- Prema pravoslavnom predanju, duša nakon smrti prolazi kroz različite faze i susreće se sa duhovnim svetom, dok se njen odnos prema Bogu i duhovnim bićima povezuje sa životom koji je vodila.
- Tokom prva dva dana nakon upokojenja, prema crkvenom predanju, duša može da bude blizu zemlje i posećuje mesta i ljude koji su joj bili važni, dok se trećeg dana njen put nastavlja u druge sfere.
- Opis posmrtnog iskustva predstavlja opšti model, a ne strogo pravilo bez izuzetaka, pa se različita viđenja i iskustva ne smatraju nužno protivurečnošću pravoslavnom učenju.
Trenutak smrti u pravoslavnom predanju ne predstavlja kraj čovekovog postojanja, već prelazak iz jednog načina života u drugi. Brojni zapisi i svedočanstva govore o neobičnim iskustvima koja mogu pratiti poslednje dane i trenutke života, ali i o onome što se, prema crkvenom učenju, događa sa dušom nakon odvajanja od tela.
Posebno mesto u tom predanju imaju viđenja samrtnika, susreti sa preminulim bližnjima, prisustvo anđela i duhovni svet sa kojim se duša, prema ovom učenju, susreće nakon smrti.
Viđenja pred smrt
Duhovna viđenja često počinju kod samrtnika pre upokojenja. Čak i dok vide ljude oko sebe i razgovaraju s njima, oni mogu videti i nešto što drugi ne vide.
Iskustva umirućih poznata su odvajkada i ni danas ovakvi slučajevi nisu novina. Međutim, ovde treba ponoviti ono što je ranije rečeno: samo prilikom blagodatnih poseta pravednicima, kada im se javljaju sveti i anđeli, možemo da budemo sigurni da su to stvarno bila bića sa drugog sveta.
U običnim slučajevima, kada samrtnik vidi svoje već upokojene prijatelje i rođake, to može da bude samo "prirodno" upoznavanje sa nevidljivim svetom u koji treba da uđe. Istinska priroda likova pokojnika koji se pojave u tom trenutku poznata je, moguće, jedino Bogu i nema potrebe da se u to dublje upuštamo.
Sigurno je da Bog daje to iskustvo i kao najočigledniji način da se umirućem stavi do znanja da onostrani svet nije potpuno nepoznato mesto i da i taj život karakteriše ljubav koju čovek gaji prema bliskim osobama.
Preosvećeni Teofan dirljivo izlaže ovu misao u rečima upućenim umirućoj sestri:
"Tamo će te dočekati otac i majka, braća i sestre. Pokloni im se i pozdravi ih – i moli da se zauzmu za nas. Okružiće te tvoja deca sa svojim radosnim pozdravima. Tamo će ti biti bolje nego ovde."
Susret sa duhovima
Prema pravoslavnom predanju, nakon izlaska iz tela duša se susreće sa drugim duhovima, dobrim i zlim. Ona obično stremi onima koji su joj bliži po duhu. Ako je još za života bila pod uticajem nekih od njih, može ostati zavisna od njih i nakon izlaska iz tela, ma koliko joj taj susret bio neprijatan.
Ovde se ponovo naglašava da onostrani svet, iako nam neće biti potpuno stran i nepoznat, ipak neće biti samo prijatan susret sa voljenima u nekoj vrsti "luke" sreće. Prema ovom učenju, reč je o duhovnom susretu kojim se ispituje stanje naše duše i ono čemu smo tokom života bili okrenuti.
Da li smo se više približavali anđelima i svetima, vodeći život ispunjen vrlinama i po Božjim zapovestima, ili smo se kroz nemar i neverovanje učinili pogodnim za opštenje sa palim duhovima?
Preosvećeni Teofan Zatvornik lepo kaže da se u vazdušnim mitarstvima duša pre iskušava nego što se optužuje.
Iako je sama činjenica suda u zagrobnom životu, prema hrišćanskom učenju, van svake sumnje — kako pojedinačnog suda odmah nakon upokojenja, tako i Strašnog suda na kraju sveta — javno izrečena presuda Božja biće samo odgovor na unutrašnje raspoloženje koje je duša tokom života izgradila u odnosu prema Bogu i duhovnim bićima.
Prva dva dana nakon upokojenja
Prema ovom predanju, tokom prva dva dana duša uživa u relativnoj slobodi i može da posećuje mesta na zemlji koja su joj draga. Međutim, već trećeg dana ona odlazi u druge sfere.
