"Kad umrem, ti Snežo nemoj plakati! To ti zabranjujem! Za mnom da nisi ni suzu pustila, jesi li me čula?" govorila je strogo moja majka i izgledala je zastrašujuće kao i uvek. Kao da nije na samrtnoj postelji. A ja sam dopustila da na mene to utiče kao da ja nisam osoba od 57 godina, odrasla racionalna žena...
"Dobro je mama, dobro je..." pokušala sam blago da smirim situaciju.
"Nemoj ti meni "dobro je, dobro je"... Ništa nije dobro! Šta može biti dobro u tome što sam dopustila da napuniš 60 godina, a da ne ojačaš! Nikad se nisi odvojila od moje suknje..." zakašlja se Stana i izgubi nit govora.
"Imam 57 godina," izletelo je iz mene automatski.
"I da napuniš još 57 godina, nikad se nećeš opametiti, moja ti..." mrsila je Stana kroz stisnute zube, stezala pesnice kao da pokušava da zadrži vreme koje je pogotovo njoj, neminovno curilo.
Umrla je na Preobraženje
To je bio naš poslednji razgovor, umrla je sutradan, na Preobraženje. "Srećnica, dao joj Bog da se preobrazi, spasila se," tešile su me njene drugarice i same blizu "preobraženja". Ali za mene nije bilo utehe. Palkala sam i majčinu želju nisam ispoštovala.
Ali da se razumemo, tim suzama ja nisam žalila nju, nego sebe. Bilo mi je žao što sam sve te godine protraćila na pogrešne ljude, na obazrivost, na skromnost, na "ispravne postupke", na misli "šta će komšiluk da kaže". Sve to me dovelo do toga da sada sa 57 godina nosim oreol jadnice.
Ali rešenja nije bilo...
Prepustila sam se bolu, dopustila da sahranu kako tako organizuju moj sin i snaja, da komšije skupljaju crkavicu misleći da nemam za hleba, da bez Stane neću znati ni nos da obrišem.
Ne krivim ih, taj oreol jadnice nije se preko noći stvorio iznad moje glave.
Istina je sve što su o meni rekli
Rođena sa srcem u petama, uvek sam išla linijom manjeg otpora. Udala se "za prvog koji me je pogledao", rodila jedno dete, živela par kilometara do kuće u kojoj sam se rodila, uvek čvrsto vezana za suknju moje Stane koja je umela i htela da planine pomeri zbog mene. Kad me muž prevario, a potom i ostavio - ona je bila uz mene. Kad se sin oženio i odselio - i dalje je bila kraj mene, pomažući mi da dostojanstveno živim sama. A kad je umrla, nisam mogla da budem hrabra kako je tražila od mene u poslednjim momentima, a i kako bih mogla - umrla je moja stena, a ona "jadnica" iz mene vrištala je na sav glas tražeći zaštitu od nekog ko više nije mogao biti tu.
Taj oreol jada i čemera dobro sam učvrstila tokom godinu dana od smrti moje Stane.
Tik pred godišnjicu od njene smrti, smogla sam snage nekako da otvorim njenu kuću i očistim je detaljno. Bilo je vreme da bacim stare stvari, oslobodim prostor i smislim šta ću raditi sa kućom.
Koverta u kojoj je pisalo "Snežana, vreme je..."
Ispod starog televizora nalazila se komoda u kojoj su stajali dokumenti, računu, albumi sa slikama i stari rokovnik sa Staninim receptima. Posegnula sam za tim delom kako bih pregledala slike. Među gomilom koječega izdvojila se jedna zapečaćena koverta. Crvena kao krv, nova i očuvana. Bola mi je oči. Na njoj ništa nije pisalo, pa umalo da je ne otvorim. Odložila sam je sa strane, a onda sam se sabrala i pomislila "Bože, pa sve je ovo sada moje, nema drugih naslednika, sve zatvoreno mora da se otvori..."
Uzela sam kovertu i otvorila je. Unutra je bila gomila novca i jedan presavijen papir, iscepan iz obične sveske.
"Snežana vreme je da se dozoveš pameti. Prestani da očekuješ da te neko drugi usreći, da te neko drugi odvede gde želiš da ideš. Bori se za sebe, jer mene više nema da se borim za tebe. Ali eto, ono majčinsko je opet jače od mene, pa ti ostavljam ove pare, kreni sa ovim nešto, ima tu dovoljo.."
Kao da mi se svest pomračila, gledala sam u onih par redova napisanih jakim Staninim rukopisom, a slova kao da su izlazila, obrtala krug po sobi pa se vraćala, da se nameste u te rečenice koje su mi bile sve teže i teže.
Preobraženje
Ostavila sam i kovertu i pare i čitavu Staninu kuću onakvu kakva jeste. Zaključala sam i kao kukavica dovukla se u svoj stan. Jela sa automatski, pila kafu, gledala seriju - a ništa nisam ni videla ni čula. "Vreme ti je da se dozoveš pameti..." Samo te reči su mi igrale ispred očiju, da bi se pred kraj dana svele na "VREME JE...VREME JE".
Sutradan, na Preobraženje Gospodnje, ustala sam rano. Otišla po one pare u Staninu kuću, uzela ih, otišla u cvećaru, kupila neko cveće i pravo kod Stane na groblje. Uzela zapalila sam sveću, okadila grob, stavila novo cveće i rekla: "Dobro Stano, uradiću to!"
Sela sam na autobus i pravo na stanicu gde je bio moj stan. Ali nisam se zaputila ka svojoj zgradi, već susednoj, tamo gde je komšija iznajmljivao poslovni prostor. Malo mesto koje je bilo savršeno za jednu manju pekaricu, nešto o čemu sam oduvek sanjala...
"Komšija, jel još slobodno ovo mesto?"
"Jeste, komšinice. Šta biste hteli da otvorite ovde, prodavnicu, butik...."
"Pekaru," rekla sam kao iz topa "Praviću prave domaće pite i kiflice, vanilice i orasnice - to želim da prodajem." Mnogi će kasnije pričati kao sam se tim rečima preobrazila, postala jača, neko ko nikad do tada nisam bila...
"Čudo na Preobraženje," govorile su Stanine drugarice, ali ja znam da sam se tim rečima oslobodila, napokon sam zbacila oreol jadnice i prodisala punim plućima....
I nije mi više bilo važno da li ću uspeti ili neću, imala sam toliko godina da mi više ni jedan teret ne može naškoditi, ali zato me uspeh može podignuti i ja sam računala na to....