- Srećko Šušić je tokom devedesetih stekao veliku popularnost hitovima poput „Ulica rađa grešnike“ i „Bacio bih sve niz reku“, iako je u privatnom životu ostao skroman i povučen.
- Sa suprugom Gordanom i decom živeo je u maloj kući u Kraljevu, a njihovu porodičnu svakodnevicu obeležili su sloga, jednostavan život i Gordana kao njegova najveća podrška.
- Uprkos teškom detinjstvu, cerebralnoj paralizi i zdravstvenim problemima, Šušić je izgradio uspešnu karijeru, a kasnije se povukao sa estrade i život nastavio daleko od reflektora.
Iako nikada nije pripadao estradnim zvezdama koje su svakodnevno punile naslovne strane, Srećko Šušić tokom devedesetih godina imao je svoje mesto među prepoznatljivim imenima narodne muzike. Njegove pesme slušale su se širom regiona, a pojedine numere postale su veliki hitovi gotovo preko noći.
Upravo u periodu najveće popularnosti, 1995. godine, ekipa časopisa „Sabor“ posetila je njegov dom u Kraljevu. Tada je nastala zanimljiva priča o životu pevača koji je, uprkos popularnosti i brojnim nastupima, porodičnu svakodnevicu držao daleko od glamura.
Šušić je sa suprugom Gordanom i decom Darkom i Jovanom živeo u skromnoj kući, a njihov dom više je ličio na mirnu porodičnu oazu nego na kuću poznatog pevača.
Mala kuća bila im je dovoljna
U maloj kući, skrivenoj od gradske vreve, porodica Šušić živela je jednostavnim životom. Kuća je imala nešto više od 50 kvadrata, ali domaćin nije smatrao da je zbog toga trebalo da se pravda.
„Nikada nismo ‘patili’ od toga da se razmećemo i da izgradimo veliku kućerinu na nekoliko spratova. Najbitnije nam je bilo da imamo sopstveni dom i da se u njemu prijatno osećamo“, govorio je tada Šušić.
Dok je Srećko razgovarao sa novinarima, njegova supruga Gordana dočekivala ih je uz kafu i odmah pitala čime može da ih posluži. Deca su se za to vreme igrala u dvorištu sa porodičnim ljubimcem, ženkom pekinezera po imenu Bonga.
Već na prvi pogled bilo je jasno da je porodica živela prilično skromno, ali da im materijalno nije bilo najvažnije. U njihovom domu, kako je zabeleženo u tadašnjem tekstu, osećala se atmosfera bliskosti i porodične povezanosti.
Gordanu je upoznao u restoranu u kojem je pevao
Srećko i Gordana u trenutku posete bili su u braku već jedanaest godina. Njihova ljubavna priča počela je u restoranu u kojem je Šušić nastupao.
Gordana je volela muziku i sa sestrama i prijateljicama često odlazila u restorane gde su se slušali tada popularni novokomponovani hitovi. Gotovo gde god bi otišla, pevao je upravo Srećko.
„Volela sam muziku i sa sestrama i drugaricama sam često odlazila u restorane da slušam tada aktuelne novokomponovane hitove. Maltene gde god smo otišle, pevao je Srećko. Jer, bio je tada pevač na glasu u kraljevačkom kraju. Međutim, to što je bio poznat nije bilo presudno da naša veza počne. Vezale su nas sasvim druge stvari“, pričala je Gordana.
Srećko je, s druge strane, odmah primetio buduću suprugu. Ipak, kako je tada ispričao, nije mu bilo lako da osvoji njene simpatije. Posle izvesnog nećkanja, Gordana je pristala da započnu vezu, a godinu dana kasnije odlučili su da se venčaju.
Porodica je bila njihovo sigurno utočište
Iako je Šušić zbog prirode posla često bio odsutan, Gordana je tokom prvih godina braka nastojala da mu bude podrška. Pratila ga je na nastupima u zemlji i inostranstvu, a bila je i njegov veliki navijač na muzičkim takmičenjima.
Njeno prisustvo, prema tadašnjoj priči, Srećko je smatrao posebnom podrškom. Gordana je bila uz njega i kada je nastupao pred publikom, ali i u periodima kada je bilo potrebno putovati, snimati i graditi karijeru.