Ovde arhiepiskop Jovan jednostavno ponavlja učenje poznato Crkvi još od 4. veka. Predanje saopštava da je anđeo koji je pratio prepodobnog Makarija Aleksandrijskog u pustinji objasnio crkveno pominjanje upokojenih trećeg dana nakon njihove smrti:
"Kada se trećeg dana u crkvi za dušu izvrši prinošenje, Anđeo joj ublaži žalost koju oseća zbog razdvajanja od tela, jer slavoslovlje i prinošenje u crkvi Božijoj za nju budi u njoj dobru nadu. Jer se u toku dva dana duši daje da, zajedno sa Anđelima koji su uz nju ide po zemlji gde hoće. Zato duša koja voli telo luta ponekad oko kuće u kojoj se rastala od tela, nekad oko groba u koji joj je položeno telo; i tako ona provodi dva dana, kao ptica, tražeći sebi gnezdo. A vrlinska duša ide po onim mestima gde je obično činila dobra dela. Trećeg dana Onaj Koji je vaskrsao iz mrtvih zapoveda svakoj hrišćanskoj duši da se podražavajući Njegovo vaskrsenje uznese na Nebesa i pokloni Bogu."
Duša koja vidi, ali više ne može da razgovara
U pravoslavnom obredu opela mirjana, prepodobni Jovan Damaskin živopisno opisuje stanje duše koja se, razdvojena od tela, još uvek nalazi na zemlji, ali više ne može da komunicira sa dragim osobama koje može da vidi:
"Avaj, kakav podvig čeka dušu koja se rastaje od tela! Ka Anđelima oči uzdiže, uzalud se moleći: prema ljudima ruke pruža, ali nikog da joj pomogne. Zato, draga moja braćo, pamteći kako je kratak život naš, molimo Hrista za pokoj umrlih i za veliku milost našim dušama."
U pismu mužu svoje sestre na samrti, sveti Teofan piše:
"Pa sestra neće umreti; telo umire, a ličnost umirućeg ostaje. Prelazi samo u drugi poredak života. Ona nije u telu koje leži na odru, i u grob je ne polažu. Ona je na drugom mestu. Živa je isto kao sad. U prvo vreme i prve dane biće pored vas – samo što ne priča i ne može da se vidi, ali biće tu… Imajte to u mislima. Mi koji ostajemo plačemo za onima koji su se predstavili, ali njima je odmah lakše, jer to stanje je radosnije, blaženije. Oni koji su umrli, a onda su u telo vraćeni, smatrali su ga veoma neudobnim za život. Isto će i sestra osećati. Njoj je tamo bolje, a mi očajavamo kao da se s njom nešto strašno desilo. Ona će sve to gledati i sigurno se čuditi tome."
Ovo nije pravilo bez izuzetaka
Treba imati u vidu da ovaj opis prva dva dana nakon smrti predstavlja opšte pravilo, koje ni u kom slučaju ne obuhvata sve slučajeve.
Zaista, većina citiranih odlomaka iz pravoslavne literature ne potpada pod ovo pravilo — i to iz očiglednog razloga. Svetitelje, koji se nisu vezivali za zemaljske stvari, već su neprestano živeli u iščekivanju prelaska u drugi svet, ne privlače čak ni ona mesta na kojima su činili dobra dela, već oni odmah počinju da se uznose na Nebesa.
Drugi, poput K. Ikskula, počinju, po Božjem promislu, da se uznose pre nego što isteknu dva dana, iz nekog posebnog razloga.
Sa druge strane, savremena "posmrtna" iskustva, ma koliko bila fragmentarna, teško se mogu potpuno uklopiti u ovo pravilo. "Vantelesno" stanje može se posmatrati kao početak prvog perioda bestelesnog „lutanja“ duše po mestima na zemlji za koja je vezana, ali nijedna od osoba koje su imala takva iskustva nije bila u stanju smrti dovoljno dugo da bi, prema ovom opisu, mogla da sretne dva anđela koji treba da je prate.
Da li postoje protivurečnosti u ovom učenju?
Neki kritičari pravoslavnog učenja o životu nakon smrti smatraju da su ovakva odstupanja od opšteg pravila dokaz protivurečnosti u pravoslavnom učenju. Međutim, ovakvo tumačenje podrazumeva previše bukvalno shvatanje opisa.
Opis prva dva dana, kao i ostalih perioda, nije dogmat. On predstavlja model koji pokazuje najopštiji poredak posmrtnog iskustva duše.
Mnogi slučajevi, kako u pravoslavnoj literaturi, tako i u pričama o savremenim "vantelesnim" iskustvima, u kojima su se upokojeni odmah javljali živima prvog ili drugog dana nakon smrti, ponekad i u snu, mogu se posmatrati kao primer toga da duša prema ovom predanju zaista obično ostaje blizu zemlje određeno kratko vreme.
Prava javljanja upokojenih nakon ovog kratkog perioda slobode duše mnogo su ređa i, prema ovom učenju, uvek se događaju po Božjoj volji i sa nekim naročitim ciljem, a ne nečijom slobodnom voljom.
Ali trećeg dana, a često i ranije, ovaj period boravka uz zemlju se završava.
(Stil/ svetosavlje.org)