razgovoru slute na laž
Obratite pažnju ako sagovornik:
- Okleva pred odgovorom, čak i kada je pitanje sasvim jednostavno
- Ostavlja duže pauze između pitanja i odgovora
- Škrtari na detaljima koje biste očekivali
- Menja način govora u toku razgovora
- Zastajkuje dok pokušava da složi priču
Nijedan od ovih znakova, naravno, sam za sebe nije dokaz. Neko zastajkuje jer je nervozan, jer se priseća ili jednostavno bira reč koja mu ne pada na pamet.
Ali ako vam nešto u priči škripi, nemojte odmah tražiti „krivicu“ u očima.
Slušajte šta osoba govori i kako to govori. Baš u glasu i u toku priče izlaze tragovi koje je mnogo teže svesno držati pod kontrolom.
Stil / Krstarica