Kada se rodio njihov sin Darko, porodične obaveze su se promenile. Gordana je sve više ostajala kod kuće i posvetila se deci.
„Kad se Darko rodio, po prirodi stvari sve sam češće ostajala kod kuće. Međutim, nikad nisam bila sama. Društvo su mi pravile mama i sestra koje su mi i prve komšije! Od tada sam se maksimalno posvetila kući i usavršavanju kulinarskog umeća. Postala sam ekspert za pripremanje pasulja i roštilja, omiljene Srećkove hrane“, govorila je ona.
Ćerka već tada želela da bude pevačica
U vreme kada je ekipa „Sabora“ posetila porodicu, njihova ćerka Jovana bila je još dete, ali je već pokazivala interesovanje za očev poziv.
Na pitanje šta će biti kada poraste, odgovorila je bez mnogo razmišljanja:
„I ja ću da postanem pevačica.“
Jovana je tada imala mikrofon na baterije koji joj je kupio otac, a posebno je volela da peva pesme popularnih pevačica tog vremena.
„Tata mi je kupio mikrofon na baterije i najviše volim da pevam Cecine i Draganine pesme“, govorila je devojčica dok se nije odvajala od svog kućnog ljubimca.
Srećko se na njene reči osmehivao, verovatno i zato što ga je njeno interesovanje za muziku podsećalo na njegovo detinjstvo.
Ljubav prema muzici kod Šušića pojavila se veoma rano. Kao dečak bio je opčinjen pesmom, a među idolima su mu bili Bora Spužić Kvaka i Toma Zdravković.
Njihove pesme rado je pevao, a prvi nastupi počeli su još dok je bio školarac. Kasnije je, paralelno sa drugim poslom, nastavio da se bavi muzikom.
Po struci je bio ekonomista i radio je u kraljevačkom „Magnohromu“. U početku je pevanje za njega bilo hobi, način da se opusti i zabavi publiku.
„U početku pevanje mi je bilo hobi i veliko zadovoljstvo. Srce bi mi uvek radosno zaigralo kada bih uspeo pesmom da razveselim publiku.“
Učestvovao je na brojnim takmičenjima i osvajao nagrade, ali je dugo samo sanjao o tome da jednog dana snimi ploču.
Jedan susret promenio je njegovu karijeru
Prekretnica u njegovom životu bio je susret sa Miletom Basom. On mu je pružio priliku da snimi prvenac i predstavi se široj publici.
Šušić je tada dobio priliku da svoj talenat pokaže mnogo većem broju ljudi, a ono što je godinama bilo samo njegova ljubav i hobi počelo je da prerasta u ozbiljan posao.
Veliki proboj dogodio se 1992. godine, kada su pesme „Ulica rađa grešnike“ i „Bacio bih sve niz reku“ postale hitovi.
„Nije bilo srećnijeg čoveka od mene, kada sam, ulazeći u kafanu čuo da mnogo poznatije kolege pevaju melodije sa moje ploče.“
Uspeh je stigao brzo. Kako je vreme prolazilo, gotovo svake godine objavljivao je novu ploču, a broj njegovih obožavalaca rastao je.
Popularnost mu je donela i ono čega se najviše plašio – manje vremena za porodicu
Sa većom popularnošću stigao je i naporniji tempo života. Nastupi su se nizali, a Šušić je sve više vremena provodio na putovanjima.
„Kako je vreme odmicalo svake je godine izlazila po jedna ploča, popularnost kod publike mi je rasla i imao sam sve manje vremena za sebe i porodicu. Nekadašnji hobi postao mi je posao“, pričao je.
Nastupao je širom tadašnje Jugoslavije, ali i u inostranstvu. Putovanja su postala sastavni deo njegovog života.
Ipak, kada bi se vratio kući, čekala ga je porodica koja je predstavljala njegov mir nakon napornih nastupa.
Nije pio, ali je sakupljao žestoka pića
Jedan zanimljiv detalj iz života Srećka Šušića iz tog perioda bila je njegova kolekcija žestokih pića.
