Teška vremena su naterala porodicu babe Anujke da se preseli iz Rumunije u okolinu Pančeva. Kraj 19. veka. Srbija. Samo 30 odsto stanovništva vešto koristi azbuku i pismo. Lokalni međusobni sukobi razaraju malu zemlju, sprečavajući njene stanovnike da osete bilo kakvo poverenje u budućnost. Zdravstvena zaštita je loša, a lekovi još gori. To je kontekst u kojem je popularnost bake Anujke neizbežno cvetala.
Konsultacija sa isceliteljem bila je jedini način da se dobije medicinska nega u malim selima, ako se to uopšte može tako nazvati. Ljudi bi se obraćali travaru čak i ako je potrebno da nekoga ubiju. Upravo je to bezuslovno poverenje stanovnika njenog rodnog srpskog grada Vladimirovca Ana di Pištonja iskoristila.
Obrazovana Anujka je mogla dobro da se uda
Ana di Pištonja je rođena u Rumuniji 1838. godine, kao bogati zemljoposednik i stočarka, stekla je odlično obrazovanje za to vreme. Studirala je u Pančevu zajedno sa naslednicima bogatih porodica i bila je upoznata sa biologijom, hemijom, matematikom i jezicima.
Dobro obrazovanje obećavalo je društvenu mobilnost i mogućnost da se uda za bogatog čoveka sa kojim bi mogla da se preseli u glavni grad Rumunije, kupi kuću i ima decu. Upravo o tome je sanjala tinejdžerka Anuška, ali sudbina je odredila drugačije.
Godine 1849, porodica je bila primorana da napusti Rumuniju, preselivši se na granicu sa Osmanskim carstvom – u područje poznato kao Banatska vojna granica. A šta je bila granična ispostava? Mladi oficiri, pozivi na plesove, tajne poruke od sluga.
Neiskusna Ana se zaljubila u mladog austrougarskog oficira, koji ju je brzo zaveo i ostavio pod uverljivim izgovorom da njegov puk odlazi da se bori protiv Osmanlija. Devojka nije odmah otkrila da se u to vreme ne vode borbe sa Turskom, ali je ubrzo postalo jasno da je podli udvarač zarazio Anu sifilisom.
Ogorčenost je pretvorila u unosan posao
Lečenje „francuske prehlade“ bilo je dugo i bolno. Ali još intenzivnije je bilo ogorčenje, mržnja prema muškarcima i celom svetu – fundamentalno pitanje: zašto mi je to uradio? Tada je žena počela da mrzi sve pripadnike jačeg pola.
Međutim, crni bes koji je ključao u njenom srcu nije sprečio Anu da se uda za muškarca 20 godina starijeg od nje. Posle dve decenije braka, njen muž je otišao, njegova smrt obavijena velom misterije, dok je udovica odlučila da se bavi onim što je oduvek volela - biljem i lečenjem bolesti.
Bila je talentovana samouka travarka, a posedovala je i izražen preduzetnički talenat. Njen novi zanat joj je brzo pomogao da se obogati. Pogotovo što je vojna granica bila u blizini. Na kraju krajeva, oficiri su postali glavni kupci njenog bilja.
Baba Anujka je izumela čaj koji joj ne bi zaslužio pohvale ni od jednog regrutnog odbora. Nakon što bi ga skuvali, vojnici i oficiri koji su želeli da izbegnu vojnu službu postajali su bolesniji i slabiji i, naravno, nisu prošli lekarske preglede. Nekoliko dana kasnije, njihovo zdravlje se oporavilo, a vojnici su drugim vojnicima ispričali o magičnom napitku.
Ali koliko čaja se može prodati u malom vojnom gradu? I kako se može garantovati da će slava isceliteljke izbeći marketinšku pompu? Na kraju krajeva, bilo je priča o oficirima kojima se stanje pogoršalo nakon što su popili čudotvorni čaj, neki su postali paralizovani i trajno onesposobljeni. Ukratko, Baba Anujkino akcionarsko društvo možda ne bi moglo da izdrži takav negativan publicitet.
Preko 150 muškaraca stradalo od njenog napitka
Travar je sanjala o komercijalnim razmerama, pa je ubrzo proširila glasine o svojim magičnim natprirodnim moćima i neverovatnom receptu za „magičnu vodu“ koju je nasledila od prabake, za koju je veštica prodala dušu đavolu.
Koga mislite da je privukla Baba Anujka posle ovoga? Naravno, to su bile gomile nesrećnih žena koje su želele da koriste ljubavni napitak da reše svoje lične probleme. Neke su želele da vrate svoje muževe u porodicu, neke su želele da se udaju za svoje udvarače, a treće su želele da se njihovi muževi smire i prestanu da tuku svoje supruge.
