- Dok su roditelji još pored nas, ne bi trebalo odlagati razgovore za neko "jednog dana".
- Ako postoji nešto zbog čega vam je žao, recite "izvini". Ako postoji nešto na čemu ste im zahvalni, recite "hvala". A ako ih volite, nemojte pretpostavljati da oni to znaju – recite im.
Čak i kada sa roditeljima imamo topao i blizak odnos, nesuglasice, svađe i povrede gotovo su neizbežne. Razlike u psihologiji i vrednostima generacija, svakodnevne obaveze, lične brige i ubrzan tempo života često nas udalje od onih koji su nam najvažniji.
Kako roditelji stare, njihov život se dodatno menja. Zdravlje može početi da ih služi slabije, krug ljudi sa kojima se druže postaje uži, a kod nekih se mogu javiti i promene u pamćenju i drugim kognitivnim funkcijama. Zbog svega toga, potreba za pažnjom, razgovorom i podrškom dece može postati veća.
Dok su roditelji još tu, važno je ne odlagati razgovore. Nekada je dovoljno reći "izvini“ za stvari koje nama deluju sitno i beznačajno, a njima su možda mnogo značile.
Klinički psiholog Irina Grekova izdvojila je neke od najčešćih razloga zbog kojih bi starijim roditeljima trebalo uputiti iskreno izvinjenje.
1. Nedostatak brige i pažnje
Čak i ako roditelje redovno pozivate telefonom ili ih posećujete, moguće je da im i dalje nedostaje vaše prisustvo.
Kako godine prolaze, krug njihovih poznanika često se smanjuje, pa deca mogu postati jedan od najvažnijih izvora razgovora, bliskosti i osećaja povezanosti sa svetom. Posebno je teško roditeljima čija deca imaju svoje porodice, mnogo rade ili žive u drugom gradu.
Ponekad roditelju nije potrebno da mu donesete namirnice, organizujete lekove ili završite neku obavezu. Možda mu je najpotrebnije da sednete pored njega, razgovarate i jednostavno provedete vreme zajedno.
Zato ponekad vredi reći:
"Izvini što ne uspevam uvek da pronađem dovoljno vremena za tebe. Želim da znaš da si mi važan i da volim da provodim vreme sa tobom."
2. Razdražljivost i nestrpljenje
Kako roditelji stare, mogu postati osetljiviji na naše reči i postupke. To ne znači nužno da je sa njima nešto "pogrešno". Njihov život se jednostavno promenio.
Imaju manje društvenih kontakata, više vremena za razmišljanje, a fizičke tegobe i umor mogu dodatno uticati na raspoloženje. Kod pojedinih ljudi mogu se javiti i ozbiljnije promene u pamćenju, ponašanju ili mentalnom funkcionisanju.
Ali ni mi nismo uvek strpljivi.
Možemo burno reagovati kada roditelj po ko zna koji put ponovi isto pitanje, sporije uradi nešto što je ranije radio bez problema ili postane tvrdoglaviji nego što smo navikli.
Ponekad se ne naljutimo zato što je roditelj to zaslužio, već zato što smo umorni, pod stresom ili preopterećeni sopstvenim obavezama.
U takvim trenucima korisno je zastati i setiti se da ni roditelju nije lako. Telo više ne funkcioniše kao ranije, svakodnevne stvari zahtevaju više energije, a osećaj zavisnosti od drugih može biti težak.
Zato je sasvim u redu reći: "Izvini što sam ponekad bio/bila grub(a) prema tebi. Znam da ni meni nije uvek lako da se nosim sa svime, ali nisam želeo/la da te povredim."
3. Ignorisanje njihovih saveta
Saveti roditelja ponekad nam dolaze u pogrešnom trenutku. Nekada su zasnovani na iskustvima iz vremena koje se značajno razlikuje od današnjeg, a ponekad jednostavno želimo da sami pronađemo svoj put.
I to je prirodno.
Svako mora da donese određene odluke samostalno i da iz sopstvenih grešaka nešto nauči. Međutim, iza mnogih roditeljskih saveta krije se ista želja koju su imali dok smo bili deca – da nas zaštite i pomognu nam da budemo srećni.
Čak i kada njihov savet ne prihvatimo, možemo im pokazati da cenimo nameru koja stoji iza njega.
Možemo reći: "Izvini što te nisam uvek slušao/la. Cenim tvoje reči, čak i kada odlučim da krenem svojim putem."
A nekada možemo jednostavno priznati: "Bio/bila si u pravu. Sledeći put ću ozbiljnije razmisliti o tvom savetu."
4. Nedostatak zahvalnosti
Roditelji su često bili uz nas tokom najvažnijih trenutaka života – od prvih koraka i školskih priredbi do prvog zaposlenja i trenutka kada smo postali potpuno samostalni.
Ipak, koliko često im zaista kažemo "hvala"?
Možda smo zahvalnost podrazumevali. Možda smo mislili da se ona podrazumeva i bez reči. Ali roditeljima ponekad mnogo znači da čuju da smo svesni svega što su učinili za nas.
Zato pronađite trenutak da im zahvalite ne samo za velike stvari, već i za one male kojih se rado sećate.
Na primer: "Sećaš li se kada smo zajedno išli na selo, gledali filmove ili se smejali do suza? Mnogo mi znači što smo imali te trenutke. Hvala ti za sve."
Zajednička sećanja mogu postati svojevrsni most koji vraća bliskost čak i nakon perioda ćutanja ili udaljenosti.
Ne čekajte da bude prekasno
Dok su roditelji još pored nas, ne bi trebalo odlagati razgovore za neko "jednog dana".
Ako postoji nešto zbog čega vam je žao, recite "izvini". Ako postoji nešto na čemu ste im zahvalni, recite "hvala". A ako ih volite, nemojte pretpostavljati da oni to znaju – recite im.
Takve reči možda deluju jednostavno, ali u odnosu roditelja i dece mogu imati ogromnu težinu.
Jer kada jednom više ne budemo imali priliku za razgovor, upravo ono što smo prećutali može najduže ostati u nama. Zato je bolje izgovoriti "oprosti", "hvala" i "volim te" dok još imamo kome da ih kažemo.