Iako je već godinama bio potpuno van alkohola, pevač je sakupljao različite vrste pića i od njih napravio svojevrsnu kolekciju.
„Ostala mi je jedina pasija da, iako već godinama nisam okusio alkohol, sakupljam ‘eksponate’ za kolekciju žestokih pića.“
Na svoju kolekciju bio je veoma ponosan. Gostima je čak nudio da probaju neku od „kapljica“ iz njegovog bogato opremljenog kućnog bara.
Ironija je bila u tome što je domaćin, dok je gostima nudio piće, sam ostajao pri svojoj kafi.
Gordana je bila njegova najveća podrška
Za razliku od mnogih estradnih brakova koji su se često nalazili u centru pažnje, odnos Srećka i Gordane delovao je veoma mirno i stabilno.
Gordana ga je pratila na brojnim nastupima i takmičenjima, ali se vremenom sve više okretala porodici.
Kada su deca porasla, otvorila joj se mogućnost da ponovo putuje sa suprugom. Ipak, priznala je da joj je vremenom putovanja bilo dosta i da je više uživala u životu kod kuće.
Volela je da brine o deci, priprema hranu i neguje cveće u bašti.
„I kad Srećko nije tu, imam osećaj da je prisutan“
Iako je njen suprug često bio na putu, Gordana je govorila da njegovo odsustvo nije značilo da je zaista bio daleko od porodice.
„I kad Srećko nije tu, imam osećaj da je prisutan“, govorila je.
Telefoni su često zvonili, javljali su se menadžeri, saradnici i obožavateljke. Gordana je u jednom trenutku praktično preuzela ulogu njegove sekretarice.
„Stalno ga zovu telefonom menadžeri i obožavateljke. Ja onda izigravam sekretaricu, dajem informacije kada bi trebalo da se vrati, da li priprema ploču...“
Imala je i jednu neobičnu naviku koja je pokazivala koliko je bila ponosna na suprugovu karijeru.
„Sebi sam nametnula i slatku obavezu da redovno kupujem novine, isecam članke o Srećku i lepim ih u veliku svesku...“
Ta sveska je tako postala svojevrsna porodična hronika njegove karijere.
Darko je voleo sport, igrice i šah
Dok je Jovana maštala o tome da postane pevačica, njen stariji brat Darko imao je potpuno drugačija interesovanja.
Dečak je tada bio učenik trećeg razreda osnovne škole i, kako je opisano u reportaži, bio je veoma krupan za svoje godine.
Voleo je košarku, a zanimale su ga i druge aktivnosti. Pored sporta, uživao je u kompjuterskim igricama i rešavanju šahovskih problema koji su izlazili u novinama.
Ipak, posebno je uživao u majčinoj kuhinji.
„Ume mama da spremi i druge ukusne đakonije. Kuva prste da poližeš“, hvalio je tada majčino umeće.
Posao ga je ponovo odveo na put
Dok je porodica razgovarala sa novinarima, došlo je vreme za polazak.
Srećka je te večeri čekao nastup u Šapcu, a već narednog dana trebalo je da otputuje avionom u Švajcarsku.
Gordana mu je pakovala odela i košulje, dok su deca bila oko oca i pokušavala da iskoriste poslednje trenutke pre njegovog odlaska.
„Tata, kupi mi neku novu igricu“, dovikivao je Darko.
„I lutku i bojice“, dodala je Jovana.
Srećko je uskoro krenuo iz kuće. Porodična scena koja je do tada bila puna razgovora i dečje graje odjednom je utihnula.
„Ko zna kada ću ponovo biti kod kuće? Kad se ode preko ‘grane’ valja iskoristiti teško dobijenu vizu. Naporno jeste, ali je to posao koji sam izabrao i nema razloga da se žalim“, rekao je tada.
Njegov automobil je izašao iz mirne, zelene ulice i porodica je ponovo ostala da čeka njegov povratak.
Od teške životne priče do velike ljubavi prema muzici
Životna priča Srećka Šušića bila je daleko složenija od slike koju je publika mogla da stekne slušajući njegove pesme.
Rođen u Kraljevu i odrastao u veoma skromnim uslovima, od najranijih dana morao je da se suočava sa životnim teškoćama. Kasnije je govorio da u detinjstvu nije bilo dovoljno ni osnovnih namirnica i da je nekada morao da deli parče hleba.
