Postoji uporan mit kojeg se ljudi često drže s gotovo pomirljivom rezignacijom, kao da su starenje i mentalni pad jednostavno neizbežni. Kaže se da s godinama mozak neminovno propada: neuroni odumiru, pamćenje slabi, imena se zaboravljaju, a zatim dolaze krhkost i demencija.
To je, međutim, previše jednostavno objašnjenje.
Godine jesu jedan od faktora koji utiču na mozak, ali nisu jedini. Na način na koji mozak funkcioniše utiču i kretanje, san, stres, društveni kontakti, ishrana, zdravstveno stanje, kao i to koliko ga koristimo i izlažemo novim iskustvima.
Mozak, baš kao i telo, voli aktivnost.
Neuroplastičnost mu omogućava da tokom života uči, prilagođava se i stvara nove veze. Zato nije najvažnije koliko imate godina, već koliko ste spremni da ostanete mentalno aktivni.
Postoje, međutim, određene promene koje ne treba automatski pripisivati godinama. Ako postanu izražene, učestale ili počnu da ometaju svakodnevni život, mogu biti razlog da obratite više pažnje na svoje kognitivno zdravlje.
1. Nove informacije počinju da vas iritiraju
Nekada ste bez problema čitali knjigu, učili nešto novo, pratili složen razgovor ili pokušavali da razumete temu koja vam nije bila poznata.
A onda primetite da vam koncentracija sve češće izmiče.
Istu stranicu pročitate nekoliko puta. Teško pratite duži tekst. Nova informacija vas zamara pre nego što ste uopšte pokušali da je razumete.
Ponekad je to samo umor ili stres. Ali ako se takav obrazac ponavlja, nije dobro svaki put ga opravdavati godinama.
Mozak se razvija kada mora da se potrudi.
Učenje jezika, čitanje zahtevnije knjige, rešavanje problema, učenje nove veštine ili razgovor o temi o kojoj malo znate predstavljaju svojevrsnu mentalnu gimnastiku.
Najlakše je reći: "To mi više ne treba."
Ali upravo tada počinje zatvaranje u poznato.
2. Svaki dan počinje da liči na prethodni
Iste ulice. Isti ljudi. Isti razgovori. Ista rutina.
Rutina sama po sebi nije loša. Naprotiv, može da nam pruži osećaj sigurnosti i stabilnosti. Problem nastaje kada gotovo ništa novo više ne ulazi u naš život.
Mozak voli predvidljivost, ali mu je potrebna i novina.
Novo mesto, drugačiji put do posla, novi hobi, razgovor sa nekim koga ne poznajete dobro ili učenje nečega što nikada ranije niste radili — sve to zahteva od mozga da se prilagođava.
Kada je svaki dan gotovo identičan prethodnom, sve manje smo primorani da donosimo odluke, rešavamo probleme i prilagođavamo se promenama.
Monotonija zato nije isto što i stabilnost.
Ponekad je potrebno namerno promeniti nešto u svakodnevici samo da bismo sebi pokazali da još možemo da učimo, istražujemo i prilagođavamo se.
3. Postajete sigurni da već sve znate
Ovo je jedan od suptilnijih znakova mentalne stagnacije.
Osoba počinje da ima odgovor na gotovo svako pitanje. Zna šta je najbolje za zdravlje, politiku, vaspitanje, obrazovanje, ekonomiju i tuđe živote.
Problem nije u samopouzdanju.
Problem nastaje kada više nema radoznalosti.
Kada prestanemo da govorimo "ne znam", "možda grešim" ili "želim da saznam više", zatvaramo vrata novim informacijama.
Pravo znanje ne podrazumeva da imamo odgovor na sve. Naprotiv, što više učimo, to jasnije vidimo koliko toga još ne znamo.
Radoznalost je zato jedan od najboljih načina da um ostane fleksibilan.
Ne morate promeniti svoje mišljenje svaki put kada čujete nešto novo. Dovoljno je da budete spremni da saslušate i proverite.
4. Sve novo počinje da vam smeta
"Ova muzika više nije kao nekada."
"Današnja omladina ništa ne razume."
"Sve je nekada bilo bolje."
Ovakve rečenice su toliko uobičajene da ih često i ne primećujemo.
Naravno, ne moramo voleti svaku novu muziku, tehnologiju, modu ili društveni trend. To je stvar ukusa.
Ali postoji razlika između toga da nam se nešto ne dopada i toga da automatski odbacujemo sve što je novo.
Kada prestanemo da pokušavamo da razumemo svet koji se menja, počinjemo da živimo samo u okviru onoga što nam je poznato.
Tada problem možda nije u tome što je svet postao „gori“, već u tome što smo mi prestali da budemo radoznali.
Učenje bez razmišljanja nema mnogo smisla, ali ni razmišljanje bez spremnosti da nešto novo naučimo ne vodi daleko.
5. Govor postaje zamena za sadržaj
Razgovor je važan. Društveni kontakti su značajni za mentalno i emocionalno zdravlje.
Ali ponekad možemo primetiti da pričamo samo da bismo pričali.
Mnogo reči, a malo novih misli.
Stalno prepričavanje istih događaja, priča i mišljenja može biti znak da nam nedostaje novih iskustava, ideja i podsticaja.
Mozgu su potrebni ljudi, razgovori, emocije, izazovi i nova iskustva.
Zato nije cilj da čovek bude stalno tih i povučen. Naprotiv.
Cilj je da razgovor bude razmena — da kroz njega nešto naučimo, preispitamo, razumemo ili otkrijemo.
Šta možemo da uradimo?
Ne postoji jedan jednostavan trik koji će „zaustaviti starenje mozga“. Ali postoje navike koje mogu pomoći da mozak ostane aktivan i funkcionalan što duže.
Počnite malim promenama.
Pročitajte knjigu iz oblasti koju inače ne birate.
Naučite nekoliko reči novog jezika.
Promenite uobičajeni put do prodavnice ili posla.
Naučite da koristite novu tehnologiju.
Igrajte neku igru koja zahteva razmišljanje.
Razgovarajte sa osobom koja ima drugačije mišljenje od vašeg — bez potrebe da je odmah ubedite da greši.
Upoznajte nove ljude.
Putujte kada ste u mogućnosti.
Bavite se fizičkom aktivnošću.
Vodite računa o snu i odmoru.
I, možda najvažnije, nemojte prestati da postavljate pitanja.
Mozak ne mora svakog dana da rešava velike probleme. Dovoljno je da ne bude potpuno zarobljen u rutini.
Godine same po sebi nisu neprijatelj. Ono što može biti problem jeste odustajanje od radoznalosti, kretanja, učenja i kontakta sa svetom.
Ipak, važno je napraviti razliku između uobičajenih promena povezanih sa starenjem i simptoma koji su novi, brzo napreduju ili ozbiljno ometaju svakodnevni život. Izražene probleme sa pamćenjem, orijentacijom, govorom ili obavljanjem uobičajenih aktivnosti ne treba jednostavno pripisati "godinama" — tada je razgovor sa lekarom najbolji korak.
Jer cilj nije da sa sedamdeset godina razmišljamo kao sa dvadeset.
Cilj je da i sa sedamdeset budemo sposobni da učimo, da se prilagođavamo, da budemo radoznali i da nas svet još uvek može iznenaditi.
Kako je lepo rečeno: ne starimo samo zato što prolaze godine. Počinjemo da starimo onda kada prestanemo da učimo, istražujemo i igramo se sa životom.
Zato čuvajte svoju radoznalost.
Ona je jedan od najvrednijih znakova da je um još uvek živ.