Postoje životne priče koje zvuče toliko neverovatno da je teško poverovati da su se zaista dogodile. Priča Marine Čepman decenijama izaziva upravo takvu reakciju – istovremeno fascinira, ali i otvara brojna pitanja o tome šta jedno dete može da preživi i koliko traumatična iskustva mogu da utiču na sećanja.
Marina je tvrdila da je kao četvorogodišnja devojčica kidnapovana u Kolumbiji, nakon čega je ostavljena sama u šumi. Prema njenom svedočenju, narednih pet godina preživela je zahvaljujući grupi kapucina, majmuna koji su je prihvatili i sa kojima je, kako je opisivala, naučila da živi u divljini.
Kasnije je uspela da se vrati među ljude, zasnuje porodicu i izgradi potpuno drugačiji život. Ipak, njena priča nikada nije dobila jednostavan odgovor – pojedini stručnjaci smatrali su da njena sećanja imaju određenu osnovu, dok su drugi ukazivali na mogućnost da su delovi priče posledica traumatskih sećanja.
Sve je počelo kada je imala samo četiri godine
Marina je detinjstvo provela u Kolumbiji, u periodu poznatom kao „La Violencia“, odnosno tokom dugotrajnog perioda političkog i društvenog nasilja koji je obeležio zemlju sredinom 20. veka.
Prema njenom sećanju, jednog dana dok se igrala u dvorištu, prišli su joj nepoznati ljudi. Nije ni primetila da joj se neko približava s leđa, sve dok joj ruka nije prekrila usta i nos. Na tkanini je, kako je kasnije pričala, osećala snažan miris hemikalija.
Moja poslednja misao dok sam počela da padam u nesvest bila je jednostavna: umreću - ispričala je Marina godinama kasnije, koja je u šumi provela pet godina.
Probudila se u kamionu među drugom decom
Nakon što je izgubila svest, Marina nije znala koliko je vremena prošlo. Kada je počela da dolazi sebi, čula je zvuk motora i shvatila da se nalazi u zadnjem delu kamiona.
- Ne znam koliko je prošlo pre nego što su najslabiji osećaji svesti počeli da se vraćaju. Čula sam buku motora. Shvatila sam da sam u zadnjem delu kamiona. I da nisam sama. Čula sam plač, cviljenje, jecaje. U kamionu su bila i druga deca – prestravljena, baš kao ja. Ponovo sam pala u nesvest. Nisam imala osećaj koliko je vremena moglo da prođe kada sam se sledeći put probudila. Činilo se da se tlo oko mene treslo i shvatila sam da me nosi odrasla osoba - priseća se Marina koja je od stresa i zbog malog broja godina zaboravila čak i svoj datum rođenja.
Kada su stigli dublje u šumu, prema njenom svedočenju, nepoznati čovek ju je ostavio na zemlji i otišao. Prestravljena, iscrpljena i dezorijentisana, pokušavala je da pronađe put, ali je na kraju izgubila snagu.
Sledećeg jutra nastavila je da luta šumom, sve dok je glad i iscrpljenost nisu savladale. Sklupčala se na zemlji i zaspala.
Kada je otvorila oči, shvatila je da nije sama.
Susret sa majmunima koji je promenio njen život
U neposrednoj blizini nalazila se grupa majmuna. Upravo taj susret postao je najpoznatiji deo Marinine životne priče.
- Na udaljenosti od nekoliko koraka bili su majmuni koji su zurili u mene. Posle kratkog vremena, jedan je napustio krug i prišao mi. Uplašena, skupila sam se, pokušavajući da budem što manja. Ispružio je naboranu smeđu ruku, prevrnuo me na bok i vratio se u grupu. Počeli su da prilaze i drugi, da me proučavaju, posmatraju, pipkaju - ispričala je Marina i dodala da su već u sledećem trenutku počeli da joj donose banane.
Prema njenim rečima, upravo tada počeo je njen život sa grupom majmuna.
Marina je tvrdila da su je prihvatili kao deo svoje grupe i da je vremenom počela da oponaša njihovo ponašanje. U početku je spavala na zemlji, ali je kasnije, kako je pričala, naučila da se penje po granama i spava među krošnjama.
Grupa kojoj se, prema njenom svedočenju, pridružila pripadala je kapucinima, vrsti poznatoj po inteligenciji i složenom društvenom ponašanju. Kapucini žive u grupama i koriste različite zvukove, pokrete i izraze tela za međusobnu komunikaciju.
Marina je tvrdila da je vremenom naučila njihove pokrete i način ponašanja, prilagođavajući se životu u divljini.