„Ja sam morao da krenem u školu u pola pet. Svi moji drugari počinju da šetaju devojke, a mene su svi gledali kao drugara. Nekad je bilo samo suvo parče hleba koje smo morali da delimo.“
Uprkos siromaštvu, zdravstvenim problemima i brojnim preprekama, muzika je ostala njegov način da se izbori za svoje mesto.
Borba sa cerebralnom paralizom nije ga sprečila da izađe na scenu
Šušić je još kao dete dobio dijagnozu cerebralne paralize, nakon što su lekari primetili zdravstvene probleme nedugo nakon što je prohodao.
Zbog posledica bolesti tokom života je imao ozbiljne probleme sa kretanjem i koristio je štake. Ipak, zdravstveno stanje nikada nije želeo da bude ono po čemu će ga publika pamtiti.
Na scenu je izlazio kao pevač, a ne kao čovek koji traži sažaljenje.
Upravo zbog toga mnoge je iznenadilo kada su kasnije saznali sa kakvim se zdravstvenim izazovima suočavao.
Njegova životna priča pokazuje koliko je upornosti bilo potrebno da od deteta koje je odrastalo u oskudici postane pevač čije su pesme slušale hiljade ljudi.
Kasnije se povukao iz javnosti
Nakon godina provedenih na estradi, Šušić se povukao iz javnog života i sve ređe pojavljivao u medijima.
Godine 2006. odlučio je da napusti estradu. Kao razlog se navodila promena muzičke scene i osećaj da muzika više nije ono što je nekada bila.
Za čoveka koji nikada nije jurio slavu, povlačenje nije bilo iznenađujuće. Umesto reflektora, izabrao je mirniji život daleko od javnosti.
Ipak, muzika je ostala deo njega. Kada bi se našao u društvu ljudi koji su poznavali njegove pesme, nije bilo potrebno mnogo nagovaranja da ponovo uzme mikrofon.
Publika ga nije zaboravila
Iako se godinama nije pojavljivao na velikoj sceni, njegovo ime ostalo je poznato ljubiteljima narodne muzike.
Susreti sa nekadašnjim obožavaocima pokazivali su da njegove pesme nisu nestale iz sećanja publike. Kada bi se pojavio u nekom lokalu i zapevao, starije generacije bi ga odmah prepoznale.
Za mnoge je bilo emotivno da ga vide kako, uprkos zdravstvenim problemima i godinama, ponovo uzima mikrofon.
Njegov glas i način interpretacije podsećali su na vreme kada su njegove pesme bile nezaobilazne na radiju, u kafanama i na veseljima.
Čovek koji je slavu uvek stavljao iza porodice
Priča iz 1995. godine posebno je zanimljiva jer pokazuje Srećka Šušića izvan estradne scene.
Nije prikazan kao nedodirljiva zvezda, već kao suprug koji se sprema za put, otac kojem deca traže igračke, čovek koji voli domaću hranu i baštu, ali i pevač koji je ponosan na svoju kolekciju žestokih pića.
U njegovom domu nije bilo potrebe za luksuzom. Nešto više od 50 kvadrata bilo je dovoljno za četvoročlanu porodicu, jer je, kako je sam govorio, najvažnije bilo imati svoj dom i osećati se u njemu prijatno.
Upravo zbog toga ova stara reportaža predstavlja svojevrsni vremenski zapis o jednom drugačijem periodu domaće estrade – vremenu kada su pevači mogli da budu veoma popularni, a da ipak najveći deo života provode daleko od kamera.
Srećko Šušić ostao je upamćen po pesmama, ali i po životnoj priči koja je bila mnogo teža nego što se moglo naslutiti sa bine. Od skromnog detinjstva i zdravstvenih problema, preko kasnog muzičkog uspeha, do porodičnog života u Kraljevu – njegov put pokazuje da popularnost nije nužno morala da znači i odricanje od jednostavnosti.
Za njega su, čini se, najveću vrednost ipak imali porodica, dom i muzika koju je voleo od detinjstva.
Stil / Nportal.novosti