Postoji jedna zanimljiva stvar koju često previdimo kada želimo da ostavimo dobar utisak. Mislimo da moramo biti duhoviti, zanimljivi, pričljivi i da imamo mnogo toga da kažemo o sebi. Međutim, ljudi se neretko najlepše osećaju upravo pored onih koji ih ne zasipaju pričama, već im daju dovoljno prostora da budu ono što jesu.
Dobar sagovornik zato nije nužno osoba koja najviše govori. Često je to neko ko ume da postavi pravo pitanje, pažljivo sasluša odgovor i pokaže iskreno interesovanje. A iza ovog jednostavnog ponašanja krije se vrlo zanimljiva psihologija.
Ljudi vole osećaj da ih neko zaista sluša
Verovatno ste i sami primetili da neke osobe nakon razgovora pamtite kao posebno prijatne, iako o njima zapravo znate veoma malo.
Možda su tokom čitavog susreta uglavnom postavljale pitanja, slušale vaše odgovore i nadovezivale se na ono što ste rekli. I upravo zbog toga ste imali utisak da ste sa njima ostvarili posebnu povezanost.
Razlog je jednostavan: kada govorimo o sebi, imamo osećaj da nas neko primećuje, razume i prihvata.
Psihološka istraživanja već dugo pokazuju da ljudi imaju snažnu potrebu da dele svoje misli, iskustva i osećanja sa drugima. Takva komunikacija može doprineti osećaju bliskosti, poverenja i pripadnosti.
Govor o sebi mozgu pričinjava zadovoljstvo
Jedno od poznatijih istraživanja na ovu temu sproveli su psiholozi Diana Tamir i Jason Mitchell 2012. godine.
U eksperimentima su pokazali da ljudi doživljavaju zadovoljstvo kada imaju priliku da govore o sopstvenim iskustvima i stavovima. U pojedinim situacijama učesnici su čak bili spremni da se odreknu dela novčane nagrade kako bi mogli da podele svoje mišljenje sa drugom osobom.
To pokazuje koliko je snažna ljudska potreba za samootkrivanjem.
Kada pričamo o sebi, ne samo da drugima prenosimo informacije, već kroz razgovor možemo bolje da razumemo sopstvene emocije i iskustva. Istovremeno, dobijamo priliku da proverimo kako druga osoba reaguje na ono što govorimo.
Zato se najčešće sećamo kako smo se osećali pored nekoga
Tu nastaje svojevrstan paradoks.
Osobu možemo doživeti kao izuzetno zanimljivu čak i kada tokom razgovora nije pričala mnogo. Ono što ostaje u sećanju nije nužno sadržaj njenih rečenica, već osećaj koji smo imali dok smo bili u njenom društvu.
Ako nas je neko pažljivo slušao, postavljao smislena pitanja i nije pokušavao da preuzme razgovor, verovatno smo se osećali važno i prihvaćeno.
Zato ljudi koji umeju da slušaju često ostavljaju snažniji utisak nego oni koji neprestano pričaju o sebi.
Postavljanje pitanja može biti moćnije od pričanja
Ako želite da se nekome približite, ne morate da smišljate savršene rečenice niti da pokušavate da impresionirate sagovornika.
Umesto toga, pokušajte da pokažete stvarno interesovanje.
Pitajte osobu o nečemu što je upravo pomenula. Zadržite pažnju na njenom odgovoru. Nemojte odmah vraćati razgovor na sebe i svoju priču.
Važno je, međutim, da pitanja ne zvuče kao ispitivanje. Cilj nije da postavite što više pitanja, već da druga osoba oseti da vas zaista zanima ono što govori.
Ne znači da treba svima da otkrijete svoje najdublje tajne
Pažljivo slušanje i iskren razgovor mogu biti odličan način za stvaranje bliskosti, ali to ne znači da treba odmah izneti sve detalje svog privatnog života.
Samootkrivanje ima najviše smisla kada je postepeno i kada postoji uzajamnost.
Ako osoba koju ste tek upoznali deli nešto lično, možete uzvratiti sličnim nivoom otvorenosti. Vremenom, ukoliko se poverenje razvija, razgovori prirodno postaju dublji.
Sa druge strane, prebrzo otkrivanje intimnih informacija nekome kome još ne verujete može vas učiniti nepotrebno ranjivim.