Postoji jedna podmukla emocija koja može da naruši čak i najjaču ženu: sažaljenje. Ne saosećanje i ne razumevanje, već ono sažaljenje zbog kojeg žena počinje da opravdava tuđe postupke, zanemaruje sopstvene granice i postepeno zaboravlja koliko sama vredi.
Kada partneru oprosti baš sve, bez obzira na posledice njegovih postupaka, žena ne čuva uvek ljubav — ponekad samo odlaže neizbežno. Još gore, može nesvesno da mu šalje poruku da će njegovo ponašanje biti tolerisano.
Ljubav nije isto što i bezuslovno trpljenje. Zdrav odnos podrazumeva poštovanje, poverenje, podršku, odgovornost i spremnost da se problemi rešavaju zajedno. Postoje granice preko kojih ne bi trebalo prelaziti, ne zbog ponosa ili osvete, već zbog samopoštovanja i sopstvene sigurnosti.
1. Fizičko nasilje
Nijedna svađa, ljubomora, alkohol, stres ili bes nisu opravdanje za fizičko nasilje.
Kada partner udari, gurne, ščepa ili na bilo koji drugi način fizički povredi drugu osobu, problem nije samo u jednom trenutku besa. Problem je u tome što je pređena granica koja nikada nije smela da bude pređena.
Nasilje često ne počinje dramatično. Može početi zastrašivanjem, agresivnim ponašanjem, razbijanjem stvari, guranjem ili pretnjama, a zatim postajati sve ozbiljnije.
Zato nasilje ne treba umanjivati rečenicama poput: „Desilo se samo jednom“ ili „Nije bio pri sebi“.
Osoba koja je nasilna odgovorna je za svoje postupke. Oprost ne može da bude zamena za promenu ponašanja, a obećanje da se nešto više neće ponoviti nije isto što i stvarna promena.
2. Prebacivanje svih životnih obaveza na partnera
Nije problem ako jedan partner u određenom periodu zarađuje više ili ako drugi prolazi kroz težak period. Život donosi različite okolnosti i normalno je da se partneri međusobno pomažu.
Problem nastaje kada pomoć postane trajna jednostrana obaveza.
Ako jedna osoba stalno radi, plaća račune, vodi domaćinstvo, rešava probleme i planira budućnost, dok druga izbegava odgovornost i podrazumeva da će neko drugi sve rešiti, teško je govoriti o ravnopravnom partnerstvu.
Posebno je problematično kada se obećanja stalno ponavljaju, a konkretna promena nikada ne dolazi.
Partnerstvo ne znači da oboje moraju da doprinose na potpuno isti način. Znači da oboje preuzimaju odgovornost za zajednički život i da se ne oslanjaju jedno na drugo tako što će samo jedna osoba nositi sav teret.
3. Ponižavanje i omalovažavanje
Osoba koja vas voli ne mora da se slaže sa svakim vašim izborom, ali bi trebalo da poštuje vaše dostojanstvo.
Stalno omalovažavanje može početi kao „šala“. Komentari poput: „Ma nije to ništa“, „Imala si sreće“, „Ko bi drugi to uopšte primetio?“ ili „Previše misliš o sebi“ vremenom mogu ozbiljno da naruše samopouzdanje.
Posebno je zabrinjavajuće kada partner pokušava da umanji vaše uspehe, prijateljstva, izgled, obrazovanje, posao ili sposobnosti.
U zdravoj vezi partner može da vas kritikuje kada je to potrebno, ali vas ne tera da se zbog njega osećate bezvredno.
Ako neko stalno pokušava da vas ubedi da niste dovoljno dobri, dovoljno sposobni ili dovoljno vredni, važno je zapitati se da li je cilj takvog ponašanja rešavanje problema ili stvaranje kontrole.
4. Nestajanje kada postane teško
Lako je biti partner kada je sve dobro.
Mnogo se više vidi kada dođu problemi — bolest, finansijske teškoće, porodične krize, gubitak posla ili period kada jednom od partnera jednostavno nije do života.
Zrela veza ne podrazumeva da će druga osoba rešiti svaki vaš problem. Podrazumeva da neće pobeći samo zato što je situacija postala neprijatna.