Nakon što bi čula problem, Baba Anujka bi pitala samo jedno: „Koliko je ovaj problem značajan?“ Gošća bi navela težinu svog muža, nakon čega bi čudotvorna travarka dala napitak potrebne količine.
Ubrzo je u tom kraju umrlo oko 150 „loših muževa“. Ali nisu svi želeli da im muževi preminu; neki su se nadali braku. Međutim, ne možete se žaliti policiji! Tada ćete postati saučesnik ubici. Štaviše, neki nisu ni mislili da su muškarci ubijeni otrovom; bili su uvereni da ih veštica ubija svojim vračanjem, isisavajući im duše kroz slamku uz pomoć svog familijara-šišmiša.
Zamislite samo: u malom gradu, oko 150 mladih, zdravih muškaraca umire tokom nekoliko godina, a niko čak ni ne sumnja zašto. Šta im se dogodilo? Kakva epidemija desetkuje lepe muškarce u Vladimirovcu? I nije jasno koliko bi ova pošast trajala da nije bilo pohlepe i brbljivosti njenih klijenata.
Korisnice njenih usluga su je izdale
Jedna od onih koja je platila za napitak, Stana Momirova, odlučila je da ga upotrebi dva puta u kratkom vremenskom periodu. Prvo je dala smrtonosni čaj svom mužu, koji se grozio nje, a zatim, nakon što se ponovo udala, ubila je bogatog ujaka svog novog muža zarad bogatog nasledstva.
I da nije bilo jednostavnog sprovođenja njenog lukavog plana, ispričala je svojoj rođaki Sofiji o čudotvornoj biljci i njenom proizvođaču, koji je odlučio da na sličan način eliminiše njenog tasta. Njen muž je bio umešan u prevaru; njegov otac je bio poznat kao tiranin i alkoholičar koji je, u napadu besa, tukao celu porodicu, uključujući i unuke.
Tast je popio čaj koji mu je donela njegova šesnaestogodišnja unuka i, dva dana kasnije, otišao je u očevu kuću. I niko nikada ne bi saznao okolnosti smrti problematične osobe da ta ista unuka nije brbljala svojim prijateljima na ulici. Ubrzo je ceo komšiluk saznao za ubistvo.
Nije trebalo dugo da se pronađe neko ko je mogao da pomogne njihovoj snaji sa otrovom, a Sofija i Stana to nisu baš krile, nadajući se da će skratiti svoje kazne. Odmah su prstom uperile u baku Anuiku.
Policija je pretražila laboratoriju travarke, gde su pronađeni arsen i biljni otrovi. Upravo je koncentracija otrova, koji sadrži prirodne komponente, produžila smrt nesrećnih muškaraca, čineći da izgleda ne kao trovanje već kao prolazna bolest. Tela Sofijinih i Stanininih rođaka su ekshumirana i poslata na Univerzitet u Beogradu, gde je obdukcija pokazala da su žrtve zaista bile otrovane.
Suđenje je počelo 1928. godine.
Devedesetogodišnja banatska veštica je zaista proglašena krivom za pravljenje otrova, ali... ne i za ubistvo 150 ljudi. Mač pravde pao je na trovačice, Stanu i Sofiju, koje su osuđene na doživotni zatvor za ubistvo sa predumišljajem, dok je naš „maslačak“ dobio 15 godina zatvora.
Uzgred, ona je zaista ponela pređu i igle za pletenje sa sobom kada je otišla u zatvor. Na kraju krajeva, čovek mora nekako da se zabavi, da mu um ne stagnira.
Dok je ubica ostajao u zatvoru, pojavile su se nove epizode iz života trovačice. Ispostavilo se da Anujkina baka nije uvek ubijala po narudžbini — ponekad je to činila iz čiste zlobe. Prema rečima meštana, obično je sedela u svojoj sobi noseći crnu haljinu i crni šal, tipičan za udovice u selu. Ponekad bi izlazila ispred kuće i pozdravljala prolaznike.
Jedne večeri, dvoje mladenaca, Marija i Tito Vakaresku, vraćali su se sa zabave. Na njihovu nesreću, prošli su pored njene kolibe. Starica je sedela na stepenicama. Bilo je leto, napolju vruće, i ponudila im je limunadu da se rashlade.
Sedam dana kasnije, Marija i Tito su umrli. Imali su samo 18 godina. Sahranjeni su na ulazu u seosko groblje kao podsetnik na tragediju.
Ana di Pistonja je odslužila osam godina iza rešetaka, nakon čega je puštena i živela je u svom domu do svoje 100. godine. Prema lokalnoj legendi, umrla je na svoj rođendan, baš kao što je predviđao njen pakt sa đavolom.
Stil / Woman