Pet godina kasnije pronašli su je lovci
Posle približno pet godina provedenih u šumi, njen život ponovo je doživeo veliki preokret.
Prema njenoj priči, pronašli su je lovci i poveli sa sobom. Do tada je, kako je tvrdila, gotovo potpuno izgubila sposobnost govora i kretala se četvoronoške.
Povratak među ljude, međutim, nije bio jednostavan.
Marina je bila divlja, nepoverljiva i teško je prihvatala kontakt sa ljudima. Nakon što su je lovci odveli, prema njenom svedočenju, završila je u javnoj kući u Kukuti, ali je zbog svog ponašanja ubrzo izbačena.
Neko vreme je živela na ulici, sve dok nije dospela u ruke mafijaške porodice.
Nova prilika stigla je zahvaljujući jednoj ženi
Marina je uspela da pobegne tek nekoliko godina kasnije, zahvaljujući komšinici Maruhi, koja se sažalila na nju.
Maruha ju je, prema Marininoj priči, prihvatila i pomogla joj da započne novi život.
Naime, Maruha ju je usvojila kada je imala 14 godina i poslala da živi sa jednom od njenih ćerki u Bogotu. Zahvaljujući poziciji u tekstilnoj industriji i dobrim konekcijama sa Engleskom, Maruhina ćerka poslala je u Bredford, 1977. godine, da bude dadilja njenoj deci.
Odlazak u Englesku otvorio je potpuno novo poglavlje njenog života.
U Engleskoj je zasnovala porodicu
U Bredfordu je Marina upoznala naučnika za kojeg se vremenom udala. Zajedno su dobili dvoje dece i Marina je počela da živi život koji je bio potpuno drugačiji od njenog ranog detinjstva.
Ipak, prošlost nikada nije nestala.
Njena neobična životna priča privukla je pažnju javnosti, a svojevremeno je „National Geographic“ snimio dokumentarac o njenom životu pod nazivom „Žena koju su odgajali majmuni“.
Marina je kasnije odlučila da svoju priču pretoči i u knjigu.
Knjiga koju izdavači nisu odmah prihvatili
O svom životu Marina Čepman napisala je autobiografiju „Devojčica bez imena“.
Međutim, put do objavljivanja knjige nije bio jednostavan. Nekoliko izdavača ju je odbilo jer su smatrali da njena priča nije dovoljno uverljiva i da bi mogla biti proizvod mašte.
Pitanje autentičnosti njenog sećanja tako je postalo jedna od centralnih tema čitave priče.
Stručnjaci nisu imali isto mišljenje
Autentičnost Marinine priče pokušala su da provere i dva naučnika, ali njihovi zaključci nisu bili isti.
Profesor iz Kolumbije, Karlos Konde, sproveo je test kojim je utvrdio da Marina govori istinu. Međutim, njegove zaključke osporio je profesor psihologije iz Londona, Kris Frenč.
On je ukazao na mogućnost takozvanog sindroma "lažne memorije", kod kojeg osoba može iskreno verovati u određena sećanja koja su delimično ili potpuno izmenjena, naročito nakon traumatičnih iskustava.
Drugim rečima, osoba ne mora namerno da izmišlja priču da bi određeno sećanje bilo netačno. Traumatska iskustva, protok vremena i način na koji ljudski mozak čuva i rekonstruiše uspomene mogu uticati na sadržaj sećanja.
Životna priča koja i danas izaziva pitanja
Priča Marine Čepman ostala je jedna od onih koje je teško posmatrati samo iz jednog ugla.
S jedne strane, ona je žena koja je preživela teško detinjstvo, dug period izolacije i niz traumatičnih događaja, a potom uspela da izgradi novi život, porodicu i karijeru.
S druge strane, pojedini detalji njene priče i dalje izazivaju nedoumice, posebno tvrdnja da je pet godina živela sa majmunima i u potpunosti usvojila njihov način ponašanja.
Zbog toga njena priča i danas ostavlja otvoreno pitanje: da li je Marina zaista provela godine u divljini među majmunima, ili su neka od njenih najneobičnijih sećanja oblikovana traumom koju je preživela kao malo dete?
Odgovor na to pitanje nikada nije dobio potpuno jedinstveno objašnjenje. Ono što je nesporno jeste da je Marina Čepman prošla kroz izuzetno teško detinjstvo i da je njen život, bez obzira na to kako se pojedini detalji tumače, ostao priča o preživljavanju, prilagođavanju i potrazi za novim početkom.