Podrška ne mora uvek biti velika ili spektakularna. Nekada je dovoljna rečenica: „Tu sam, videćemo zajedno šta možemo da uradimo.“
Ako se neko pojavljuje samo kada mu je lepo, a nestaje čim vam je potrebna podrška, vredi ozbiljno razmisliti o tome šta ta osoba zapravo očekuje od odnosa.
5. Zapuštanje i zanemarivanje dece
Roditeljstvo nije samo biološka uloga. Dete treba prisustvo, pažnju, sigurnost, nežnost i osećaj da može da se osloni na odrasle koji su mu najvažniji.
Nije dovoljno biti prisutan samo formalno. Otac može živeti u istoj kući, a da emocionalno bude potpuno odsutan.
Ako jedan roditelj stalno ignoriše potrebe deteta, odbija da učestvuje u njegovom odrastanju ili pokazuje grubost i nezainteresovanost, drugi roditelj ne bi trebalo da se pretvara da problem ne postoji.
Deca veoma dobro osećaju kada su neželjena, zanemarena ili stalno na poslednjem mestu.
Naravno, nijedan roditelj nije savršen. Svi grešimo. Ali postoji velika razlika između roditelja koji povremeno pogreši i onoga koji uporno odbija odgovornost i ne pokazuje spremnost da se promeni.
6. Manipulisanje krivicom
Manipulacija ne mora uvek da bude glasna i očigledna. Ponekad dolazi kroz naizgled obične rečenice.
„Posle svega što sam uradio za tebe...“
„Da ti je stvarno stalo do mene, uradila bi to.“
„Zbog tebe se ovako osećam.“
„Ti uvek misliš samo na sebe.“
Kada se ovakve rečenice stalno ponavljaju, osoba može početi da preispituje svaki svoj postupak. Umesto da razmišlja šta zaista želi, počinje da razmišlja kako će partner reagovati.
Vremenom se javlja osećaj da je gotovo za sve kriva.
To nije zdrava bliskost. U vezi je normalno razgovarati o potrebama, razočaranjima i emocijama, ali nije normalno koristiti krivicu kao sredstvo za kontrolu druge osobe.
7. Kontrola pod izgovorom ljubavi
„Samo se brinem za tebe“ može biti iskrena rečenica. Ali ponekad se iza brige krije potreba za kontrolom.
Ako partner zahteva da zna gde ste u svakom trenutku, proverava telefon, određuje sa kim smete da se družite, kontroliše način oblačenja ili pokušava da vas udalji od porodice i prijatelja, to nije dokaz velike ljubavi.
Poverenje ne znači da partner mora da zna svaki vaš korak.
Zdrav odnos ostavlja prostor da dve osobe budu bliske, a da pritom ne izgube svoju individualnost.
Kada ljubav počne da liči na nadzor, važno je zastati i pogledati odnos iz drugog ugla.
8. Izdaja poverenja
Prevara nije jedini oblik izdaje. Poverenje može biti narušeno i stalnim laganjem, skrivanjem važnih stvari, manipulacijom novcem ili ponavljanim obećanjima koja se nikada ne ispune.
Greška može da se dogodi svakome. Ono što je važno jeste šta osoba uradi nakon nje.
Da li preuzima odgovornost? Da li iskreno razgovara? Da li pokušava da popravi štetu? Ili krivicu prebacuje na partnera i ponaša se kao da se ništa značajno nije dogodilo?
Oprost ima smisla samo ako iza njega postoji mogućnost drugačijeg ponašanja. U suprotnom, oprost može postati samo dozvola da se isti obrazac nastavi.
Na kraju, najvažnije je zapamtiti jednu stvar: čuvati vezu po svaku cenu nije isto što i čuvati ljubav.
Veza može da se popravi kada postoje poštovanje, iskrenost, odgovornost i spremnost obe strane da nešto promene. Ali niko ne bi trebalo da žrtvuje svoje dostojanstvo, sigurnost i mir kako bi održao odnos koji ga svakodnevno povređuje.
Ponekad je najteži oblik ljubavi upravo ljubav prema sebi — ona koja nas podseti da imamo pravo da kažemo „dosta“, da postavimo granicu i da ne prihvatamo ponašanje koje nas uništava.
Jer oprostiti nekome i dozvoliti mu da ponovo uradi isto nisu ista stvar.